Читам
и не верујем. Брдо новца је спискано на
трактор, ајвар и пар девојчурака за
шепурење на великом штанду Србије током
сајма хране у Берлину. Споменуто је да
то највећи догађај тог типа у свету, у
шта не бих улазио, али да је битан, јесте.
Беше то, још једна, неискоришћена прилика
да се промени поодавно искривљена слика
о томе ко смо, одакле смо, шта имамо, по
чему нас ваља памтити и тако даље. Уместо
тога, десетине хиљада евра, што је опет
нечија процена чију тачност не желим
да проверавам, је искоришћена на излет
у главни град Немачке. Ко је био на
излету? Појма немам. Али да их није
интересовао интерес Србије, није. Сигуран
сам у то. У ствари, није у опште битно
колико новца је потрошено јер се ради
о државном интересу. Све и да је потрошено
милијарду милијарди, није битно. Кад
пред свиње бациш дијаманте, бацио си
их, готово, поздрави се с њима. Појешће
их.
Даље,
према плану „штедње“ и смањивања броја
министарстава у Србији, једно од укинутих
је и Министарство за дијаспору. Није да
ми је то министарство од пресудног
значаја у животу али сматрам да је оно
ипак неопходно. Опет се поставља питањe
шта је и ко је тамо тачно радио и колико
је арчио државно време, које је неповратније
од новца који ће се већ некако намаћи.
Па не живе Срби само у Србији! Себе
сматрам припадником те исте дијаспоре
и осећам се оштећеним. Немам проблеме
за које бих морао њима да се обратим али
нисам само ја у питању. Велики број људи
овде муку мучи са провлачењем кроз рупе
закона и правила а помоћ немају. Неки
су је заслужили, неки нису, што је већ
посебна тема. Зар је могуће да се подлеже
којекаквим притисцима да се српски
народ потпуно разреди, отуђи и утопи у
народе по другим дражавама, а све зарад
ситног ћара и тапшања по рамену у страним
представништима и амбасадама, сликања
по новинама са вођама других народа?
Постало је срамота рећи да си Србин из
Хрватске, Србин из Босне или из било
које друге државе. Нема никога ко би
могао да помогне да Срби ван граница
Србије подигну главе и да им погледи
постану бистрији, јаснији и поноснији.
Никога! Остављени смо сами себи. Зато
се и сналазимо како умемо. Неко је мање,
неко више успешан али се све мањи и мањи
проценат одлучује на повратак у Србију.
Бар не својевољно.
Претходну
канцеларију сам делио са човеком који
је пореклом Рус. Живео је и радио у
Ташкенту, сада главном граду Узбекистана.
Употребио сам прошло време јер је морао
да се исели из истог јер су, њему и његовој
породици, Узбекистанци загорчавали
живот. Они су муслимани а он је православац.
Прво је његова жена остала без посла,
па је он био пред отказом и на крају је
било питање и да ли ће му деца добити
место у школама. Покупио се и отишао.
Повела се прича и на тему догађања на
Балкану у неколико протеклих деценија.
Доста тога је и сам схватио јер се
потрудио да се информише, плус је причао
са Русима који су били код нас. Само
једно му није било јасно. Ко су Бошњаци?
На мој одговор да су муслимани био је
поприлично зачуђен јер му није јасан
назив. „Па ко живи у Босни? Зар тамо не
живе Босанци?“, упитао ме је. Народ се
тамо изјашњава као Срби, Хрвати и Бошњаци.
Насмејао се. „Ко су ови последњи? Зар
они нису муслимани из Босне? И откуд они
ту уопште?“ Мало сам му објашњавао
историју, границе Отоманског царства
и било му је јасније откуд они ту али је
био потпуно збуњен кад сам му рекао да
муслимани из Србије себе исто тако
називају. „Они су сад народ, је л`?“ Шта
да му кажем... У Србији, и ван ње, је постало
нормално да будеш било ко, па чак и да
измишљаш народ коме би могао припадати,
али бити Србин је понижавајуће и, шире
посматрано, лоше.
Мој мали
допринос побољшању слике Србина је
чашћавање колега у фирми са ћевапима,
гибаницом, зељаницом и тортом од сира.
Шљивовицу нисам донео јер нисам смео.
Алкохол је забрањен. Малена је трудна
иначе би 16. фебруара били у Србији, ту
нема збора. Стицајем ове лепе околности,
мало смо се потрудили. Ја сам био задужен
за ћевапе и колач од сира а Малена је
правила гибаницу и зељаницу. Друга је
била без јаја због колега из Индије.
Објаснили су ми да им религија не
дозвољава да једу оно у чему има живота,
самим тим ни јаја. Млеко и млечни производи
долазе у обзир. Иако им се допала пита,
нису је много појели. Разочарали су ме,
тако рећи. Доручковали су кући, били су
сумњичави, што је поптуно разумљиво,
али није се бацило ни парче. Допало се
и другима. Све у свему, двадесетак људи
је свратило до канцеларије. Срби, Немци,
Индијци, Рус, Пољак и Тајланђанин. Сви
до једног, осим Срба наравно, су се
занимали за тачан повод. Није ми рођендан,
још увек нисам постао отац, пробни период
ми званично траје до краја априла, па
који је онда разлог? Док су они лагано
мезили, то јутро печене, ћевапе са
сланиницом на роштиљу, мастили руке од
гибанице, ја сам веома стрпљиво свима
понаособ објаснио да ми је 16. фебруара
била слава. Шта то тачно представља,
који је то светац, чији је он заштитник,
па сам мало ушао у традицију српског
народа који је захваљујући вери и
одржавању старих обичаја успео да се
сачува од многих утицаја и притисака.
Од ислама до комунизма. Бићу објективан
па рећи да им је то било веома интересантно
и да за све то нису никада чули. Пар њих
ми се чак и извињавало јер су имали
погрешне, чак чудне, предрасуде о Србима
и уопште Балкану.
У понедељак,
18. фебруара у срцу Дортмунда, је био врло
леп осећај бити Србин. Ако ћемо да
цепидлачимо, укључујући и бензин и
амортизацију коришћења аутомобила тог
дана, коштало ме је око 50 евра. Мало
новца, времена, нешто стрпљења и доста
речи. Мајку му јебем, па је л` то толико
тешко и скупо?
П.С.: Не
сматрам себе за „краљофила“ илити,
модерно речено, ројалисту, али ових
данас се наследник круне Карађорђевића,
краљ Петар Други, вратио у своје
краљевство, после изгнанстваа од 72
године, што жив, што мртав, да у миру
почива. Вратио се тихо, без помпе и
халабуке. Док су његове мошти биле
изложене у порти двора, мало ко је отишао
да се поклони, обиђе у мимоходу његове
остатке... Потомци оних који су своју
„крвцу црвену“ оставили на Кумановском
пољу, Брегалницим, Кајмакчаланом уз
повик „За краља и отаџбину!“, су били
заузети чекањем у реду за карте за Едина,
који гласи за аутора незваничне химне
муслиманске војске у грађанском рату
у Босни, или чак за место у гужви како
би запевали у глас са Хоуром „Ружу
хрватску“... А да, епизоде са доживљајима
Сулејмана, у последње време познатијег
као Суља, се не пропуштају. Патријарх
Павле рече: „Праштати морамо, заборавити
не смемо“ а мени се чини да се све више
оглушујемо о овај аманет почивше Његове
Светости. Заборављамо, као народ
заборављамо, а то управо то ће нас,
временом, одвести у заборав.
Нема коментара:
Постави коментар