Претходни сто је некако започео још нека размишљања, иако нисам планирао да буде тако али како то често у животу непланирано буде, тако је и код мене покренуло даља размишљања.
Живот има своје периоде. Ја сам у неком који је доста захтеван. На средини сам, рекао бих и некако је сада време за обавезе свих врста. Осећам да сада стварам, изграђујем, да напредујем крупним корацима, ма како то посматрао. Осећам и да сам већ неко време оптерећен многим стварима. Ништа ми није беспотребно наметнутно, већ је то некако моја ствар, нешто везано за мене. Сви смо ми овакви или онакви, и хвала богу на разноликости, док ја себе доживљавам као веома одговорну особу. Не само према послу већ и према другим људима. Једноставно волим да оно што почнем, то и завршим. Исто тако не волим када осетим да сам некога повредио мојим делима. Зато доста пазим да до тога не дође а исто тако не волим ни када се то мени догоди па, ако до тога уопште и дође, онда ми треба времена да то све "сварим" и прихватим на логичан и природан начин.
Некада је било једноставније. Био сам син, пријатељ и ђак, касније студент. Ту је било нелагодности које то време носи и изборио сам се с тим, на мој начин. Ипак, одговорности су заиста биле знатно мање. Сада, више нисам студент али сам зато и даље син и пријатељ плус муж, отац, зет, власник некретнина и покретнина, запослени, колега с посла који је некоме шеф, некоме пословни партнер а некоме само онај који седи за другим компјутером у канцеларији, странац, да не кажем дошљак и комшија. Све то некако уклапам у свакодневицу. Али је ово један велики систем једначина са много непознатих и чим нешто крене много да варира, осетим утицај на скоро све остало.
Сви смо ми нечија деца. Сви родитељи, бар они добри, ће увек бити добри и брижни. Није битно колико је дете и где се налази, постојаће мисао: "Како је? Шта ли ради?" и слично. То ми пре није било толико битно али сада јесте. Не само зато што ја мислим на своју децу већ што сада у потпуности знам да се и на мене тако мислило а мисли се и даље. Уз све речено, јасно је да и то има сада своју тежину. Било је периода када заиста нисам много марио за мишљење других, па ни родитеља, био млад и убеђен да све знам, док је то сада другачије. Бринем сада и на другу страну, назад.
Нисам јурио кроз живот са жељом да се оженим. Схватио сам да ћу у једном тренутку доста лутати и светом и духовно док се то не буде решило, те сам био и некако равнодушан. Ако се догоди, супер, ако не, па шта. Већ сам почео да развијам план шта бих радио као доживотни нежења кад је у мој живот ушла Малена. Хвала јој на томе. Пружили смо једно другом шансу и обома нам је драго што смо то учинили. На њу не сме длака да падне! Није постојала особа, нити ће, према којој сам више заштитнички постављен! Да могу, био бих јој као телохранитељ. Љубоморан сам мало, морам, волим је, али не преко мере али да могу стајао бих поред ње као дух и ако неко нешто ружно каже, пљуснуо бих му шамарчину истог трена. Не дај боже да уради, ух! Па не би се сакрио нигде на свету. Никада, никоме нисам заиста ништа ружно урадио. Чак и када сам се тукао као клинац, прекидао сам чим осетим да побеђујем, да не повредим. Али за њу, е не знам шта би ме зауставило.
Као што се нисам "морао" оженити исто тако нисам "морао" ни децу да добијем. Њихово рађање ми је само потврдило сумње, да ли уопште могу бити родитељ. Нисам имао никакав проблем већ ето, онако, природа је потврдила да могу. И срећан што им је баш Малена мајка. Да се ја питам, њених гена би требало да буде много више на овом свету али смо стали на броју два. Они су ми узбуркали свет у потпуности! На много, много тога нисам био ни најмање припремљен. Неке ствари су биле крајње екстремне и донеле су ми много непроспаваних ноћи и докле год сам мислио да ће то све проћи, да ће се све слећи и лећи на своје место, погрешио сам. И дан, данас су способни да се играју са мојим најдубљим емоцијама. Да ме у једном тренутку расплачу, другом насмеју а у трећем изнервирају да позеленим од беса. Још увек осећам унутрашњу узнемиреност и узбурканост. Не могу да их заборавим, не могу да престанем да их волим, једноставно су ту, уселили су се у мој живот, нисам ја њих бирао, нису они мене и сада се морамо снаћи. Карактери су нам супротстављени, иако су "моја крв" и ту не могу ништа. Изнервирам се, испиздим скроз али када ме разнеже, па сунце му јебем, моментално се истопим. Сви чујемо приче о татама који су проводили дане и ноћи у кафанама али сада имам чак и делимично разумевање за то. Било је и насилних који су знали да "дају жени преко лабрње" али су све то били издувни вентили људи који нису знали за другачије. Овде се увек сетим сцене из филма "Ни на небу, ни на земљи", када Јосиф Татић зове на пиће Драгана Јовановића, овај га одбија, а он му одговори: "Па је л' ти мислиш да ми пијемо зато што волимо!?" Сасвим сам сигуран да су деца највећа радост, највећи проблем и мука у животу сваког родитеља. "Док су мали пију млеко, кад порасту пију крв," рече ми једна познаница и у праву је. Нико ми не узјебава дан као што они могу. Чудно је то како радост дође и врло брзо буде заборављена, док свака глупост коју направе, уме да ме прати данима и ноћима после. Тешко их подносим и увек се борим да ме прође. Биће да смо ми "тате" такви, причам са другима, исто је, док "маме" буду исто љуте али после десет минута, нема везе. Како бре нема!? Видиш ли шта је било!? Добро, јесте али је прошло и тако у круг.
Све остало повлачи одређене одговорности са собом али није оволико директно као што рекох до сада. Родбина Малене може да ме изнервира, иако то заиста не раде, али тиме би они више изгубили него ја. Могао бих да се окренем, одем и поведем моје са собом и онда шта? Ко зна кад би видели Малену и њену децу. То се све лако решава, бар у мом случају где се ради о узајамном разумевању. Мада ипак морам да издвојим мог пашу са којим могу о свему, мајке ми, к'о са братом. Посао, хм, шта рећи кад су ту ствари скоро јасне. Некад лагано и фино, некад је баш зезнуто прегурати дан и ма колико се трудим да све остане на радном месту, увек има неки дркаџија да поквари дан, заосталих питања, мисли и, како се то модерно каже, стреса. На срећу, не дешава се често, али кад се деси, потребно ми је време да заборавим или бар потиснем. Слично је и са комшилуком. "Добро јутро, како сте?" иако ме веома заболе како је али ето, "ваља се" бити добар са комшијама. Једини који ме заиста интересују су они који живе испод нас. А то што сам странац не помаже у било којој ситуацији. Схватио сам да ће тако бити, помирио сам се с тим али када год дођем у ситуацију да будем погрешно схваћен због језика, не због тога шта сам урадио, буде ми непријатно и лагао бих ако бих рекао да ме није брига.
Због свега горе реченог, дошао сам у ситуацију да ухватим себе како се бојим за своје здравље. Као да ће та, нека, евентуална болест све да поремети. Да ће мајка почети превише да брине, да ће се жена питати како да ми помогне, да брине о свему док мене лече, као да ће деца бити немирнија и узнемиренија док мене нема, да ће посао неће стати али да ћу имати неких проблема због изостанка и тако даље. Постао сам некако високо осетљив на све то. Нешто ме такне, жигне, заболи на кратко и не прође много а да не помислим шта ли је. Као да ће то рамишљање нечему помоћи. Никада нисам могао да заспим брзо, увек ми је требао период смиривања и довођења тела и психе у стање спремно за починак, сада то буде екстремно. Дођем у ситуацију када имам у глави ураган од мисли. Само се заврти и врти и врти... Оде ноћ дубоко у ситне сате пре него ли ја дођем себи. Свашта нешто ми пролети кроз главу. Мисли, не чињења, само мисли, које су понекад обичне бриге а понекад нека негативна размишљања и имам проблем да се вратим у позитиваан ток. Осећам да ми треба трансфер позитивних осећања и смирења. Ево ме у Индији и више физички нисам са најмилијима. Психички да, али сам далеко и моје тело то примећује. Имам неописиву потребу да стално дремам и спавам. Када легнем, не спавам чврсто јер заиста и даље милим на све али тело жели, вапи за сном и одмором. Невероватан осећај који до сада никада у животу нисам имао.
Све што радим је да непрестано покушавам да ту енергију, коју испољавам, преусмерим у нешто друго, нешто знатно корисније. Приметио сам и да се наследник слично понаша када му нешто не иде. Погреши, испизди што није успео из прве и онда се затвара и нервира, постаје одбојан за сваку помоћ и лепу реч. Њему стално говорим да ту енергију, тај бес који настаје, научи, да бар покуша да преусмери у још један, у бар још један покушај да то што чини, уради поново и како треба. Сада своје речи, своја упутства морам да применим на себи.
Нема коментара:
Постави коментар