Пре пет година, скоро па тачно пет година, сам био у Индији. У Мумбају. Ево ме опет тамо. Иста мета, исто одстојање. Рекао бих да је буквално исто али је број собе другачији. У соби намештај идентичан. Клима. Телевизори. Они хотелски телефони, исти. Доручак и кухиња у којој га спремају, исти. Добро де, запослени су се променили али власници, очигледно нису.
Да ли је Мумбај постао чистији, уреднији, савременији? Није. Да ли је... Полако. Чему овај текст ако је све то толико исто?
Има промена, има. Престали су да користе пластичне кесе и сада не вреди ићи било где у куповину намирница без своје вреће, цегера или како год то звали. Додуше, ради ли се о продаји одеће, дају папирне кесе. Затим, нестали су натписи на возилима који су позивали на трубљење у саобраћају. Сада има тек неки натпис који позива на неупотребу сирена. Користе их и даље али значајно, значајно мање. И последње, можда и најважније је да је забрањено пушење. Баш је забрањено. Чак и хотел у којем сам сада има само једно малено ћоше где је могуће запалити смотак дувана јер ту нема камера за надгледање. Просто невероватно али истинито за ову државу где се димило од давнина. Сада нема емисије на телевизији да почне а да нема рекламе против коришћења дувана. Неки глумац, глумица, политичар или само натпис који прочита спикер и то је то. Ак осе током филма догоди да неки актер запали или има цигарету у устима, као скоро у "Добар, лош, зао", одмах се на екрану појави упозорење у углу екрана да је то опасно по здравље. То упозорење ту стоји докле год је дуван у кадру. Променили су и новчанице. Мало су савременије, лепше изгледају али је и даље на свакој Ганди.
Поред свих ових ситница, ја сам се променио, можда највише. Или је то само моја перцепција мене самога. Нисам сигуран. Прошли пут када сам био овде, био сам много отворенији за све. За неко цуњање, истраживање, посећивање док сам сада некако затворенији за све то. Делимично то приписујем чињеници да се Мумбај мало променио и да немам ништа ново да видим док сам са друге стране постао некако замишљенији, усмеренији ка породици и добробити исте. Некако схватам да скоро све што радим, радим да бих њих што боље снабдео свиме чиме треба. Као да много више зависе од мене. Иако су порасли. Не серу ни не пишају у гаће али осећам да се доста ослањају на мене и Малену. Биће да је то онај период одрастања када изграђују основе за даљи живот. Када покушавају да нађу ослонац за даљи одскок у животу. И баш зато што то осећам, баш због тога се суздржавам од много чега јер се прибојавам да ако ми се нешто догоди, више нећу бити ту за њих, нећу им помоћи, као да ћу их изневерити. Да не урадим нешто непромишљено, да им не дам лош пример својим понашањем. Због свега овога сам и ја постао обазривији. Сада мало више пута размислим где ћу с новцем, у смислу да ме ноћни живот Мумбаја ни мало не привлачи, затим шта једем и где једем иако је храна, ценовно, веома приступачна, не желим да провоцирам неку болест или инфекцију. Таквим стварима сада дајем знатно више значаја него пре. Старији сам, и то стоји, али само 5 година старији па тај аспект не убацујем у једначину. Постаао сам судржанији и обазривији али бринем много више, то је највећа промена.
Сигуран сам да ми ово није последњи пут у Мумбају, узевши у обзир политику пословања компаније, па се надам да ћемо приликом следећег пута и Мумбај и ја, бити отворенији за сарадњу. Ја, физички и психички спремнији за његову културу и обичаје, са мање брига, а он, ако ништа друго, бар мало чистији и уреднији.
Има промена, има. Престали су да користе пластичне кесе и сада не вреди ићи било где у куповину намирница без своје вреће, цегера или како год то звали. Додуше, ради ли се о продаји одеће, дају папирне кесе. Затим, нестали су натписи на возилима који су позивали на трубљење у саобраћају. Сада има тек неки натпис који позива на неупотребу сирена. Користе их и даље али значајно, значајно мање. И последње, можда и најважније је да је забрањено пушење. Баш је забрањено. Чак и хотел у којем сам сада има само једно малено ћоше где је могуће запалити смотак дувана јер ту нема камера за надгледање. Просто невероватно али истинито за ову државу где се димило од давнина. Сада нема емисије на телевизији да почне а да нема рекламе против коришћења дувана. Неки глумац, глумица, политичар или само натпис који прочита спикер и то је то. Ак осе током филма догоди да неки актер запали или има цигарету у устима, као скоро у "Добар, лош, зао", одмах се на екрану појави упозорење у углу екрана да је то опасно по здравље. То упозорење ту стоји докле год је дуван у кадру. Променили су и новчанице. Мало су савременије, лепше изгледају али је и даље на свакој Ганди.
Поред свих ових ситница, ја сам се променио, можда највише. Или је то само моја перцепција мене самога. Нисам сигуран. Прошли пут када сам био овде, био сам много отворенији за све. За неко цуњање, истраживање, посећивање док сам сада некако затворенији за све то. Делимично то приписујем чињеници да се Мумбај мало променио и да немам ништа ново да видим док сам са друге стране постао некако замишљенији, усмеренији ка породици и добробити исте. Некако схватам да скоро све што радим, радим да бих њих што боље снабдео свиме чиме треба. Као да много више зависе од мене. Иако су порасли. Не серу ни не пишају у гаће али осећам да се доста ослањају на мене и Малену. Биће да је то онај период одрастања када изграђују основе за даљи живот. Када покушавају да нађу ослонац за даљи одскок у животу. И баш зато што то осећам, баш због тога се суздржавам од много чега јер се прибојавам да ако ми се нешто догоди, више нећу бити ту за њих, нећу им помоћи, као да ћу их изневерити. Да не урадим нешто непромишљено, да им не дам лош пример својим понашањем. Због свега овога сам и ја постао обазривији. Сада мало више пута размислим где ћу с новцем, у смислу да ме ноћни живот Мумбаја ни мало не привлачи, затим шта једем и где једем иако је храна, ценовно, веома приступачна, не желим да провоцирам неку болест или инфекцију. Таквим стварима сада дајем знатно више значаја него пре. Старији сам, и то стоји, али само 5 година старији па тај аспект не убацујем у једначину. Постаао сам судржанији и обазривији али бринем много више, то је највећа промена.
Сигуран сам да ми ово није последњи пут у Мумбају, узевши у обзир политику пословања компаније, па се надам да ћемо приликом следећег пута и Мумбај и ја, бити отворенији за сарадњу. Ја, физички и психички спремнији за његову културу и обичаје, са мање брига, а он, ако ништа друго, бар мало чистији и уреднији.
Нема коментара:
Постави коментар