Само је једна ствар примењива у циљу смањивања ширења вируса. Престанак друштвеног понашања. Одузимања онога што је човек од свог постанка најснажније развијао кроз ДНК.
Човек није једина животиња на овом свету која воли да је у друштву. Којој савез са другим примерцима исте врсте прија и без чега неки тешко налазе разлог за устајање из кревета. Али је то доведено до екстрема. Сви и све мора бити доступно. Познавање себе, других и дељење тога достиже свој еволутивни врхунац. Путовања и до најзабаченијих крајева планете више нису проблем. Разноликост језика, култура и удаљеност су одавно превазиђени технолошким достигнућима.
Свуда нас има. Е то сад мора да престане! Ко је непослушан, биће натеран. Војска и полиција су ту да пендрече непослушне и сузбијају инат или неразумевање. Мора да нас фали. Да нестанемо на неко време. Да се сви, к`о пужеви, увучемо у своје кућице и тамо балавимо. Простирање слузавих трагова на све стране, више није пожељно. Морамо да се отуђимо, да се одвајамо, да се изолујемо, да се напољу чују само звуци природе.
Док ово пишем, размишљам и замишљам тај призор. Сунце ти пољубим, колико је то утопистично, чудно, готово немогуће а опет, некако привлачно стање. Већ ми пријају јутарњи зраци сунца на образу, свеж ваздух који улази у просторију, птичије цвркутање које буди природу и нуди јој миран дан где све може да тече онако како хоће. Дрвеће буја јер нема издувних гасова, цвеће бива опрашено и више него што му треба јер се инсекти крећу више него пре и уопште, све некако ужива и користи шансу када се човек склонио. Склонио се, да не смета. Ух, колико ово може да годи природи и планети.
Знам, нема од тога ништа али се искуствено показало да је смањивање контакта решење за смиривање експоненцијалног ширења вируса. Као да је природа нашла скоро па савршен систем одбране против људи. Ударила је на оно што нам је најпотребније. Тако мали организам, који није чак ни свестан свог постојања, а тако добро прилагођен да искористи нашу слабу тачку. Па зар то није савршенство природе?
Само будале неће видети предности останка код куће, са својим најмилијима или са својим мислима. Толико смо убрзали своје животе што ниједна друга животињска врста нити може, нити жели. Време је да ово искористимо да се вратимо коренима. Нама самима. Да видимо ко је то поред нас, кога волимо, ко нам треба и зашто нам треба. Да изведемо и себе и своје мисли на чистац. Можда је тај малени организам заиста решење за повратак правим људским вредностима. Ја знам да ћу да искористим ово време најбоље што могу, тако да га ни ја, ни моји најмили неће заборавити.
Нема коментара:
Постави коментар