Сећаш ли се Барбара

          Прегледајући гомилу докумената и цртежа од многих подизвођача и добављача на послу, наишао сам данас на једно име. Познато. Старо.

         И чудно је то, како једна мала ствар може на доста тога да подсети. Некад је довољан мирис печеног хлеба па да се сетим кратког одмора, још као четврогодишњака, код родбине у Босни. Мирис пите са кромпиром па да се сетим како сам са тетком у селу месио исту. Свеже куваног млека или покошене траве па да ме врати годинама уназад на лета проведена на селу код бабе и ујака. Музика ми чини исто. Када крене нека песма, могу тачно да се сетим када сам је чуо, уживао у њој и коју сам девојку тада волео. И колико она мене није. Одређена места и грађевине, како на пример, Саборна црква у Београду. Кад год прођем поред, сетим се читаве драме око моје жеље и потребе да постанем крштени православни хришћанин и кумовања најбољег пријатеља. Неке моменте одатле заиста желим да изоставим али су и они ту, нажалост. Тужно али истинито је и да гробља заиста подсећају на многе људе. Не толико на догађаје колико на људе. То им је и циљ, рекао бих, да не би нестали из заборава или били потиснути свакодневним догађајима у животу.

         Након много година, прочитах једно име. Барбара. Није уобичајено, ни модерно, рекао бих чак и да га данас имају само госпође и даме у позним годинама. Е сад, нисам никад упознао неку Барбару а самим тим је ни волео али се сетим Жака Превера и његове поезије. "Барбара". Први пут сам је прочитао током гиманзијских дана и запамтио је. Тада сам осетио дубину тих речи. Погодила је мој центар за романтику. Нисам тада осећао неку велику љубав према некој девојци. Једноставно сам је разумео. Осетио. Доживео. Остала ми је урезана читава сцена неког француског градића, који се спрема за рат, младића који види девојку у коју је заљубљен последњи пут док киша пада и тугује заједно са њим испод брестова.

                 Јеби га, рекох да ми је погодила центар за романтику.

Жак Превер

(Jacques Prévert)

Барбара (Barbara)

Сећаш ли се Барбара, падала је киша непрестана

над Брестом тога дана, а ти си ишла насмејана

покисла, озарена, очарана, под крупним капима кише

сети се Барбара, сретох те у улици Сијама

смејала си се, и ја сам се смејао

сећаш ли се Барбара.

Нисам те познавао, ниси ни ти мене

сећаш ли се, сећаш ли се тога дана

и не заборави га.

Један човек испод неке капије, заклоњен

викнуо је твоје име, Барбара

а ти си потрчала њему по киши

покисла, озарена, очарана

и бацила си му се у загрљај.

Сећаш ли се Барбара,

не љути се што ти кажем ти

јер ти кажем сваком кога волим

па чак иако га не познајем.

Сећаш ли се Барбара и не заборави никад

ту кишу тако бледу и тако срећну

ту кишу над морем, над арсеналом

над бродом из Цезана.

Ох, Барбара

велика је свињарија тај Рат и шта је са тобом сада

под кишом од гвожђа, ватре, челика, крви.

А онај који те је стезао у загрљају, заљубљено

да ли је умро, нестао ил је још жив.

Ох, Барбара

још увек киша пада над Брестом као што је падала некада.

Али није то исто, јер све је порушено.

То су само посмртне капи кише, ужасне и очајне.

А није ни онај потоп кише, гвожђа, челика, крви

већ просто киша из облака који нестају као пси

као пси које доноси водена струја из Бреста

да иструну негде далеко, врло далеко од Бреста,

од кога није остало ништа.

Ко зна француски, нека ужива у оригиналу.

"Rappelle-toi Barbara

Il pleuvait sans cesse sur Brest ce jour-là
Et tu marchais souriante
Épanouie ravie ruisselante
Sous la pluie
Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest
Et je t'ai croisée rue de Siam
Tu souriais
Et moi je souriais de même
Rappelle-toi Barbara
Toi que je ne connaissais pas
Toi qui ne me connaissais pas
Rappelle-toi
Rappelle-toi quand même ce jour-là
N'oublie pas
Un homme sous un porche s'abritait
Et il a crié ton nom
Barbara
Et tu as couru vers lui sous la pluie
Ruisselante ravie épanouie
Et tu t'es jetée dans ses bras
Rappelle-toi cela Barbara
Et ne m'en veux pas si je te tutoie
Je dis tu à tous ceux que j'aime
Même si je ne les ai vus qu'une seule fois
Je dis tu à tous ceux qui s'aiment
Même si je ne les connais pas
Rappelle-toi Barbara
N'oublie pas
Cette pluie sage et heureuse
Sur ton visage heureux
Sur cette ville heureuse
Cette pluie sur la mer
Sur l'arsenal
Sur le bateau d'Ouessant
Oh Barbara
Quelle connerie la guerre
Qu'es-tu devenue maintenant
Sous cette pluie de fer
De feu d'acier de sang
Et celui qui te serrait dans ses bras
Amoureusement
Est-il mort disparu ou bien encore vivant
Oh Barbara
Il pleut sans cesse sur Brest
Comme il pleuvait avant
Mais ce n'est plus pareil et tout est abimé
C'est une pluie de deuil terrible et désolée
Ce n'est même plus l'orage
De fer d'acier de sang
Tout simplement des nuages
Qui crèvent comme des chiens
Des chiens qui disparaissent
Au fil de l'eau sur Brest
Et vont pourrir au loin
Au loin très loin de Brest
Dont il ne reste rien."