Серијал. Део: пети. Мишљење је као гузица

                Зар није? Свако има једно. Бар једно. Ма колико глупо било, има га сигурно.

                  Кад се догоди овако нешто па још заиста утиче на животе многих, та мишљења се зову теорије завере. А ја их мрзим. Сметају ми, скрећу ми пажњу са битних ствари и лепих и интересантних момената у животу који ми тада промакну а толико је тога небитног на свету да је то страшно. И небитних. Сада би да буду битни. Шанса је ту. Само треба избацити своје мишљење али на начин да га неко прихвати и малкице рашири. Ово малкице је постало излишно јер сва ова дигитализација и повезаност доносе невиђењу брзину дељења небитности, да је то постало застрашујуће. Застрашујуће је јер у свему томе има и корисних информација. Филтрирање је мука.

                     Мало, по мало, баш је дигитализација тема једног од мишљења које ми је привукло пажњу. Не толико са идејом, већ и са начином презентације исте. Не знам ко је, неки професор, неко предавање, надам се да је неки признати Универзитет у свету, иза камере публика, надам се студенти са којима предавач комуницира и износи своју теорију око последњих дешавања. Признајем, ово је за мене било пуно нових информација. Од тога да вируси јесу организми али толико прости јер су у ствари излучевине болесних, или нападнутих, ћелија до виђења човека као електричног, хајде упростићу и рећи, система. Интересантно. За мене, ново. Потпуно.

                И као што то увек бива, ово је објављено на порталима, сајтовима и ко зна где, код оних којима овај говор прија и који желе да ово виђење ствари искористе за своје циљеве. Ја се овде од тога одмах ограђујем. Свако има право да сматра шта жели, ко сам ја да му намећем своје мишљење.