Ја крај балканском лудилу не видим, а ви?

Сви знамо која је одлука и којег суда прошлих дана изазвала потпуну пометњу и лавину рекација. Што добрих, код оних којима се одлука свидела, што лоших, код оних који су погођени истом. Разумем и једне и друге.

У јавности се сви, који су битни на политичкој и дипломатској сцени, труде да буду што је могуће умеренији са речима, јер смо, је ли, превазишли те ратове и ту муку, али исто тако и веома оштри када се ради о одбрани свог става. Искрено, сморили су ме и једни и други. Из просте жеље да стекнем још неку перспективу целе ситуације, прошетао сам се којекаквим форумима. Тамо је стање, према мојој слободној процени, ратно! Не маше се оружјем, нема поклича о качењу на врбе и сличних бизарности, већ се потежу дела писаца која су, од кад је школе на Балкану, сматрана или неутралним или аполитичним и антинационалистичким.

Они потежу извесну песму Јове Јовановића Змаја, за чији се извор поуздано не зна. Зна се само да је написана негде око 1800. године, дакле пре великих ратове и братоубилаштва. Нагађа се да ју је написао у неким новинама или слично. Не могу да тврдим ни једно ни друго али је чињеница да ја за њу нисам чуо. За мене је он песник дечијих песама, а после смрти својих ближњих, песник „Ђулића“ и „Ђулића увеоца“ након којих ми је увек суза у оку. Елем, ево стихова:

Хрват

Хрват се не бори да што коме отме,

Чува свети огањ на огњишту своме.

И док так очини у најтежи дани

И Бог и правда на његовој су страни.

А куда ће Србин - зар он да се даде

Путу, на ком нема ни Бога ни наде?

Биће да је Јова позвао своје сународнике да се угледају на Хрвате. Шамар у лице који се не може отрпети. Зато друга страна, не остаје дужна па се цитира Јован Дучић, који се обраћа синовима „тисућљетне културе“:

Сину тисућљетне културе

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,

На пољима родним, бранећи их часно

Китио си цвећем сваког освајача,

Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,

Чек’о да донесу туђи бајонети,

По горама својим туђа стада пас’о,

Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,

Што балчаком с руку сломише ти ланце,

Где је Карђорђје твојега народа,

Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,

С крволоштвом звера, погане хијене,

Да би мучки удар с ледја дао Брату,

И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,

А крваву каму у недрима скриваш,

Са вешала старих нови коноп виси,

У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,

Из колевке пио крв невине деце,

Под знамење срама уз име усташе,

Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,

Оштрије и љуће опет да ти скује,

Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,

Ко најбоље уме да ти командује.

Могу рећи да ме је Дучић овом песмом веома изненадио. Оно што сам ја из школе схватио и запамтио о њему је да је он био велики хвалисавац, заводник и романтик. Ни за њу нисам чуо док нисам свратио на те форме, иако би по тону, придевима и описима могла да прође у данашњим букварима. Где ли су ти форумаши, силни браниоци из фотеља једне и друге стране, ископали ове песме, ја појма немам. То питање је постављано, није да није, али ни једни ни други не наводе изворе својих оружја већ мудро и лукаво затиру трагове. Одакле им, дакле, ћуте али машу са њима и понављају их као тантре, мантре, како ли се већ каже, да ми је, после само пар дана, постало мучно отварати теме и тражити неке нормалне и корисне информације.

                Међу шумом свакаквих коментара, наишао сам и на цитате утицајних људи свог доба, који су упозоравали да се не требамо мешати, да не треба ни да покушавамо да живимо у заједници, да не треба да имамо истог краља, исту војску јер смо различити колико различити умемо бити и да ће то, евентуално, уједињење донети само зло и ништа добро. Да ли их је ико тада схватио за озбиљно... па није, историја је показала да није али је та иста историја показала колико су били у праву. Ево тих цитата, за које постоје извори.

             Први су речи Војводе Живојина Мишића, које је забележио његов секретар Милорад Павловић, а објављени су у књизи „Најлепше српске беседе“ у издању „Просвете“, 1998. године. Као писац, иако то није, се наводи Милентије Ђорђевић.

„Војвода Мишић о уједињењу са Хрватима

Извештај војводе Мишића краљу Александру по повратку из Сплита:

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио сто смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала…..

Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.

Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.

А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толико мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

Ево што је о уједињењу са Србијом мислио Стјепан Радић. Ово су делови његовог говора на седници Средишњег одбора Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба одржаног дана 24. новембра 1918. године. Текст је објављен у књизи Хрвоја Матковића, „Сувремена политичка повијест Хрватске“, Загреб, 1995.

„...Вама су свима пуна уста ријечи: народно јединство - једна јединствена држава, једно краљевство под династијом Карађорђевића... Како је површно, како је плитко и како неоправдано то ваше мишљење!

...Ви, господо, управо ни мало не марите за то што наш сељак уопће, а напосе хрватски сељак, неће ни да чује ништа више о краљу и цару, а исто тако ни о држави која му се силом намеће. Наш сељак је толико дозрио да зна свуда да је држава и домовина у правици и у слободи, у благостању и просвјети. И кад га ви данас већ и батинате по оружницима и силом гоните да пристане уз вас, да нас, тобоже, брани од Талијана, он говори или барем мисли да сте ви оно што су били мађарски и њемачки тлачитељи.

...Ви ћете отићи у Београд. Ви ћете без хрватског народа и против његове воље прогласити јединствену (централистичку) државу и без икаквог страха и срама ви ћете владати на темељу старих аустријских и мађарских неваљалих закона и помоћу старих, покорних и покварених чиновника... Народ ће по свем схватити да ви нисте његови, па зато неће бити за вас...

...Господо, није прекасно. Не срљајте као гуске у маглу! Не закључујте јединствене владе с Краљевином Србијом већ зато, јер, ето, у име Краљевине Србије нема ту никога, ништа, осим тај једини брзојав, а и тај представља сасвим нешто друго него ви. Немојте тако поступити да се не буде морало данас-сутра казати, да сте ви Словенци и ви Срби, Војвођани и Босанци, и ви наши Хрвати-Далматинци, а надасве ви наши домаћи хрватски Срби, да сте се сви скупили данас овамо зато да извршите једно уротничко дјело против народа, напосе против Хрватске и против Хрвата...“

             Као што рекох, историја је неумољива. Све се види. Зајебали смо се. Зајебали су се и они. И код једних и код других је само владајући слој желео спајање и заједнички живот. Краљ, као и сваки други краљ, је желео да прошири своју државу, да повећа број оних који плаћају дажбине. Хрватска властела је баш помоћу њега желела да влада јер би сва одговорност за евентуално народно незадовољство била буквално претоварена на краљевска леђа. Шта би им фалило? Ништа. Сви су требали бити задовољни. Народ није био, нити ће бити и ова се чињеница неће променити. Међусобна нетрпељивост има толико дугачку историју да нам је променила и генетски код. Свака генерација која се роди, било да је Србин или Хрват, колико год да је далеко од Балкана и државе својих предака, моћи ће да осети другу страну у свом присуству и при том одређену дозу непријатности, па чак и мржњу.

            Више нисмо заједно. Шта је било, било је. Нема више назад. Нема места ни извињењима, ни преговорима, ни позивању у госте, нити било каквим заједничким активностима. Знам да новац нема очи ни националност али сматрам да би и на ту врсту сарадње требало ставити тачку. И више ту идеју не треба оживљавати. Нити је потпиривати. Иако се то не признаје, одређени утицајни људи и даље доливају уље на ватру. Који и чији су интереси су у питању, наравно, појма немам. Користе сваки догађај везан за нас све да се тиме диче, да трљају нос другоме, да понижавају али не виде даље од свог носа. Постало је најбитније бити бољи, „победити“ комшију, надмашити га у нечему. Управо је она одлука, с почетка текста, последња кап која ме је натерала да одем на форуме, да прочитам да ли су усијане главе и даље многобројније, да се упитам да ли је невероватна еуфорија само производ пропаганде, да ли ико гледа своју башту а не да ли је комшијина крава липсала или није? Историја великих народа јесте настала на леђима других, мањих, мирнијих народа али је и за такву, освајачку, било неопходно уложити труд. Освојити и задржати. Планирати. Бити паметан и тактичан на дуге стазе. На Балкану је најбитније да некоме крене лоше па да остали могу да кажу: „Ух, ал` ме кренуло! Боље ми је него њима. Погледај их само...“ Никад се није стремело неком вишем циљу. Зато се, ти исти велики народи, и дан-данас зајебавају са нама. Југославија се распала, и нека је, требала је и раније, а светске силе су добиле шест наивних државица које су као коцкице за Јамб па их мало, мало бацају не би ли одбили оно што им одговара. Прво је „шестицу“ убола Словенија, Црногорци су успели да прођу са „петицом“ а сада се Хрвати надају да ће њихова коцкица бити добитна и тако редом... Јамб, кад су све шестице на столу, је најтеже добити.

              Од објављивања ослобађајуће пресуде за хрватске генерале, коју сматрам, у најмању руку веома срамном и изузето неправедном, ни у Хрватској ни у Србији се више ни о чему другом не говори. Остали проблеми су нестали. Незапослени ће наставити да узалудно посећују Биро за запошљавање, радници ће наставити да раде за цркавицу, порез ће велики и даље избегавати да плате, фабрике ће остати у рукама ликова којима није до њих, страни инвеститори и даље ће да нас обилазе у широком луку, криминалци ће наставити и даље да се организују и бришу трагове... Хрватима је најбитније да су они сада „победили“, ту их разумем, а Срби се боре да умање то њихово достигнуће на све могуће начине али узалуд је и једнима и другима. Стотине хиљада људи је протерано, многи су погинули бранећи своју имовину од доскорашњих комшија и то није нешто што се заборавља, то је нешто на чему се не може, боље рећи не би смела, заснивати будућност државе. Крававу кошуљу је могуће скинути и опрати али крваве руке.. никад! А Србија, ко Србија. Закаснели потези и недостатак јасне визије су постали српска специјалност и ту не бих много трошио речи. Почећу да се нервирам и да псујем јер се још не види крај српском немању појма колико брзо се исписује историја, а знамо да дигнемо галаму и прашину која се слегне после два, три дана.

           Године пролазе а ја и даље не видим било какав бољитак. Ни у Хрватској, ни у Србији и то само зато што смо сами себи највећи противници. Једино у чему смо успешни је претурање по ђубришту историје. Иста смо говна али сви волимо да причамо да је наше говно веће и поносније, да другачије смрдимо, да је наша ве-це шоља боља и удобнија. Угушићемо се у сопственом смраду. Можда је тако и боље...