Тржни центри

                 Да не кажем "шопинг молови". Ужасна места, заиста ужасна. Провоцирају и на видело измамљују најгоре људске особине и, веома лукаво и себично, их користе за себе.

                Оно што још погоршава саму чињеницу да "они" постоје, је да више нема ни једног насељеног места, које има апетите себе назвати градом или метрополом, без бар једног. Сваки је, још у градњи, помпезно најављиван, рекламна кампања за сваког од њих је ужасно нападна и досадна, несрећни билборди вичу на сваког пролазника који, неким дивним чудом није видео рекламу, да се окрене и уреже у меморију када је то, курчево, свечано отварање. Човек би помислио да се свет или ближи крају или ће да се ресетује и постане боље место, кад тај велики, "центар" почне са радом. Углавном, промене ће бити и не би ваљало да се сметне с ума да је од, тог и тог, дана "он" доступан за све нас, малене људе и велике потрошаче. Управо тако. Све што је потребно је да се случајни пролазници, накљукани информацијама о повољностима и попустима, нађу у близини и биће усисани. Сваки "центар" усисава малене људе са улице, претвара их у потрошачке зомбије, пушта их да тумарају његовим лавиринтима, докле год имају снаге и новца, после чега их искења као пролив. Након избацивања из пробавног тракта, проливник нема више ни атома снаге за уживање и разгледање града, нити за разговор са било ким. Све што жели је да оде кући, остави пуне торбе последњих крикова моде и одбаци осећај проварености зарад повратка нормалном животу током сутрашњег дана, јер је тај дан, дан изласка из "центра" веома потресан и стресан те је уобичајена свакодневица, једноставно, немогућа. Следећи дан се користи за свођење рачуна. То, понекад, уме бити још стресније. Али то "њега" не интересује. "Он" је миран. Новац није напустио његове одаје.
                   Сваки, али сваки, јебени пут кад уђем у неки од ових тржних центара, ја зажалим што постојим. Изнервирам се, уморим се од шетње и обилажења свега и свачега, останем без новца али је то код мене увек мали трошак. Једноставно не наседам на групну терапију одузимања новца и потрошачке еуфорије којом је заражен сваки тржни центар, па ме та мајмуњарија не погађа по џепу. Расположење и елан су, с друге стране, на веома ниском нивоу.
                   Као што рекох, нема града да га нема. Није ни Дортмунд имун на општу навалу ових гломазних продавница свега и свачега. Кога интересује више детаља, ево га и линк ка Тир Галерији. У центру је, у шетачкој зони где и мора да буде јер ту може обилно да се нахрани пролазницима свих раса и имовинског стања. Некад су ту биле продавнице а изнад њих станови. И нико се није бунио. Ни станари, ни продавци. Ново време носи нова обележја и ето ти га на! Мале продавнице су се груписале у тржне центре. Задруге су нестале али зато тржни центри ничу као печурке после кише.
                  Сећам се да сам у Београду као клинац, док смо становали на граници Земуна и Новог Београда, два пута годишње породично ишли у робну кућу "Београд" у, сада, Главној улици у Земуну. Попакујемо се у Фићу и пазаримо све што нам треба за једно полугодиште. Мени су биле обавезне патике и ципеле, евентуално чизме ако је јесења куповина у питању, мајице, поткошуље, гаће и тако даље. Дођемо кући и чекамо пролеће да би поновили ову акцију. Био сам срећан. Али ми се чини да су ме моји навикли на овај начин куповине па сад чим видим да ми нешто одговара, ја тражим од продавца тај исти артикл али у другој боји, и пазарим оба! Добијао сам приговоре, наравно, како нисам ни нормалан ни модеран јер проћи ће, је ли, мода док ја "износим" тај комад одеће. Заболе ме! Ја купим шта ми прија, није ружно, није увек ни јефтино али не идем у тржне центре! У овај, у Дортмунду, смо отишли јер је нов, па оно, као дај да га обиђемо. Свеједно што нисмо ништа пазарили... сморили смо се за све паре. Људи не гледају куда иду, јуре, трче као да је џабе, чак и мајке са децом не пазе на своје потомке. Вуку их за рукице док не зајече. Кад се јаве, онда буде, ћути, ни реч, идемо само тамо и кући! Ако су којим случајем у колицима, најпаметније је склонити им се с пута јер она и њена колица немају куд већ да те згазе! Зато ја волим да уђем у неку или мању продавницу или робну кућу, па мало меркам, што одећу што продавачице и друге цице, нико ми не смета, пробам кад хоћу и колико пута хоћу, платим и ако имам кад, поједем сладолед успут или попијем еспресо у кафићу. Што који курац морам да идем на последњи јебени спрат у тржном центру да бих ово учинио!? Тамо је скупље, загушљивије, гужва је и уопште није опуштена атмосфера... 
                  Постоје људи, мог годишта, којима све ово не смета. Пример је мој кум који ми је био у посети још док смо били у Котбусу. Отишли смо до Берлина и свратили до најпопуларнијег тржног центра у њему. До Алексе. Ја сам се потрудио да будем добар домаћин и пратио сам га, ни мање ни више, већ пет сати... Изашао сам слупан и читаво време сам кунтао у возу назад а он, сав чио и весео.
                    Истина је да су "шопинг молови" постали фенси места. Балавурдија више нема куд па иде тамо. Шетају као дилеје, као клонови без мозга а ни новца немају за сво то зезање. Ја се свега тога ужасавам. И баш ме боли курац што ме је време прегазило! Зовите ме диносаурусом, претите ми изумирањем, баш ме брига...