Ваљак

        Први децембар се обележава као светски дан борбе против Сиде. Први децембар је дан на који сам се званично пријавио за живот у Немачкој. Данашњи први децембар је битан јер се навршава месец дана мог рада у новој (старој) фирми.

              У мојој породици, ма ни у широј родбини, никад није било заражених ХИВ вирусом тако да почетак децембра за мене, без жеље да му умањим значај, и нема неко велико значење. Сматрам да су на овај дан одређена удружења и утицајне личности у обавези да му посвете своје време, како би широј јавности скренули пажњу на последице које изазива.

              Дан доласка у Немачку ми се баш и не поклапа са пријављивањем. Боравак сам морао да пријавим али плата и плаћање пореза ми се обрачунавају од првог децембра 2006. године. Стигао сам "Панонијабусом" 28. октобра исте године али је сређивање папирологије потрајало месец дана. Прошлогодишњи први децембар ми је био "бити ил` не бити" јер сам тада напунио 5 година овде, тј. имао сам 60 месеци плаћеног пореза, па сам стекао услов за сталну радну и боравишну дозволу. Од тада, значај сваког следећег првог децембра је све мањи и мањи.

              Ипак, месец дана у новој фирми, није мала ствар. Горе рекох нова (стара) а то је зато што сам овде већ радио. Али о свему овоме горе реченом се већ довољно зна. Сада желим да кажем коју о томе како је радити у великој компанији.

               Идеална метафора за фирме ми је ваљак. Само га треба замислити онолико великог колико је велика фирма. Е сад, величина утиче на тежину истог а тежина утиче на брзину. Што је ваљак већи, он је спорији, и темељнији, док они мањи могу брзо да се крећу али морају више пута да прелазе задату површину како би добро и квалитетно одрадили посао а самим тим и троше више својих ресурса па им је и крајња зарада доста мања. Уде ("ThyssenKrupp Uhde GmbH") је како му и име каже део Тисен Круп концерна који је пипке пустио по целом свету, дакле реч је о веома великом ваљку. И иде полако. Има кад. Посао ради темељно, студиозно, веома квалитетно и са веома малом, повременом и краткотрајном пресијом на запослене. Куд он прође, нема потребе за ревизијама, дорадама, исправкама већ се пројектована фабрика само покрене и то је то. Ја, као нови запослени, немам ништа против овог система. Имам радно време, које и није битно колико је, за које морам да одрадим посао. Брзина завршавања тог посла зависи више од моје компетентности него ли од кратког рока. Када је рок кратак, значи да је реч о неком малом клијенту који ни сам не зна куд удара и шта хоће. Имам, као што рекох, радно време, довољно, али баш довољно дана годишњег одмора, манзу и кантину у згради фирме плус два пута дневно, око 8,30ч и 13,30ч бесплатну кафу или црни чај. Чај је лош али је кафа ок. Понео сам кувало па кувам свој чај... 

              Кад сам стигао, чекао ме је комп, радни сто и столица. Столица је стара али функционална, радни сто... к`о и сваки други али је комп био и превише слабашан за рад у програму који покреће читав ваљак. То се морало исправити. После пуне две недеље сам добио одговарајућу графичку карту и још један монитор. Таман сам почео да схватам процесе које треба да опишем и представим кад ето га, ново обавештење. Прелазим на други пројекат. Велики је и потребан је свака расположива глава. Али ја већ радим на једном пројекту, рекох. Нема везе, то је понуда. Ово је већ реализован уговор. И шта ћу друго него ћу да пређем на тај други пројекат... И тако у круг. У међувремену сам био код доктора, за запослене у Тисен Крупу, који ми је дао три вакцине против нечега. Јебем ли га, заборавио сам против чега. Нисам рођен у Немачкој па немам тзв. пасош вакцинације тако да све што нисам, морам сад да добијем. А то је доста. За пар недеља ћу поново да идем, следећа тура, а онда за пола године, па... углавном све је то већ решено и организовано. Разлог за оволику бригу о запосленима је једноставан. Могу да ме пошаљу негде у "бели свет" где имају посла а тамо бих могао бити изложен свему и свачему те је јефтиније одмах, илити на време, ме пелцовати него да ме лече. Новац је све а ја сам само један од многих шрафова у машинерији ваљка и не сме се дозволити да будем "лабав". Зато су решили на време да ме "притегну" па ме чекају којекакви семинари, обуке, лиценцирања и ко зна шта још док сам на пробном периоду. Тај период је обавезан али судећи по ономе колико су већ сад и колико се спремају да уложе у мене, биће да се ради о формалности. Ипак, ја сам на опрезу. Ко зна "шта се ваља из брда", како је знала моја баба да каже.

                    Да резимирам. Увек је боље бити шраф у великом ваљку него у малом, из простог разлога што се ради опуштеније, мање је стресно и много је организованије него у малој околини. Шеф ме је видео првог дана, заказао ми мејлом састанак да се мало боље упознамо а читав прошли месец сам радио са сасвим другим људима. Он, шеф, има довољно посла око организације људи, разговора са клијентима, са главнима у фирми и читаво то усклађивање га доводи у ситуацију да своје запослене не види чак и по годину дана. Ово последње су биле његове речи. У случају мале фирме, шеф је увек ту. Интеракција са људима је доста чешћа и непосреднија па је притисак, макар и непотребан, увек присутан. Газда мора да одржава ауторитет, а радници да се доказују како не би били остали без посла. Зарђао шраф неће зауставити велики ваљак, нити ће га успорити, али у малом ће за кратко време направити много проблема. Зато се ја сада држим оне добре "вежи коња где ти газда каже па макара црк`о од жеђи!" Не таласам, чувам се, трудим се да будем од користи, не намећем се, не сметам и покушавам да будем "ортак" са свим колегама који су иоле пристојни. За сваки евентуални напредак, имам кад, биће и тих опција у игри. Сада, можда више него икада, ваља сачувати радно место.