Тата је радио у ненормалним сменама,
сваки дан. Слободан дан је добијао... ни он није знао кад ће то бити. Био је то
период изградње нове хале у „ИМТ Београд“ као и модернизовање целокупне
производње. И како то већ бива, радници су били ти чија су леђа пуцала јер је
морао да ради скоро две смене а једну је био плаћен. Прековремени сати су ишли
на трошкове изградње хале... Мајка је морала сваке друге седмице да буде на
послу 6 дана а ја сам тих субота остајао сам са играчкама, теглицом „Еуро
крема“, шољом млека и телевизијом.
Школски програм, „Чик погоди“,
„Бранко коцкица“, „Опстанак“, чудни човечуљак познат као Белами, документарци о
подводном свету у режији Жан Жак Кустоа и довољно дугачки блокови са цртаним
филмовима, типа Душко Дугоушко и копмапнија, Том и Џери са осталим безазаленим
ликовима, су ми правили друштво. Нисам седео прикован пред екраном. Било ми је
довољно да неко тамо нешто прича а ја сам био запослен организовањем аутића по
тепиху.
Како је време пролазило,
интересовања су се мењала. Телевизију сам све мање сматрао за забаву и све ређе
седео пред том кутијом. Добро, де, јесте да сам пратио спорт и одгледао по неки
филм али и то је било нередовно. У Котбусу сам морао да уплатим кабловску
телевизију јер дигитални сигнал бесплатних телевизија није био довољно снажан.
Сада, у Дортмунду, је друга прича. Мали уређај скраћеног имена „DVB-T“ са антеницом од десетак центиматара ми решава проблем. „Хватам“ све
бесплатне програме, а њих је око двадесет, и не плаћам више скупу, и
бесмислену, кабловску. Овде морам да појасним да то што сам плаћао нема везе са
оним што се у Србији подразумева под „кабловском“ јер нисам имао „Дискавери“ и сличне
програме. Они се овде посебно плаћају те сам имао само оно што би иначе требало
да буде бесплатно у целој Немачкој. У сваком случају, све мање и мање сам
заинтересован за оно што се приказује, тек понекад погледам шта се „даје“.
То понекад значи да пребацим на неки
програм са цртаним филмовима кад је Мирко или немиран или има жељу да се мало
смири пред те-ве-ом. Или увече, кад он заспи а ја и Малена седнемо мало да се
одморимо и средимо мисли пре него што и ми легнемо. Једино кад сам редован су трке Формуле 1. И управо ови
спорадична гледања су ме навела да схватим да се из тог апарата разлива ђубре.
Чим га укључим, крене да се разлива по целом стану. Све нас запљускује. У
почетку се толико и не осети тај смрад и количина гована али како време пролази
то постаје неиздрживо и не памтим када сам дочекао крај неке емисије, филма,
епизоде неке серије, музичког спота а да нисам променио програм, очекујући нека
боља срања, или једноставно искључио телевизор. Хвала интернету што постоји па
слушам радио преко њега јер оно зло које иде из екрана је неиздрживо. Не
очекујем увек неку едукацију, јебеш то, ишао сам у школе и школе, доста ми је
тога, али изостају интересантне као и битне дневне информације. Јутрањи програм
има сценарио и када се догоди неки технички проблем, они несрећни водитељи не
знају куда ударају. Све што успем да сазнам је који је дан и да ли је нека
„позната“ успела да се саплете и да ли су јој испале сисе, гузица и слично.
Вести су посебна прича. Тек по нека информација у стању у држави али је зато извештај
шта се догодило на фудбалским утакимицама веома обиман. Цртани филмови су у
ствари поједностављене и упропашћене идеје јапанског манга размишљања. Шибање,
бацање магија, претварање у све и свашта уз претерану анимацију и изузетно мало
текста. Серије су епизоде шетања којекаквих ликова по малим студијима чијем
тексту се смеје још само она компјутеризована публика, документарци су у стилу
„ријалитија“ са медиокритетитма а музички спотови су постали само спотови. Тек
понека песма уђе у уши док спотове и ја имам проблем да заборавим јер изгледају
као најавна шпица за порниће. Оно што ствар чини најгором је чињеница да се
ставови клинаца, а свега ми и понеких маторана, формирају на основу овог
искривљеног виђења света. Време појаве ове справе и њено преузимање
популарности од радија је Фреди Меркјури сјајно опевао у песми „Радио Га Га“.
Временом је та популарност искоришћена, и даље се врло радо користи, у циљу
формирања мишљења „масе“ која гласа, купује, која је уопште способна да
размишља.
Из разлога свега горе реченог, те-ве
ће у мом стану све мање и мање времена проводити укључен. Нисам неки велики обожавалац
Мерилина Менсона али имао је право кад је рекао да је рок мртав а да се бог
преселио у те-ве...
All
simple monkeys with alien babies
Amphetamines
for boys
Crucifixes
for ladies
Sampled
and soulless
Worldwide
and real webbed
You
sell all the living
For
more safer dead
Anything
to belong
Rock
is deader than dead
Shock
is all in your head
Your
sex and your dope is all that were fed
So
fuck all your protests and put them to bed
God
is in the T.V.
1,000
mothers are praying for it
We're
so full of hope
And
so full of shit
Build
a new god to medicate and to ape
Sell
us ersatz dressed up and real fake
Anything
to belong
Rock
is deader than dead
God
is in the T.V.
Нема коментара:
Постави коментар