Ко је бре нервозан!? Ја!? Је ли!? А ти!? Теби је све потаман, наравно, је л` да!? Само сам ја тај који је нервозан а сви остали су скроз супер, лепо вам је свима. Нека, нека је.
Добро де, карикирам неке могуће екстремне ситуације али да је нервоза ту, ту је. И тешко налази пут напоље откад смо притерани уз унутрашње зидове својих домова. Мука је највише због деце. Заиста. Не кривим их, далеко од тога, јер не могу бити криви за оно што нису проузроковали. Мали су и тешко им је да појме да морају све да сведу на минимум. Када пређу меру, онда наступамо ми, родитељи. Приметио сам да обоје улажемо енормне количине енергије да они не осете сву проблематику. Све више се трошимо а истовремено имамо све мање времена да натанкујемо енергије. Мало је тренутака када било ко од нас може да буде сам, да га нико не дира, не зове и не тражи нешто. Зато и долази до нервозних излива. Од стране свих нас. И разумем све то али је компликовано. Некако тешко. А нисам то очекивао, заиста нисам. Бар не у овој мери.
Нисам лицемер. Знам да многи имају већих проблема од јебене нервозе и досаде. Не знају да ли ће остати без посла, ако већ нису. Питање им је шта ће ускоро за стан, ручак... Разумем и то али им не могу помоћи. Помажем коме могу. Зато ово и причам у својој кафани. Седим, пијуцкам онако сам за столом и питам се, докле? Слуша ли ово неко? Зна ли све ово? Или се прави мутав? Или је у некој својој опакости све ово, баш овако, смислио?
Нема коментара:
Постави коментар