Ако заиста нема лека ни терапије, што је према последњим одступним информацијама из званичних канала последња валидна истина, како и када ће неко одлучити да се стало на пут зарази?
Како то да Кинези могу лагано да се окупљају? Ко је рекао и чиме се водио када је изјавио да је дозвољен нормалан излазак из кућа и станова? Заиста се питам ових дана у чему је трик. На страну чињеница да је Кина веома тоталитарног и диктаторског уређења па су и информације које одатле долазе поприлично чудне. Полазим од основних постулата проблема и покушавам да сложим слагалицу до краја. И не иде ми. Можда сам ограниченог коефицијента интелигенције, у шта сумњам али ето нека ми то буде отежавајућа околност док размишљам.
Вирус је веома заразан, што ће рећи да се много лако преноси. Довољна је да једна особа, на пример, оде у продавницу, пренесе вирус касирки а она читав део града зарази у року од десетак дана. Немају сви симптоме тешке болести. Већина се провуче са мало симптома ако их уопште и буде. Ово све говори о подмуклости преноса вируса. Неко не мора уопште и да претпостави да има вирус у себи и да као такав зарази много других. Због тога су се многи одлучили на карантине како би се спречило ширење. Разумљиво. Научници у лабораторијама раде на налажењу лека или вакцине али по том питању нема још резултата. Самим тим, седење у изолацији је најреалније решење.
Докле тако? Ко одлучује да нема више опасности од великог ширења заразе? Како тај неко зна да вирус више није подмукао и да неће доћи до поновне епидемије, преко опет оне мучене касирке? Како су то Кинези решили? Нема лека, то сам рекао а они решили? Како мајку му?
Недостају ми делови слагалице за комплетну слику. Не вреди.
Нема коментара:
Постави коментар