Фајронт! `Ајде сад лепо да видимо шта смо имали?

             Каква је да је, моја је, и као у свакој другој кафани, дошао је ред да се мало сведу рачуни.

        Прво да видимо шта смо имали. Нећу се обазирати на светске догађаје и чињеницу да је свет полудео и отишао у пичку лепу материну, што је већ у више примера потврђено, а последњи пример је да је скок са ивице свемира Феликса Баумгартнера на десетом месту прегледа на "тјубу". Одмах испод неког кретена који је пуцао по лап-топу и далеко испод првог места на којем је "Пси"-хотични Кореанац са дилеја хитом (имао је око милијарду прегледа!). Подвукао бих црту испод онога што је мени битно.

- Променио сам посао.

- Променио сам град.

- Опремио стан.

- Малена је затруднела. Поново.

- Смршао сам 10 килограма.

- Породица ми је и даље здрава и задовољна што сматрам својим највећим успехом.

- Нисам стигао да будем на правом одмору. У одмор не рачунам то што сам месец дана био кући јер сам то време искористио за сређивање стана и рачуна.

- Нисам се наспавао к`о човек. Разлози су познати верним посетиоцима кафане. За оне нередовне, рећи ћу само Мирко. 

                А шта очекујем у следећој "фискалној" години.

- Задржавање нивоа здравља, задовољства и повећавање броја срећних тренутака. (Задовољство сматрам осећањем а срећу само тренутим стањем. Сматрам да нико не може бити дуго срећан. Кад-тад наиђе проблем који срећу у трену поништи али задовољство остаје и оно може изнова изнедрити срећу.)

- Рођење Хелене.

- Мирков полазак у вртић.

- Повећање плате кроз којекаве бонусе након истека пробног периода.

- Одмор на обали неког мора. У плану је Холандија. Јес` да је море хладније али је најприступачнија.

- Промену аутомобила. Ништа велико већ возило са права три седишта у другом реду јер кад у Нисана ставим још једно дечије седиште... то је то. Места више нема.

- Одлазак на концерт "Дипеш Мода" у Београду. Малена је организатор. Нисам саможиво ђубре које је решило да извуче гузицу и удаљи се од обавеза око бебице. То би требао да буде мој рођендански поклон. 

- Покушаћу још да смршам али биће добро и остајање на тренутних 93 килограма "живе ваге". 
- Надам се да нећу морати да одем на неки пословни пут на други крај планете. Компанија у којој сад радим с времена на време шаље своје запослене да одраде посао тамо негде далеко. То уме да буде и далеко а понекад и дуго. То баш не бих волео да ми се догоди следеће године.
- Надам се да ће ова кафана добити још којег сталног госта.
             Рекао бих да немам нека превелика очекивања, зар не? И за крај бих цитирао Душана Радовића који је чак опеван и у песми "Колибрија" са Драганом Лаковићем:

"Шта је на крају среде? Четвртак.

Шта је на крају четвртка? Петак.

На крају свих крајева увек је нови почетак.

Крајеви се потроше, почеци увек трају.

Почетак - ето шта је на крају."

А ви? Шта сте ви имали ове године, у и ван ове кафане? Шта би сте хтели? Шта очекујете?

Било како било, свет није у огњу нестао, па морамо и даље да се трудимо. Свима желим срећну и берићетну следећу годину.   

Ко каже да се не жалим? Жалим се!

              Данас је 28. децембар 2012. године, што ће рећи да је Мирку данас тачно 676 дана, илити година, десет месеци и седам дана, откад се родио. Све скупа, око 16 хиљада сати. За сво ово време, он је само 3, и словима три, ноћи спавао без буђења. Јесте, наравно, било је ту и ноћи када је био болестан, када су га мучили грчеви, зуби и сличне "догодовштине" па није могао да спава, то је схватљиво, али јебем му матер, зар је све разлог за галаму? Не може да се окрене како треба, дрека. Нема цуцле па у дреку док је не нађе. Ма нек` кроз нос иде 10% мање ваздуха него иначе, дрека. Набије главу у даску изнад главе, дрека. Има ту још примера али је интересантно да се он не пробуди због свега овога. Не, не, он спава и негодује затворених очију. Ја и Малена се пробудимо, неко дође до његове собе, провиримо шта се збива, а он је до тада већ решио ситуацију и спава. Ујутро је потпуно наспаван, док ми помало кубуримо са подочњацима... У почетку смо, из ноћи у ноћ, били престрављени. Мук и тишина и одједном неописива кукњава кроз плач! Па ко може да не помисли на нешто лоше? Одемо до докторке, чисто да се мало посаветујемо, а она се жена благо насмејала и рекла: "Имате изразито екстровертно дете. Ништа не трпи. Ништа не задржава за себе већ би се могло рећи да се жали због свега. Није то проблем. Такав је. Издржите још коју годину." Добили смо и тапшање по рамену и јачи стисак руке уз поглед пун разумевања. Срећан сам што је здрав, прав, љубопитљив, слободан и што нема никакве физичке препреке да оствари свој циљ, ту нема збора али ипак морам да се пожалим. Крај је године, па сам решио да избацим из себе и оно што ме мучи. Кажу да друго дете може имати супротности у односу на прво. Нек` Хелена буде добра к`о што је он али и нек` спава целу ноћ кад год буде могла, љуби је тата!

            Да се разумемо, волим га, волим га, ма само тако га волим! Он и Малена су ми све на свету. Због њих двоје бих и у ватру и у воду! Све и да могу да се вратим кроз време све бих у животу исто урадио јер садашње стање свести и ниво среће не бих да мењам ни за шта на свету. Ни за шта!

Толико о томе

              Маје и њихов календар. Замајавање на ову тему је почело још пре пар година. Као да неко просто "жели" да се догоди огромно срање и све сјебе. Толико се причало о тзв. смаку света да је то већ постало несносно а ја сам у једном тренутку, много пре данашњег дана, пожелео да се најцрње сумње обистине пре времена, скењају њихове планове за продају магле и да све оде у курац само да престану да балаве на ову тему! Несрећне Маје нису ни у најлуђем сну сумњале да ће обичан календар да изнедри оволику ујудурму.

               Као што рече неко, преживесмо. Надам се да речи на ову тему више неће ни бити. Доста је било. И да је од бога, много је, брате мили... Многи су се обогатили, као на пример, онај лик што се развалио од прављења склоништа као да је смак читаве планете локална ствар, типа ураган, затим холивудски продуценти који су се омрсили кроз филм "2012" и многи други спретни "предузетници". Многи ће због овог дана дуго видати ране и враћати живот у нормалу као они нерећници у француској селендри, заборавих име, која је већ и превише дуго мета лудака који се склањају од смака света. Опет, чини се, и они су то видели као локално чудо. Ако је неко стварно, али стварно хтео да се "спаси", требао је да иде или у земљину орбиту или на неку другу планету. Али авај, "Ентерпрајз" и тзв. брзина "Ворп 7" још увек нису измишљени... 

             Данас је неко, негде преминуо. Сигурно јесте. Тај неко је некоме, ко и даље живи, значио све на овом свету. Тај губитак је учинио да данас за њега, и само за њега, буде смак света. У то сам потпуно сигуран. Сви други су позери, кукавице које се боје судбине и нерадници који радије кукају над свакодневицом него да нешто направе од свог живота. Оливер Тошковић је то лепо рекао и ја после овога заиста немам шта рећи на ову тему: "На сличан начин опстају различити облици сујеверја, јер иако можда већина људи и не верује да ће се нешто лоше десити ако ради на тзв. црвено слово, ипак одбија да ради, јер потенцијални губитак већи је од уложеног напора да се не ради тог дана."

Rock is dead

              Док сам био мали, телевизија ми је била појединим данима била веома добар другар. Немам ни брата ни сестру па се зато нисам ни имао с ким играти. Нити посвађати, свеједно. Све сам морао сам.

            Тата је радио у ненормалним сменама, сваки дан. Слободан дан је добијао... ни он није знао кад ће то бити. Био је то период изградње нове хале у „ИМТ Београд“ као и модернизовање целокупне производње. И како то већ бива, радници су били ти чија су леђа пуцала јер је морао да ради скоро две смене а једну је био плаћен. Прековремени сати су ишли на трошкове изградње хале... Мајка је морала сваке друге седмице да буде на послу 6 дана а ја сам тих субота остајао сам са играчкама, теглицом „Еуро крема“, шољом млека и телевизијом.

        Школски програм, „Чик погоди“, „Бранко коцкица“, „Опстанак“, чудни човечуљак познат као Белами, документарци о подводном свету у режији Жан Жак Кустоа и довољно дугачки блокови са цртаним филмовима, типа Душко Дугоушко и копмапнија, Том и Џери са осталим безазаленим ликовима, су ми правили друштво. Нисам седео прикован пред екраном. Било ми је довољно да неко тамо нешто прича а ја сам био запослен организовањем аутића по тепиху.

            Како је време пролазило, интересовања су се мењала. Телевизију сам све мање сматрао за забаву и све ређе седео пред том кутијом. Добро, де, јесте да сам пратио спорт и одгледао по неки филм али и то је било нередовно. У Котбусу сам морао да уплатим кабловску телевизију јер дигитални сигнал бесплатних телевизија није био довољно снажан. Сада, у Дортмунду, је друга прича. Мали уређај скраћеног имена „DVB-T“ са антеницом од десетак центиматара ми решава проблем. „Хватам“ све бесплатне програме, а њих је око двадесет, и не плаћам више скупу, и бесмислену, кабловску. Овде морам да појасним да то што сам плаћао нема везе са оним што се у Србији подразумева под „кабловском“ јер нисам имао „Дискавери“ и сличне програме. Они се овде посебно плаћају те сам имао само оно што би иначе требало да буде бесплатно у целој Немачкој. У сваком случају, све мање и мање сам заинтересован за оно што се приказује, тек понекад погледам шта се „даје“.

            То понекад значи да пребацим на неки програм са цртаним филмовима кад је Мирко или немиран или има жељу да се мало смири пред те-ве-ом. Или увече, кад он заспи а ја и Малена седнемо мало да се одморимо и средимо мисли пре него што и ми легнемо. Једино кад  сам редован су трке Формуле 1. И управо ови спорадична гледања су ме навела да схватим да се из тог апарата разлива ђубре. Чим га укључим, крене да се разлива по целом стану. Све нас запљускује. У почетку се толико и не осети тај смрад и количина гована али како време пролази то постаје неиздрживо и не памтим када сам дочекао крај неке емисије, филма, епизоде неке серије, музичког спота а да нисам променио програм, очекујући нека боља срања, или једноставно искључио телевизор. Хвала интернету што постоји па слушам радио преко њега јер оно зло које иде из екрана је неиздрживо. Не очекујем увек неку едукацију, јебеш то, ишао сам у школе и школе, доста ми је тога, али изостају интересантне као и битне дневне информације. Јутрањи програм има сценарио и када се догоди неки технички проблем, они несрећни водитељи не знају куда ударају. Све што успем да сазнам је који је дан и да ли је нека „позната“ успела да се саплете и да ли су јој испале сисе, гузица и слично. Вести су посебна прича. Тек по нека информација у стању у држави али је зато извештај шта се догодило на фудбалским утакимицама веома обиман. Цртани филмови су у ствари поједностављене и упропашћене идеје јапанског манга размишљања. Шибање, бацање магија, претварање у све и свашта уз претерану анимацију и изузетно мало текста. Серије су епизоде шетања којекаквих ликова по малим студијима чијем тексту се смеје још само она компјутеризована публика, документарци су у стилу „ријалитија“ са медиокритетитма а музички спотови су постали само спотови. Тек понека песма уђе у уши док спотове и ја имам проблем да заборавим јер изгледају као најавна шпица за порниће. Оно што ствар чини најгором је чињеница да се ставови клинаца, а свега ми и понеких маторана, формирају на основу овог искривљеног виђења света. Време појаве ове справе и њено преузимање популарности од радија је Фреди Меркјури сјајно опевао у песми „Радио Га Га“. Временом је та популарност искоришћена, и даље се врло радо користи, у циљу формирања мишљења „масе“ која гласа, купује, која је уопште способна да размишља.

            Из разлога свега горе реченог, те-ве ће у мом стану све мање и мање времена проводити укључен. Нисам неки велики обожавалац Мерилина Менсона али имао је право кад је рекао да је рок мртав а да се бог преселио у те-ве...

All simple monkeys with alien babies

Amphetamines for boys

Crucifixes for ladies

Sampled and soulless

Worldwide and real webbed

You sell all the living

For more safer dead

Anything to belong

Rock is deader than dead

Shock is all in your head

Your sex and your dope is all that were fed

So fuck all your protests and put them to bed

God is in the T.V.

1,000 mothers are praying for it

We're so full of hope

And so full of shit

Build a new god to medicate and to ape

Sell us ersatz dressed up and real fake

Anything to belong

Rock is deader than dead

God is in the T.V.

Ваљак

        Први децембар се обележава као светски дан борбе против Сиде. Први децембар је дан на који сам се званично пријавио за живот у Немачкој. Данашњи први децембар је битан јер се навршава месец дана мог рада у новој (старој) фирми.

              У мојој породици, ма ни у широј родбини, никад није било заражених ХИВ вирусом тако да почетак децембра за мене, без жеље да му умањим значај, и нема неко велико значење. Сматрам да су на овај дан одређена удружења и утицајне личности у обавези да му посвете своје време, како би широј јавности скренули пажњу на последице које изазива.

              Дан доласка у Немачку ми се баш и не поклапа са пријављивањем. Боравак сам морао да пријавим али плата и плаћање пореза ми се обрачунавају од првог децембра 2006. године. Стигао сам "Панонијабусом" 28. октобра исте године али је сређивање папирологије потрајало месец дана. Прошлогодишњи први децембар ми је био "бити ил` не бити" јер сам тада напунио 5 година овде, тј. имао сам 60 месеци плаћеног пореза, па сам стекао услов за сталну радну и боравишну дозволу. Од тада, значај сваког следећег првог децембра је све мањи и мањи.

              Ипак, месец дана у новој фирми, није мала ствар. Горе рекох нова (стара) а то је зато што сам овде већ радио. Али о свему овоме горе реченом се већ довољно зна. Сада желим да кажем коју о томе како је радити у великој компанији.

               Идеална метафора за фирме ми је ваљак. Само га треба замислити онолико великог колико је велика фирма. Е сад, величина утиче на тежину истог а тежина утиче на брзину. Што је ваљак већи, он је спорији, и темељнији, док они мањи могу брзо да се крећу али морају више пута да прелазе задату површину како би добро и квалитетно одрадили посао а самим тим и троше више својих ресурса па им је и крајња зарада доста мања. Уде ("ThyssenKrupp Uhde GmbH") је како му и име каже део Тисен Круп концерна који је пипке пустио по целом свету, дакле реч је о веома великом ваљку. И иде полако. Има кад. Посао ради темељно, студиозно, веома квалитетно и са веома малом, повременом и краткотрајном пресијом на запослене. Куд он прође, нема потребе за ревизијама, дорадама, исправкама већ се пројектована фабрика само покрене и то је то. Ја, као нови запослени, немам ништа против овог система. Имам радно време, које и није битно колико је, за које морам да одрадим посао. Брзина завршавања тог посла зависи више од моје компетентности него ли од кратког рока. Када је рок кратак, значи да је реч о неком малом клијенту који ни сам не зна куд удара и шта хоће. Имам, као што рекох, радно време, довољно, али баш довољно дана годишњег одмора, манзу и кантину у згради фирме плус два пута дневно, око 8,30ч и 13,30ч бесплатну кафу или црни чај. Чај је лош али је кафа ок. Понео сам кувало па кувам свој чај... 

              Кад сам стигао, чекао ме је комп, радни сто и столица. Столица је стара али функционална, радни сто... к`о и сваки други али је комп био и превише слабашан за рад у програму који покреће читав ваљак. То се морало исправити. После пуне две недеље сам добио одговарајућу графичку карту и још један монитор. Таман сам почео да схватам процесе које треба да опишем и представим кад ето га, ново обавештење. Прелазим на други пројекат. Велики је и потребан је свака расположива глава. Али ја већ радим на једном пројекту, рекох. Нема везе, то је понуда. Ово је већ реализован уговор. И шта ћу друго него ћу да пређем на тај други пројекат... И тако у круг. У међувремену сам био код доктора, за запослене у Тисен Крупу, који ми је дао три вакцине против нечега. Јебем ли га, заборавио сам против чега. Нисам рођен у Немачкој па немам тзв. пасош вакцинације тако да све што нисам, морам сад да добијем. А то је доста. За пар недеља ћу поново да идем, следећа тура, а онда за пола године, па... углавном све је то већ решено и организовано. Разлог за оволику бригу о запосленима је једноставан. Могу да ме пошаљу негде у "бели свет" где имају посла а тамо бих могао бити изложен свему и свачему те је јефтиније одмах, илити на време, ме пелцовати него да ме лече. Новац је све а ја сам само један од многих шрафова у машинерији ваљка и не сме се дозволити да будем "лабав". Зато су решили на време да ме "притегну" па ме чекају којекакви семинари, обуке, лиценцирања и ко зна шта још док сам на пробном периоду. Тај период је обавезан али судећи по ономе колико су већ сад и колико се спремају да уложе у мене, биће да се ради о формалности. Ипак, ја сам на опрезу. Ко зна "шта се ваља из брда", како је знала моја баба да каже.

                    Да резимирам. Увек је боље бити шраф у великом ваљку него у малом, из простог разлога што се ради опуштеније, мање је стресно и много је организованије него у малој околини. Шеф ме је видео првог дана, заказао ми мејлом састанак да се мало боље упознамо а читав прошли месец сам радио са сасвим другим људима. Он, шеф, има довољно посла око организације људи, разговора са клијентима, са главнима у фирми и читаво то усклађивање га доводи у ситуацију да своје запослене не види чак и по годину дана. Ово последње су биле његове речи. У случају мале фирме, шеф је увек ту. Интеракција са људима је доста чешћа и непосреднија па је притисак, макар и непотребан, увек присутан. Газда мора да одржава ауторитет, а радници да се доказују како не би били остали без посла. Зарђао шраф неће зауставити велики ваљак, нити ће га успорити, али у малом ће за кратко време направити много проблема. Зато се ја сада држим оне добре "вежи коња где ти газда каже па макара црк`о од жеђи!" Не таласам, чувам се, трудим се да будем од користи, не намећем се, не сметам и покушавам да будем "ортак" са свим колегама који су иоле пристојни. За сваки евентуални напредак, имам кад, биће и тих опција у игри. Сада, можда више него икада, ваља сачувати радно место. 

Ја крај балканском лудилу не видим, а ви?

Сви знамо која је одлука и којег суда прошлих дана изазвала потпуну пометњу и лавину рекација. Што добрих, код оних којима се одлука свидела, што лоших, код оних који су погођени истом. Разумем и једне и друге.

У јавности се сви, који су битни на политичкој и дипломатској сцени, труде да буду што је могуће умеренији са речима, јер смо, је ли, превазишли те ратове и ту муку, али исто тако и веома оштри када се ради о одбрани свог става. Искрено, сморили су ме и једни и други. Из просте жеље да стекнем још неку перспективу целе ситуације, прошетао сам се којекаквим форумима. Тамо је стање, према мојој слободној процени, ратно! Не маше се оружјем, нема поклича о качењу на врбе и сличних бизарности, већ се потежу дела писаца која су, од кад је школе на Балкану, сматрана или неутралним или аполитичним и антинационалистичким.

Они потежу извесну песму Јове Јовановића Змаја, за чији се извор поуздано не зна. Зна се само да је написана негде око 1800. године, дакле пре великих ратове и братоубилаштва. Нагађа се да ју је написао у неким новинама или слично. Не могу да тврдим ни једно ни друго али је чињеница да ја за њу нисам чуо. За мене је он песник дечијих песама, а после смрти својих ближњих, песник „Ђулића“ и „Ђулића увеоца“ након којих ми је увек суза у оку. Елем, ево стихова:

Хрват

Хрват се не бори да што коме отме,

Чува свети огањ на огњишту своме.

И док так очини у најтежи дани

И Бог и правда на његовој су страни.

А куда ће Србин - зар он да се даде

Путу, на ком нема ни Бога ни наде?

Биће да је Јова позвао своје сународнике да се угледају на Хрвате. Шамар у лице који се не може отрпети. Зато друга страна, не остаје дужна па се цитира Јован Дучић, који се обраћа синовима „тисућљетне културе“:

Сину тисућљетне културе

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,

На пољима родним, бранећи их часно

Китио си цвећем сваког освајача,

Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,

Чек’о да донесу туђи бајонети,

По горама својим туђа стада пас’о,

Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,

Што балчаком с руку сломише ти ланце,

Где је Карђорђје твојега народа,

Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,

С крволоштвом звера, погане хијене,

Да би мучки удар с ледја дао Брату,

И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,

А крваву каму у недрима скриваш,

Са вешала старих нови коноп виси,

У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,

Из колевке пио крв невине деце,

Под знамење срама уз име усташе,

Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,

Оштрије и љуће опет да ти скује,

Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,

Ко најбоље уме да ти командује.

Могу рећи да ме је Дучић овом песмом веома изненадио. Оно што сам ја из школе схватио и запамтио о њему је да је он био велики хвалисавац, заводник и романтик. Ни за њу нисам чуо док нисам свратио на те форме, иако би по тону, придевима и описима могла да прође у данашњим букварима. Где ли су ти форумаши, силни браниоци из фотеља једне и друге стране, ископали ове песме, ја појма немам. То питање је постављано, није да није, али ни једни ни други не наводе изворе својих оружја већ мудро и лукаво затиру трагове. Одакле им, дакле, ћуте али машу са њима и понављају их као тантре, мантре, како ли се већ каже, да ми је, после само пар дана, постало мучно отварати теме и тражити неке нормалне и корисне информације.

                Међу шумом свакаквих коментара, наишао сам и на цитате утицајних људи свог доба, који су упозоравали да се не требамо мешати, да не треба ни да покушавамо да живимо у заједници, да не треба да имамо истог краља, исту војску јер смо различити колико различити умемо бити и да ће то, евентуално, уједињење донети само зло и ништа добро. Да ли их је ико тада схватио за озбиљно... па није, историја је показала да није али је та иста историја показала колико су били у праву. Ево тих цитата, за које постоје извори.

             Први су речи Војводе Живојина Мишића, које је забележио његов секретар Милорад Павловић, а објављени су у књизи „Најлепше српске беседе“ у издању „Просвете“, 1998. године. Као писац, иако то није, се наводи Милентије Ђорђевић.

„Војвода Мишић о уједињењу са Хрватима

Извештај војводе Мишића краљу Александру по повратку из Сплита:

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио сто смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала…..

Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.

Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.

А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толико мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

Ево што је о уједињењу са Србијом мислио Стјепан Радић. Ово су делови његовог говора на седници Средишњег одбора Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба одржаног дана 24. новембра 1918. године. Текст је објављен у књизи Хрвоја Матковића, „Сувремена политичка повијест Хрватске“, Загреб, 1995.

„...Вама су свима пуна уста ријечи: народно јединство - једна јединствена држава, једно краљевство под династијом Карађорђевића... Како је површно, како је плитко и како неоправдано то ваше мишљење!

...Ви, господо, управо ни мало не марите за то што наш сељак уопће, а напосе хрватски сељак, неће ни да чује ништа више о краљу и цару, а исто тако ни о држави која му се силом намеће. Наш сељак је толико дозрио да зна свуда да је држава и домовина у правици и у слободи, у благостању и просвјети. И кад га ви данас већ и батинате по оружницима и силом гоните да пристане уз вас, да нас, тобоже, брани од Талијана, он говори или барем мисли да сте ви оно што су били мађарски и њемачки тлачитељи.

...Ви ћете отићи у Београд. Ви ћете без хрватског народа и против његове воље прогласити јединствену (централистичку) државу и без икаквог страха и срама ви ћете владати на темељу старих аустријских и мађарских неваљалих закона и помоћу старих, покорних и покварених чиновника... Народ ће по свем схватити да ви нисте његови, па зато неће бити за вас...

...Господо, није прекасно. Не срљајте као гуске у маглу! Не закључујте јединствене владе с Краљевином Србијом већ зато, јер, ето, у име Краљевине Србије нема ту никога, ништа, осим тај једини брзојав, а и тај представља сасвим нешто друго него ви. Немојте тако поступити да се не буде морало данас-сутра казати, да сте ви Словенци и ви Срби, Војвођани и Босанци, и ви наши Хрвати-Далматинци, а надасве ви наши домаћи хрватски Срби, да сте се сви скупили данас овамо зато да извршите једно уротничко дјело против народа, напосе против Хрватске и против Хрвата...“

             Као што рекох, историја је неумољива. Све се види. Зајебали смо се. Зајебали су се и они. И код једних и код других је само владајући слој желео спајање и заједнички живот. Краљ, као и сваки други краљ, је желео да прошири своју државу, да повећа број оних који плаћају дажбине. Хрватска властела је баш помоћу њега желела да влада јер би сва одговорност за евентуално народно незадовољство била буквално претоварена на краљевска леђа. Шта би им фалило? Ништа. Сви су требали бити задовољни. Народ није био, нити ће бити и ова се чињеница неће променити. Међусобна нетрпељивост има толико дугачку историју да нам је променила и генетски код. Свака генерација која се роди, било да је Србин или Хрват, колико год да је далеко од Балкана и државе својих предака, моћи ће да осети другу страну у свом присуству и при том одређену дозу непријатности, па чак и мржњу.

            Више нисмо заједно. Шта је било, било је. Нема више назад. Нема места ни извињењима, ни преговорима, ни позивању у госте, нити било каквим заједничким активностима. Знам да новац нема очи ни националност али сматрам да би и на ту врсту сарадње требало ставити тачку. И више ту идеју не треба оживљавати. Нити је потпиривати. Иако се то не признаје, одређени утицајни људи и даље доливају уље на ватру. Који и чији су интереси су у питању, наравно, појма немам. Користе сваки догађај везан за нас све да се тиме диче, да трљају нос другоме, да понижавају али не виде даље од свог носа. Постало је најбитније бити бољи, „победити“ комшију, надмашити га у нечему. Управо је она одлука, с почетка текста, последња кап која ме је натерала да одем на форуме, да прочитам да ли су усијане главе и даље многобројније, да се упитам да ли је невероватна еуфорија само производ пропаганде, да ли ико гледа своју башту а не да ли је комшијина крава липсала или није? Историја великих народа јесте настала на леђима других, мањих, мирнијих народа али је и за такву, освајачку, било неопходно уложити труд. Освојити и задржати. Планирати. Бити паметан и тактичан на дуге стазе. На Балкану је најбитније да некоме крене лоше па да остали могу да кажу: „Ух, ал` ме кренуло! Боље ми је него њима. Погледај их само...“ Никад се није стремело неком вишем циљу. Зато се, ти исти велики народи, и дан-данас зајебавају са нама. Југославија се распала, и нека је, требала је и раније, а светске силе су добиле шест наивних државица које су као коцкице за Јамб па их мало, мало бацају не би ли одбили оно што им одговара. Прво је „шестицу“ убола Словенија, Црногорци су успели да прођу са „петицом“ а сада се Хрвати надају да ће њихова коцкица бити добитна и тако редом... Јамб, кад су све шестице на столу, је најтеже добити.

              Од објављивања ослобађајуће пресуде за хрватске генерале, коју сматрам, у најмању руку веома срамном и изузето неправедном, ни у Хрватској ни у Србији се више ни о чему другом не говори. Остали проблеми су нестали. Незапослени ће наставити да узалудно посећују Биро за запошљавање, радници ће наставити да раде за цркавицу, порез ће велики и даље избегавати да плате, фабрике ће остати у рукама ликова којима није до њих, страни инвеститори и даље ће да нас обилазе у широком луку, криминалци ће наставити и даље да се организују и бришу трагове... Хрватима је најбитније да су они сада „победили“, ту их разумем, а Срби се боре да умање то њихово достигнуће на све могуће начине али узалуд је и једнима и другима. Стотине хиљада људи је протерано, многи су погинули бранећи своју имовину од доскорашњих комшија и то није нешто што се заборавља, то је нешто на чему се не може, боље рећи не би смела, заснивати будућност државе. Крававу кошуљу је могуће скинути и опрати али крваве руке.. никад! А Србија, ко Србија. Закаснели потези и недостатак јасне визије су постали српска специјалност и ту не бих много трошио речи. Почећу да се нервирам и да псујем јер се још не види крај српском немању појма колико брзо се исписује историја, а знамо да дигнемо галаму и прашину која се слегне после два, три дана.

           Године пролазе а ја и даље не видим било какав бољитак. Ни у Хрватској, ни у Србији и то само зато што смо сами себи највећи противници. Једино у чему смо успешни је претурање по ђубришту историје. Иста смо говна али сви волимо да причамо да је наше говно веће и поносније, да другачије смрдимо, да је наша ве-це шоља боља и удобнија. Угушићемо се у сопственом смраду. Можда је тако и боље...

Тржни центри

                 Да не кажем "шопинг молови". Ужасна места, заиста ужасна. Провоцирају и на видело измамљују најгоре људске особине и, веома лукаво и себично, их користе за себе.

                Оно што још погоршава саму чињеницу да "они" постоје, је да више нема ни једног насељеног места, које има апетите себе назвати градом или метрополом, без бар једног. Сваки је, још у градњи, помпезно најављиван, рекламна кампања за сваког од њих је ужасно нападна и досадна, несрећни билборди вичу на сваког пролазника који, неким дивним чудом није видео рекламу, да се окрене и уреже у меморију када је то, курчево, свечано отварање. Човек би помислио да се свет или ближи крају или ће да се ресетује и постане боље место, кад тај велики, "центар" почне са радом. Углавном, промене ће бити и не би ваљало да се сметне с ума да је од, тог и тог, дана "он" доступан за све нас, малене људе и велике потрошаче. Управо тако. Све што је потребно је да се случајни пролазници, накљукани информацијама о повољностима и попустима, нађу у близини и биће усисани. Сваки "центар" усисава малене људе са улице, претвара их у потрошачке зомбије, пушта их да тумарају његовим лавиринтима, докле год имају снаге и новца, после чега их искења као пролив. Након избацивања из пробавног тракта, проливник нема више ни атома снаге за уживање и разгледање града, нити за разговор са било ким. Све што жели је да оде кући, остави пуне торбе последњих крикова моде и одбаци осећај проварености зарад повратка нормалном животу током сутрашњег дана, јер је тај дан, дан изласка из "центра" веома потресан и стресан те је уобичајена свакодневица, једноставно, немогућа. Следећи дан се користи за свођење рачуна. То, понекад, уме бити још стресније. Али то "њега" не интересује. "Он" је миран. Новац није напустио његове одаје.
                   Сваки, али сваки, јебени пут кад уђем у неки од ових тржних центара, ја зажалим што постојим. Изнервирам се, уморим се од шетње и обилажења свега и свачега, останем без новца али је то код мене увек мали трошак. Једноставно не наседам на групну терапију одузимања новца и потрошачке еуфорије којом је заражен сваки тржни центар, па ме та мајмуњарија не погађа по џепу. Расположење и елан су, с друге стране, на веома ниском нивоу.
                   Као што рекох, нема града да га нема. Није ни Дортмунд имун на општу навалу ових гломазних продавница свега и свачега. Кога интересује више детаља, ево га и линк ка Тир Галерији. У центру је, у шетачкој зони где и мора да буде јер ту може обилно да се нахрани пролазницима свих раса и имовинског стања. Некад су ту биле продавнице а изнад њих станови. И нико се није бунио. Ни станари, ни продавци. Ново време носи нова обележја и ето ти га на! Мале продавнице су се груписале у тржне центре. Задруге су нестале али зато тржни центри ничу као печурке после кише.
                  Сећам се да сам у Београду као клинац, док смо становали на граници Земуна и Новог Београда, два пута годишње породично ишли у робну кућу "Београд" у, сада, Главној улици у Земуну. Попакујемо се у Фићу и пазаримо све што нам треба за једно полугодиште. Мени су биле обавезне патике и ципеле, евентуално чизме ако је јесења куповина у питању, мајице, поткошуље, гаће и тако даље. Дођемо кући и чекамо пролеће да би поновили ову акцију. Био сам срећан. Али ми се чини да су ме моји навикли на овај начин куповине па сад чим видим да ми нешто одговара, ја тражим од продавца тај исти артикл али у другој боји, и пазарим оба! Добијао сам приговоре, наравно, како нисам ни нормалан ни модеран јер проћи ће, је ли, мода док ја "износим" тај комад одеће. Заболе ме! Ја купим шта ми прија, није ружно, није увек ни јефтино али не идем у тржне центре! У овај, у Дортмунду, смо отишли јер је нов, па оно, као дај да га обиђемо. Свеједно што нисмо ништа пазарили... сморили смо се за све паре. Људи не гледају куда иду, јуре, трче као да је џабе, чак и мајке са децом не пазе на своје потомке. Вуку их за рукице док не зајече. Кад се јаве, онда буде, ћути, ни реч, идемо само тамо и кући! Ако су којим случајем у колицима, најпаметније је склонити им се с пута јер она и њена колица немају куд већ да те згазе! Зато ја волим да уђем у неку или мању продавницу или робну кућу, па мало меркам, што одећу што продавачице и друге цице, нико ми не смета, пробам кад хоћу и колико пута хоћу, платим и ако имам кад, поједем сладолед успут или попијем еспресо у кафићу. Што који курац морам да идем на последњи јебени спрат у тржном центру да бих ово учинио!? Тамо је скупље, загушљивије, гужва је и уопште није опуштена атмосфера... 
                  Постоје људи, мог годишта, којима све ово не смета. Пример је мој кум који ми је био у посети још док смо били у Котбусу. Отишли смо до Берлина и свратили до најпопуларнијег тржног центра у њему. До Алексе. Ја сам се потрудио да будем добар домаћин и пратио сам га, ни мање ни више, већ пет сати... Изашао сам слупан и читаво време сам кунтао у возу назад а он, сав чио и весео.
                    Истина је да су "шопинг молови" постали фенси места. Балавурдија више нема куд па иде тамо. Шетају као дилеје, као клонови без мозга а ни новца немају за сво то зезање. Ја се свега тога ужасавам. И баш ме боли курац што ме је време прегазило! Зовите ме диносаурусом, претите ми изумирањем, баш ме брига...