Perpetuum mobile

        Чим је човек схватио да може да користи многе природне законе и појаве за своју добробит, појавили су се и сањари који су покушавали да докажу како нису сви универзални, до тада познати, закони физике баш скроз универзални.

        Будићи да сам по струци неко ко је веома егзактан, смејао сам се сваком покушају добијања енергије (рада) из, тако рећи, ничега. У принципу је једноставно. Енергија не може настати ни из чега, она само мења облик. Нема ту неке велике науке. Према овом принципу нам све на свету функционише. Да није тако... ма не могу ни да замислим шта би се догодило. Диван пример ми је у глави још од основне школе кад нам је наставница физике објашњавала појмове силе, рада, кинетичке и потенцијалне енергије: „Ауто се налази на врху брега и у стању је равнотеже. Како је дошао тамо, није битно. Рецимо да га је неко довезао. Док га неко не гурне он се неће померити. Оног тренутка кад га неко помери он ће неометано и што брже ићи ка подножју. Када тамо стигне зауставиће се. Док је био на брегу имао је највећу могућу потенцијалну енергију. Како сваки систем у природи тежи минимуму енергије (зато је нама најлепше кад лежимо), било нам је потребно да уложимо само мали рад да га покренемо да је смањи. Чим смо употребили силу он је почео потенцијалну да претвара у кинетичку енергију. Кад је стигао у подножје, зауставио се јер је потрошио сву кинетчку на трење точкова са тлом. Пронашао је стање за које му је потребна минимално могућа енергија да би мировао. Ако неко хоће да понови овај експеримент, мораће да употреби пропорционално онолико силе на рад колико је брег висок и на тај начин унесе неравнотежу у систем.“ Имао сам 13 година кад сам чуо ову причу. Била је то сјајна профанка. Млада али штета што је била наркоманка па нам је, после само једне године, стигла смена. Речено нам је да је отишла на лечење. Ваљда јесте... Одлутах. Елем, све на свету има енергију коју може да потроши и ону коју тренутно троши и никада ми није било јасно због чега неко упорно покушава да тера мак на конац кад мак једноставно неће па неће да чучи на концу?

      Неколико пута су ме у породици питали да објасним пар закона и зашто то није могуће али добијем и по неки мејл у којем, неко, негде прави тај „вечни мотор“ који не користи ништа а даје много! Један од последњих се тицао Тесле. Ево линка http://jnaudin.free.fr/html/exptesla.htm. Струја није мој терен. Зато сам се распитивао код оних којима јесте. На овој страници ми је скренута пажња на Таријел Капанадзеов генератор електричне енергије који користи слободне електроне наше планете. Интересантно. Није да није. Човек је узео неке бакарне шипке, забо их у Земљу, повезао на гомилу неких чуда-муда и сијалице светле! Све је то лепо, не сумњам и да је могуће, али није ово никакав Perpetuum mobile, зато што Земља садржи те електроне које је скупљала милијардама година уназад. Ако ни од чега другог, онда бар од муња. Сад се неко сетио да би то могло да се „прикупи“ и искористи. Вероватно добру идеју су прогласили лудачком и немогућом, те је остала у домену аматеризма. Зашто? Па ако је тако лако добити еллектричну енергију из Земље, који ће нам све ове електране? Што копамо онолико угља? Машинерија која убира кеш на конто електрона је огромна и није овако лако савладива.

        Ништа мања није ни нафтна индустрија. Такозвани „мотор на воду“ није јучерашња измишљотина. Идеја о томе сеже доста давно. Али пре свега да појасним овај израз. Није реч о мотору са унутрашњим сагоревањем који уместо бензина користи воду. Не, не. Реч је о електролизи воде на водоник и кисеоник. Водоник се чува у резервоарима и будући да је веома експлозиван одличан је за конторлисано сагоревање у клиповима и гурање радилице мотора. Што да не? При сагоревању он користи кисеоник и крајњи производ је вода и водена пара. Нема ту ни магије а још мање кривљења основних закона физике. Ево и линка http://waterpoweredcar.com где је могуће прочитати до којих су све резултата људи стигли. Мени је био запањујућ податак да је још 1799. године извесни Виљем Николсон експериментисао са електролизом а 1805. године је, опет тамо неки, Исак де Ривас направио први ауто, како га тамо зову, на воду. Многи њихови наследници су страдали под мање-више чудним околностима јер напредак ове гране науке не годи нафтној инустрији. Сигуран сам да ће се ово, или неко слично, решење наћи на улици али не у скорије време.

           Све у свему, ово није нарушило законе природе. Већ сам појаснио да нисам поборник теорија завере али морам рећи да једину заверу кује наша планета. Играмо се научника, мењамо ваздух, воду, играмо се са генетским кодовима и поред свега тога би хтели и `леба преко мотике! Да добијамо енергију из чега? Ничега! Једном ће планета рећи: „Е па не може бре више!“ па ће да стисне „Reset Button“ и онда смо га најебали. До тада ћу се силно забављати уз ова сањарења научника у покушају.