Ишчекивање

            Скоро заборављено стање свести. Некад слатко и пријатно а некад сасвим супротно. И у једном и у другом случају га следи олакшање.

            Пре неколико дана сам, сасвим случајно, причао са колегом Медом на ову тему. Подсетио ме је на многе ствари. Просто је невероватно колико нам је све данас доступно. А ми смо се размазили па хоћемо још више и више... и што доступније. Да се што мање помучимо око свега а не видимо да нам је све већ ту, испред носа.

            О чему би мушкарци ако не о женама и спорту, тј. фудбалу. Евентуално и о аутомобилима и војсци, с тим да су ове теме знатно ређе заступљене од прве две. Будући да ни ја ни Меда нисмо неки пасионирани обожаваоци фудбала (ја сам био али се успешно „скидам“ са истог), разговор је био усмерен ка темама које имају везе са женама. Никада се женственост није оволико лако давала. Не нудила, не продавала већ једноставно, давала. И он и ја смо морали да се потрудимо око сваке девојке која би нам се допала. Ако је била „лака роба“ губила је ту чар. Тада би се све могло свести на секс и готово. Обојицу су нас увек интересовале девојке око којих смо се морали потрудити. Које смо морали на неки начин завести. Заголицати им женску машту. Довести их у стање да и оне нама размишљају. Тада би почињала игра мачке и миша. И ту наступа ишчекивање. Када ће се све догодити? То нисмо знали али ти „пундравци“ који не дају мира, би били све досаднији и напорнији до првог, заједничког тренутка. Невероватно олакшање и још боље осећање, неке, победе је неописиво. А поред тога та особа поред више није непозната. Знамо јој и романтичне жеље и очекивања па би веза кренула сама од себе...

            Данас су ствари потпуно другачије. Завођења и ишчекивања има у траговима. Више се о томе прича као о миту. Медији су учинили своје. Уништавали су нам унутрашња осећања за етику и морал док их нису свели на, њима, одговарајућу меру. Без намере да ово претворим у причу о сексу, порнићи (у народу познати и као „њаве“ или „миће“) су ми најбољи пример. Некада се о њима причало као о нечему што се снимало у Шведској. И у „Топ листи надреалиста“ има скеч на ову тему. Снимали су их на полу-тајним локацимама а данас у Америци постоји град у којем су само студији за њихову производњу. Касете за видео-плејере су биле шверцоване и кришом гледане. Долазак нета је то олакшао. Само донекле. Прва конекција ми је била популарни „шкрипач“ илити „dial-up.“ Покретање рачунара је трајало вечност а тек отварање само неке слике је било ух! Шта је на слици? Нисам знао. Да ли је нека реклама за шампон? Да ли је нека згодна црнка у доњем вешу? Да ли је у питању порно сцена са Трејси Лордс и Роко Сифредијем? Нисам имао појма. Ишчекивао сам да ми конекција напокон промени боју дугмета за „download“ из очајно сиве у весело пастелну нијансу. И тада би се чуло „клик“ и почело би скидање датотеке које је опет трајалао. Затим отварање слике и олакшање. Истог трена би наступило или разочарење скинутом сликом рекламе за шампон или потпуно задовољство виђеном голотињом. О филмовима нисам могао ни да сањам. А ко данас гледа слике кад филмова, чак у целини, има на нету? И то без обавезе скидања фајла! Ова достпуност без могућег разочарења је данас учинила да је женственост пала на најниже гране. Бар у мојим очима. Причао сам и са једном познаницом, медицински је радник, којој се друга колегиница психолог жалила да јој све више долазе девојчице са тужним причама како ће их дечко оставити јер неће, или не могу, да ураде исто што и поједине порно глумице! Толико су размажене да оне не желе да се разочаравају у животу и у љубави па траже неке лаке одговоре, јефтина решења за тешке животне ситуације. О љубави, одговорно тврдим, појма немају! Бар док не стекну десетак година искуства... Шта је за њих завођење? Изазовно облачење. Ништа друго. Голицање маште и прављење илузија и алузија мушкарцима за њих није тема. Не ишчекују њихов покрет, њихов додир, реч... Све су на извол`те. Колико год секс ослобађао, ово није нормално. И ту се враћам на почетак приче о мушко-женским односима. Уништен је осећај ишчекивања.

            Примера има још. Колико ли смо, као клинци, чекали 19 часова и 15 минута сваког дана да би видели цртани филм пре „Дневника?“ А тек недеља вече и дугометражни цртани од пола сата, еј! Раније смо у новинама читали о неком новом филму или гледали рекламу на тв-у за исти. После тога би следило ишчекивање његовог доласка у биоскопе. Трк по карту и у мрачну салу по олакшање. Трилогија „Ратова звезда“ је први прави пример за ову тврдњу. Први део је био толико револуционаран да су се за други и трећи тражиле карте више. Ко не воли научну фантастику помешану са сапуњавом причом, сетиће се неког другог примера. Чувена је и реклама за Епл. То је једина реклама која је имала рекламу. Рекламирана је као јединствена и као таква ће бити само једном бити приказана на тв-у! Тако је и било. Оборила је све могуће рекорде гледаности. Испровоцирала је осећај неизвезности. Ауто-индустрија штанца моделе који све више личе на претходни. Не сме се дозволити луксуз, новотарија јер размажени купци неће да дају новац на оно што им није препознатљиво. Ипак, кад год се појави неки модел који у потпуности одудара од осталих, он буде продат у невероватно великом броју. Слично је и са, све масовнијом, продукцијом мобилних телефона.

            Претварамо се у зомбије којима не требају осећања припадности и блискости. Претварамо се у роботе који дају новац не питајући шта купују. Претварамо се у послушнике који на послу раде и не питају шта, како или због чега. Претварамо се у лење вреће којима је тешко да оду до продавнице јер је могућа достава. Претварамо се у носиоце сала јер нема потребе да вежбамо и да се хранимо здраво кад постоје хирурзи који све решавају. Ништа више не очекујемо ни ишчекујемо. Све прихватамо као да се подразумева, као је ту одувек. Све смо размаженији. Умртвљујемо се. Све мање се трудимо. Све имамо. И хоћемо још више! А шта је то више? Имамо ли реалну потребу за тим „вишим?“ Зна ли ико?