Филмска прича

            Ових дана се мени, и члановима моје ближе породице, догађа прича коју смо сретали само у филмовима.

            Мој отац је давно, године се не сећам али ће се већ то само „касти“, довео у Београд, у посету свог брата из Босне. Нешто слично је њему његов стриц урадио кад је он био момак па је помислио да би и он могао некоме другом да помогне. Тако је довео тог момка из херцеговачке вукојебине опасане камењем у велики град. Допало му се и, наравно, није му се ишло назад. Момак је био на месту, што би рекао наш народ. Није криминалац, није пио, нити је пушио. Хтео је само боље да живи.

            Тражио му је разне могућности за посао, међутим, он је желео више. Сматрао је да би могао и даље. Ишао је и до Словеније, код другог брата, да окуша срећу. Тата није имао ништа против. „Иди“, рекао му је, „тражи своју срећу. Тако сам и ја моју тражио. Млад си, свет је твој ако желиш да га освојиш.“ Није ни знао да је то била иницијална каписла за младића жељног, па скоро, свега. Из Словеније је отишао у Аустрију. Није то тада била ЕУ али се могло ићи са „црвеним“ пасошем. Шта је радио, не знам, криминалац није постао, али се и оженио. Тај део са браком је за мене још увек завијен велом тајне јер нисам запиткивао, није моја ствар, ако ме разумете... У сваком случају, онолико колико знам је да она није била ни Аустријанка већ Чехиња која је тамо била исто као и он. Послом. Живот ју је тамо одвео. Нашли се и би им лепо.

Брак није потрајао јер му је свет и даље био пред носом и звао га. Жена није имала исту визију и развели су се а он је завршио у Аустралији. Далеко... Отишао је на крај света, рекло би се. Тамо је тек почео да ради шта је стизао. Најупечатљивији, за мене, посао који је имао је вожња оних дугачких и предугачких камиона кроз аустралијске пустаре. Под земљом у централној Аустралији су прави мали градови око којих се копала руда коју су бродови возили до Јапана. Е од тог рудника до брода је дугачак пут. „Road Train“ је једини начин да она стигне где треба. Возио их је, наоружан бејзбол палицом у двоцевком, знајући да ће и томе доћи крај. Оружје је било ту јер се никад не зна ко вреба и да ли ће неки кенгур да искочи, а он није смео да стане. Ако стане, тешко креће па се може догодити да остане без горива у сред пустаре... После довољно година „мотања ђеврека“ успео је да добије посао у руднику. У ствари над рудником. У рудник су смели да сиђу само високо квалификовани и држављани Аустралије. Није био ни једно, ни друго. Мом оцу је причао да му је жеља да под земљом ради само годину дана и да се пензионише. Добро плаћено а услови ужасни... влага... прашина... мрак и вештачко светло читавог дана. Далеко од раја. Није тамо никад сишао али је радио и стварао. Скућио се. Купио себи стан и лагано водио живот путем којим би требало да иде. У једном тренутку је прекинуо везу са Балканом. Није се јављао ни где је ни шта је. Живео је свој роман.

Међутим, догодио се рат у његовој отаџбини. Емотивац у души, велики носталгичар и лоше вести од брата из Босне су допринели да почне олако да шаље новац својима. Да није све у новцу, схватио је кад су му се живци потпуно сломили. Никога више није било брига за њега, па чак ни оног брата који је добио позамашну своту новца. Остали му нису ни адресу знали. Тата се бринуо али узалуд. Вести о њему су стигле много година касније и то тек уз помоћ Црвеног крста. Они су га нашли. Сазнали смо да је продао и онај стан не би ли пронашао стари мир. Лекари су му рекли да мора да се „искључи“ од свега како би му било боље. Десет година је водио своју битку. И добио је. Поново се запослио и кренуо изнова. Као када је први пут дошао.

           Он сада има 64 године и ми смо се видели када сам ја имао 3 године. Не сећам га се али се он мене сећа. 31 годину није био ван Аустралије. Није могао или није смео да иде. Надао се да ће успети да дође док је мој отац још увек био жив али није успео. Зато га ја очекујем у гостима следеће недеље. Има много родбине и згаришта по Босни која жели да обиђе па се надам да ће успети да дође и код мене. Верујем да ће имати штошта да ми исприча...