Здраво за готово

       Сваког дана се будимо, устајемо из кревета, одлазимо до купатила и тамо радимо, шта већ треба да радимо, пресвлачимо се, затим спремамо доручак и тако даље.

    Посматрајући Мирка схватио сам да много тога узимамо тако рећи „здраво за готово.“ Он толико тога мора да научи да је то невероватно. Да нема нас двоје, његових родитеља, он би био гладан, жедан и врло вероватно би спавао у својим говнима. Ужасна помисао, зар не?

      Јасно је мени да се то све учи. Покушавањем и на грешкама. Осим што све ово није толико драстично код било које друге врсте на овој планети. Очајна беспомоћност људског подмладтка спојена са, највероватније, развијеном свешћу за свет око себе га тера да напредује. Посматрам га већ ево пуних пет месеци (у петак је било тачно толико, морам мало да се хвалим, је л`...) и чини ми се да сваки дан стиче неко ново умеће. Схватио је како и кад треба да се јави кад је гладан, жедан или када једноставно хоће да буде у близини некога. Или да га неко мало проноса... Видео сам га и разочараног. Нешто хоће, покушава а онда не успе па се заплаче. Али га то све тера да и сутра понавља једну те исту радњу до бесвести. И тако док напокон не успе! Успех означава неописивом радошћу! Осмех не скида с лица. Верујем да је у његовом свету много тога разлог за славље. И ми се радујемо кад он нешто постигне јер смо и ми тог дана поптуно спокојни. Нема нервозе, нема изненадног плача и милина божија.

       Он, тако мали, и ми одрасли се у принципу не разликујемо. Чим нешто постигнемо, престаје нам интересовање за исто. Ако не следећег тренутка, онда сутрадан. Заборављамо шта смо успели, како смо до тога стигли, колико смо енергије и нерава у све то уложили и прелазимо преко свега. Узимамо тај успех „здраво за готово.“ Постаје нам неважно. Одмах постављамо нове циљеве, нове жеље, нове вредности и тако у бескрај. Када би Мирко могао да прича, имам неки осећај да би нас посматрао цео дан како се вртимо око њега па би нам предвече рекао нешто у стилу: „Ма боли вас курац, ви шетате! Можете и да потрчите. А ја?! Ја бре не могу самостално ни да седим а ни дупе да обришем...“ Жеља за новим успесима нас све тера напред. Као појединце и као друштво. Само се понекад замислим над својим „успесима“ кад њега погледам, онако малог и беспомоћног. Колико он тек треба да се помучи на овом свету, ја то не могу ни да појмим... Појма немам за шта је он створен, шта ће бити у животу. Само сам у једно сигуран: бићу му увек од помоћи! Али и да би му помогао да схвати величину својих успеха и достигнућа! Или ћу се склонити у неки ћошак да му бар не одмажем.

Сада се трудим да му помогнем да седи.