Нова година је стигла, хтели ми то или не!

            А и није да нас баш неко и пита. Ма боље и да ме не пита. Примећујем да сам са годинама постао „ипак мало старији, зрелији, нормалнији, с резонима здравији, с фазонима исправнији.“ Да је неко правио белешке какав сам био сваке новогодишње ноћи, могао је да направи веома леп пресек мог одрастања.

            Давно се почело са седењем уз ћалета и кеву и гледањем државних програма, праћених обилним ручком и исто тако облином али и веома касном вечером. Јелке, украси, лампице и слична срања, ма свашта сам качио по соби. Да бог благи сачува. После овога се прешло на разноразна клубовања. Почеци су опет били кућне журке и прва „ватања“ рибица... Није то било толико лоше.

    Наравно, било је у међувремену и излазака на тргове, бацања којекавих чуда, са толиким барутним пуњењем која су могла и слону ногу да откину. Само да пуца! Пуцало је. И на трговима, и по крају, и по пролазима и улазима у зграде. Било је и болничког лечења због тога. На сву срећу, ја нисам морао у Ургентни центар. Мимоишли су ме ти гнусни детаљи. Тргови су били интересанта места. Свега је било. И цирке и људи и музике и барутних испарења због којих је једна перјана јакна платила главом. После неколико сати „монтерица“ је била буквално изрешетана. Не знам како сам се појавио мајци са таквом јакном. Сирота жена ју је купила на рате. Ух... Морао сам да је облепим селотејпом до следеће зиме. Не да би ми то била лекција већ једноставно није могла да ми приушти другу. Јеби га, такво је време било. Ужасно.

Чим сам успео да се запослим преко којекавих задруга почела су размишљања о дочекивању исте у клубовима. У ресторане, где је стерилна атмосфера, нисам никад ишао. То ћу кад будем ћале са мојом маленом а син буде отишао негде у криволов. Дакле, клубови. Они би могли бити прича за себе. Издвојићу само један „клуб“ у Котежу који се испоставио као приватна кућа коју је неко опремио за дочек исте. Зима, минус, јебе маму како је `ладно! Застава се некако покрене, стигнемо ми тамо и? Њесра каквог нема али нема ни назад. `Ајде да будемо расположени. Журка је па ваља имати позитиван став, зар не? Само ћу напоменути да сам ја за то вече имао стајлинг пропалог репера. Смешно ми је кад се само сетим... Али нисам био шарен већ онако, све широко и, што је моја баба говорила, „апа-драпа.“ Уђосмо ми тамо и испадосмо потпуни странци. Сви се знали а ми као да смо ванземаљци. Нас петоро смо били чудо. Шта друго него по јелу и пићу после пропалих покушаја да ступимо у контакт са цицама. Јебем ти сеоске журке! Једино се један од нас омрсио. Он је тип мушкарца који се, чини се, на први поглед допада свакој жени. Има шармантан изглед. Али само изглед. Дужи разговор са њим и није нешто. На журци, после доста алкохола, тако нешто му и није требало. Само ми је у пола ноћи пришао, држећи у загрљају неку рибицу откинуту од алкохола, и молио ме за кључеве од Заставе. Ево ти, иди и јеби за све нас! И јесте. Изјебали су се, испревртали све по колима, али их нису „укаљали.“ Е сад, задихали су се унутра, па је све заледило. Изнутра. Кад смо требали поћи кућама, брава је била све само не вољна за сарадњу. „Пушио“ сам браву. Дувај топло, греј кључ, цимај, вуци и некако се отворише врата. Па загреј мотор, одледи прозоре изнутра... Клуб... у Котежу... не... Требало је да претпоставим. Сад знам. Онда сам размишљао другом главом.

Ово ми је други пут да дочекујем Нову годину ван Србије. Није ми толико до тог датума већ ми је више до Божића. Сваке године сам био у Београду са мајком али ове нећу. Први пут. Ипак, оправдано. Мирко, љуби га мајка, нам је искројио план. И не жалим се. Били смо у комшилуку са још једним брачним паром који је скоро добио бебицу. Вечерали, испричали се, попили по коју, оно реда ради, а у поноћ је било и ватромета. Немци су се добро припремили. Легалне ствари, купљене у продавницама али количину ватромета нисам очекивао. Нема зграде са које није севало. Било је ок. Исчеститали смо се и ћао. Било је лепо. Лагано, кућевно и лепо. Да сам старији, јесам, и да ли је то имало везе са тим, не знам, али ми је баш пријало. Следеће јутро кафица, лагани доручак, прича са најдражим бићем на планети, мажење, мрдање Мирка у мамином стомаку под мојом руком и шта више? Ја сам пресрећан! Година ми је лепо почела. Чак сам испоштовао и мало сујеверје. Отворио сам нови пакет чарапа, старе бацио и сад сам у нечему новом!

             Свима желим исто дивно осећање које је мене тада обузело. Знам да ће ми се за који дан све вратити у исти колосек и колотечину али нека ће! Јебе ми се! Мени је баш лепо и исто свима желим! Желим  вам да вам крене и иде онако како сте планирали. Желим вам да будете здрави, лепи, дебели и брзи уз брдо. Моја стрина је то баш лепо срочила, зар не? Желим вам да се пуно забављате, будете срећни а кеш... ма кеш ће већ да дође. Живот је битан! За руку вољено биће па куд пукло да пукло! Све у свему, желим вам све по списку! Срећна вам Нова 2011. година.