Признај!

           Станица полиције. У њој све старо. У југословенско време је добила сву опрему и од тада није баш много тога промењено. Можда је само промењен по неки телефонски апарат, додат по који рачунар али су се једино људи мењали. У ствари, само су се лица и одела мењала јер су полицајци некад били милиционери. Ставови у глави су великој мери слични.

            Јутро је требало да буде као и обично. По нека пријава свађе, галаме, узмениравања, ситне крађе али није тако. Шеф станице није био расположен. Такав је и дошао на посао. Сав надрдан. Да ли га је жена изнервирала или неко други... јебем ли га, ко зна. Како је одмицао дан био је све нервознији. Чак је остао и дуже него што треба. Загазио је у другу смену... Лупа вратима, мало виче на телефон кад он позове, мало ћути и клима главом кад га позову. Сасвим сигурно другачији дан у иначе веома мирној станици полиције. Да ствар буде још гора и неонка у његовој канцеларији је почела да намигује. Као у клубу. Само што њему није до играња. Дневно светло је при крају а њему још само фали ово поигравање вештачког осветљења. Излете из канцеларије к`о попарен: „Жарко! Жарко! Ма где је сад јебем ли му... а ту си. Зови ми оног електричара. Немам појма како се зове али то је онај момак што нам прошле године сређивао решо. Е тај. Миле. Јесте. Зови га, преброј колико ових курчевих „штедљивих“, јебала их штедња да их јебала, не ради и реци му да их набави и замени. Заболе ме бре курац где ће у ово доба да их нађе! Да си ми то решио за пола сата, јел ти јасно!“ Окрете се, залупи дотрајалим, неофарбаним и натрулелим вратима, толико снажно да су сви окамњени полицајци помислили: поиспадаће прозори. Зазвони му телефон а он опет, миран као бубица. Ћути и клима. Као да га онај с друге стране види.

            Жарко уради шта му овај рече. Позва` Милета. Објаснио му је о чему се ради и да ће бити плаћен. „Не брини, неће бити као прошли пут... Знам да је касно. Знам да ти је ћеркица тек заспала, нек` је баба мало причува, нећеш дуго али молим те дођи. Само ти дођи, данас је лоше воље, `ајд што пре можеш, деце ти. Хвала ти.“

            Таман кад је било време за трећу смену, кад је станица била пуна полицајаца који су завршавали свој дан и предавали дужност колегама за „вампир“ смену, улетеше двојица маскираних са ознакама специјалних јединица полиције. Мрачни, са шлемовима, аутомаским пушкама у рукама. За њима још тројица. Између њих и један момак са лисицама на рукама. Прелетеше погледима кроз канцеларију, сви их гледају збуњени к`о телад пред клање, и право ка шефовој канцеларији. Чим је чуо комешање и галаму, у часу се појавио на сред станице да их дочека. „Ти ли си тај мајку ли ти јебем да ти јебем! Због тебе оволика срања данас, крваву ти мајку јебем!“ Један од маскираних прозбори: „Доста псовања, већ га заводи у папире и где већ треба. А и овако те не разуме. Румун је.“ „Разумем!“ би шеф војнички одсечан и послушан. „Остављамо га теби у руке. Сутра ујутро по њега долазе битнији и од тебе од мене. Испитај га, колико можеш и како можеш јер зна по коју нашу. Али га чувај. До сутра ујутро. Јел јасно!?“ „Јасно!“ опет би одсечан. Салутирао им је док су се они окретали и одлазили. Отишли су брзо као што су и дошли.

            Док су излазили закачише Милета. Он сав збуњен упита шта би. Одговор свих је био да немају појма. Глуп одоговор од гомиле полицајаца у њиховој станици. Свеједно, навикао је на њих и њихове глупости. Прође поред свих и седе на клупу испред шефових врата. Пошто је била нека кишица носио је капу, онај бејзбол качкет, натучен до ушију и спуштен мало ниже до обрва. Панталоне су му мало упрљане од блата али кога бре заболе, дошао је да мења сијалице а не да буде манекен. Сео је поред неког момка. Он сав сјебан. Иза њих шеф аралуче на своју екипу. Тражи од оних који треба да иду кући да остану, од ових што су ту неки повишени ниво безбедности... Миле помисли, која је ово гомила будалаштина у ово доба. Погледа момка, он њега. Упита га јел и он мора код овог нервозног али не доби` одговор. Ма и шта има да му одговара. Сав је никакав, са прљавим панталонама, покисао а још се и скупио. Вероватно од хладноће, помисли Миле, јер се био савио к`о сајла а руке је држао између ногу.

            Из канцеларије излетеше двојица млађих узданица ударне руке народне власти изговарајући само „Разумем!“ Видно надркани ухватише Милета под руку, повукоше га, скоро да су га однели у неку собу иза. Он сав збуњен. Шеф остаде да телефонира и објашњава некоме... нешто... Миле је тада први пут видео како изгледају притвореничке јединице. Изнутра. Она двојица извукоше пендреке и почеше са уводним речима: „Са` ћемо да ти јебемо милу мајку. Ти ћеш да нам пљачкаш овде куће и виле, мајку ли ти јебем ону румунску, говно једно Чаушесковско!“ Испитивање је отпочело.

           После пар сати доводе Милета. Плав, са подливима, једва иде, чак некако и ћопа на леву страну иако пре није имао проблема са ногама, са болним гримасама на лицу је успео да седне. Чини се и да га кичма некако боли. Ко би рекао, млад човек... А онај сјебани, покисли и прљави и даље седи тамо где је и био. Јуноше улетеше код шефа, похвалише се да су одрадили посао уз речи: „Све је признао. Све је украо. Невероватно али је чак и алат украо! За не поваеровати је које је то ђубре од човека. Једино је оне неонке позајмио...“ Главоња излете кад је ово чуо, виде несрећног електричара у очајном стању, погледа правог преступника, опсова га и лагано уђе у канцеларију да оној двојици комплетних имбецила објасни неке ствари.

      Треба ли споменути које су „испитивање“ касније приуштили оном Румуну? Не верујем...

Причу сам чуо на првој години студија од стране сина тог истог шефа. Догодило се у Пожаревцу или околини, нисам сигуран тачно где јер сам ово испричао по сећању. И имена су, наравно, измишљена и небитна. Будући да се ово догодило у Слобино време, у Слобином родном крају, да је урађено од стране полиције која свој народ не сме да бије, ово је остало у оквиру краја у којем се и догодило. Шеф је пензионисан, ону двојицу су послали у неки други део Србије, читај Косово, да мало боље науче занат, Миле је добио одштету, није да није, али је то била мала утеха за његове бубреге са којима ће проблеме да вуче док је жив...