Чиме се бавим, ко сам ја у ствари?

            Блогер! Како то гордо звучи... Немам неки посебно дугачак стаж у блоговању, нити сам нешто цењен у „блогерским“ круговима а и ову кафану нисам отворио зарад славе и популарности. Једноставно је кренуло. Уз свесрдну подршку појединих... Хвала свима који су се препознали. Опет, с времена на време, прочитам и нечији други блог. Најчешће је тамо све некако тематски. Која тема прожима мој блог-простор? Све и свашта. Као и живот. Некад овако, некад онако... мало горе, мало доле... мало лепо, мало ружно... И све то, на моју велику радост, функционише, ево већ пола године. А био сам скептичан, није да нисам.

            Некако у складу са темама ове кафане и са свим претходно реченим, желео бих да кажем коју и на тему тога чиме се ја заиста бавим.

            Нисам медијска личност, не бавим се високо плаћеним послом, нисам „V.I.P.“ али сматрам свој посао веома битним. Завршио сам Машински факултет у Београду, одсек Процесна техника и у потрази за животом и послом (у струци) обрех се у Немачкој. Био сам у западној Немачкој а сада сам дијаметрално, на истоку. Првобитно сам био конструктор-планер цевовода и цевоводних система у хемијској индустрији а сада сам то исто али у енергетици. По васцели дан седим пред компом, тј два монитора и све време су ми руке на мишу и тастатури. С времена на време одем по кафу и то је то. Искрено се радујем када морам на градилиште у проверу изведеног стања али је то све ређе и ређе. Разлог за то је једноставан. Пројекат електране је далеко одмакао па нема неке преке потребе да се „троше новци“ на путовања. Поред тастатуре и миша, користим и оловку. Најчешће црвену да означим грешку коју је неко пре мене направио. Моје грешке означава неко други, наравно. Срећом, није их било пуно. Имам довољно времена да размислим шта и како па је и вероватноћа за прављење грешака сведена на најмању могућу меру. После моје прве грешке у Немачкој, један од колега је осетио колико сам се сморио па ми је рекао: „Ко ради тај и греши.“ Стара изрека која ме је опустила и помогла да тако и даље размишљам те од тада радим па ако погрешим... исправљам. Шта друго?

            С друге стране, грешке у мом послу баш и нису дозвољене. У ствари, морају бити откривене пре него што планови доспеју у процес изградње. Касније исправљање истих је веома скупо а ако се у потпуности превиди, коштаће некога главе док главни и одговорни пројектант завршава на робији. Поред грешке, том главом може да плати и неко ко није поштовао прописану процедуру. Мала илустрација. Термоелектрана на Косову једноставног имена „Косово“, СФРЈ-доба, два радника иду да заврну/одврну један од главних вентила на пароводима. Старији и веома искуснији познаје електрану као свој џеп док млађи још није накупио ни годину дана стажа у истој. Процедура код оваквих вентила је, најчешће, следећа: окретати вентил максимално 1 степен, до 2 за 5 минута. Може се учинити да је ово веома споро али то тако мора зарад очувања струјања у цеви. Бонус на све је што је кроз цев струјала пара високих параметара (око стотинак бара и око 200 степени Целзијуса). Старији је објаснио млађем шта и како да ради и отишао је да очита тренутна стања на инструментима. Бацио је поглед да провери шта овај ради и примети да је кренуо да окреће вентил брже него што је дозвољено. У том тренутку се зачуло лупање из цеви као да неко удара чекићем изнутра. Бацио се на њега да га склони од вентила, међутим, закаснио је. Вентил је пукао и њих двојица су били тренутно мртви. Судски вештаци су имали призор као из хорор филма. Два тела су била пресечена на пола толико прецизно да је изгледало као да је то неко одрадио хируршким склапелом. Због ове и сличних ситуација које су се могле, а нису, догодити у прорачунима је увек тзв „степен сигурности“ од 3 до 7.

            Нисам одмах радио у струци. Али није било ни ван машинства. Радио сам као инспектор лифтова и дизаличних уређаја на територији Београда за једну приватну фирму. Знао сам квалификованије од мене за то радно место али се нису били ни пријавили на конкурс. Није ми се допало. Ни где сам радио, ни шта сам радио јер је сама фирма класичан реликт српског схватања комунизма. Дођем ти – дођеш ми и све преко неких непроверених рачуна и слично. Било је веома одговорно и придржавао сам се правила до коске. Куму сам у згради искључио лифт а он живи на последњем, осмом, спрату. После мене им је дошао мајстор и сит се насрао како ја то нисам требао да радим, нов сам у послу и тако даље, а у ствари он није свој посао одрадио па је лифт остао искључен због опасности по путнике. Кум ме позвао телефоном о чему се ради и кад сам му објаснио рекао је: „Е нека си! Нек` онај дркаџија дође већ једном да га поправи!“ Ту сам радио за сићу, буквално, а одговорност је била велика. Правила су се поштовала али нека хвала. Није то на дуге стазе. Не бежим од посла, напротив, али нека га неком другом. Можда да је кеш пратио посао... можда...

            Одатле сам прешао опет код неког приватника који је причао бајковите приче о великим пословима са Немцима, Швајцарцима, Французима... и то све због његових још већих и ближих познанстава и веза. Сумњиво али је добро плаћао. Све што је требало да радим је да научим један програм у којем се радило и то је то. Ускоро стижу велики пројекти а са њима и још већи кеш и тако. Рекох ја, бајке. Нисам ја тамо сам радио. Има оних који су поверовали. Било нас је преко 30. Мало, мало и почеле су приче о иностранству. Као, ми би требали тамо да одрадимо неке послове па се враћамо у Србију. Јел? `Ајде да видим и то чудо. Који Немац, или још горе Швајцарац, ће да прими неког Србина без дана искуства у послу, који не уме да прозбори 10 речи на немачком, да му одради веома одговоран и велик посао и да га још за све то богато награди? Ускоро смо имали и часове немачког. Е то је био шоу. Све само не учење немачког. Та прва профанка је уживала у мушком друштву и није се баш претргла око преношења знања. А и разумем је. Нит` смо ми били заинтересовани, нит` је добијала неку битну кинту за то, плус је морала да путује преко пола града због два сата. Њена наследница, коју ја , нажалост, нисам видео је од осталих колега хваљена као веома прсата. Е тек је њој било непријатно. Брзо се и та епизода завршила... Ја сам поред те зајебанције ишао приватно на часове истог. Не бих могао да прихватим да се у потпуности обрукам „тамо негде“ ако ме тамо ипак и пошаље. На крају ме је послао. Одрадио сам шта треба и наставио даље да радим. Газда је купио кајмак јер сам био изнајмљен али сам стицао знање и упознавао се и са људима и са начином пословања. Тада сам радио за компанију која је део великог концерна „ThyssenKrupp“ и која је пројектовала постројења за вештачко ђубриво. Атмосфера у фирми сјајна, већина колега жели да сарађује, нису вукови самотњаци, желе да се уклопим у њихов начин рада... ма све је било како треба. После нешто више од године дана, пуче. Газда је решио да нас све отпусти јер је, јели, криза! Аха... Време је за „у се` и у своје кљусе.“ Они са којима сам радио су хтели да наставим и даље да радим за њих али менаџери су били против запошљавања нових људи, јер пред вратима је чекала криза и тако.

После доста времена проведеног у конструисању и дизајнирању нископритисних цеовода, малих пречника, малих протока, малих дужина, и ослањања истих, само мени знаним начинима стигох на исток. Компанија је сад „Vattenfall.“ Неко је можда чуо за њих али је ово једна од четири компаније које имају право да продају струју у Немачкој. Поред водопада (седиште компаније је у Шведској и ово на њиховом језику значи водопад. Ко зна енглески, ово му дође логично, зар не?) ту су још и „Eon“, „RWE“ и „EnBW.“ Дакле, ваљано радно место. Обећавајуће. У духу моје традиције редовних мењања послодаваца и адреса становања, рећи ћу само да сам овде до даљњег. Посао овде је још одговорнији, могао би бити и још интересантији (али то је већ питање за управљачки кадар), пројекти су већи и самим тим скупљи, трају по десетак, петнаест година. Радим са људима који имају доста искуства, као и на пилот-пројектима за разна пречишћавања отпадних гасова. Најзначајнија идеја је одвајање угљен-диоксида из тих гасова, превођење истог у течно стање и затим накнадно упумпавање испод земље. Идеја је јасна. Одакле год је извучена нафта и гас, остале су шупљине па што их не би попунили? Проблем је, још увек, у смањењу трошкова превођења угљениковог гаса у течно стање јер су погони за то понекад већи и захтевнији од самих електрана! Има ту још проблема и око понашања течне фазе под земљом. Да ли ће изазвати померања, мале земљотресе тако рећи, да ли ће се вратити у гасну фазу и тако изаћи на површину, а пошто је тежи од ваздуха, хоће ли подавити све што је ниже од пола метра? Биљке, животиње па и млађа деца би тада била у опасности од остајања без кисеоника. Видећемо... видећемо...

Наука иде напред, не застајкује (иако се вечитим скептицима чини да је управо супротно), а ја се трудим да путујем са њом.