Лакше мало са том тастатуром, јес` ме чуо?

             Рачунари... реалност, јеби га. Више се без њих не може. У ствари може али би све било спорије, компликованије и да не набрајам даље. Свима су јасне и добре и лоше стране ових сокоћала. Интернет нећу ни да спомињем. То је отворена Пандорина кутија и повратка нема.

            Оно што је неопходно код компјутера је „исхрана“ истог. Без довољног уноса података он нема баш и неку функцију. У принципу је чак и ружна справа ако неко хоће да му стоји онако, без везе… Једном сам видео сјајну примену кућишта старог цевног монитора. Човек је повадио све, остала је само љуштура а уместо екрана је уградио врата и у њему чува кућног љубимца, хрчка. Дакле, унос података је од виталног значаја. Био то низ нула и јединица или хрчак, није битно јер тек тада добија смисао постојања.

Тастатура… Да не би чика Гејтса, данас не би имали миша али то је већ нека друга, економски уносна прича. Чиме другим ако не преко тастатуре. Постоје којекакви облици, величине, боје… небо је граница. Али оно што је проблем старијој генерацији која је силом прилика морала да се обучава за употребу компова је бука коју они стварају. Добро, де, није то да баш свима смета али сви они које сам чуо да их звук куцкања по истој нервира нису рођени после `65. године! Некада су дактилографски одсеци били у неким подрумима или, у најбољем случају, у приземљима јер су ометале чак и обичан  телефонски разговор. Њих више нема, свако има своју „куцаћу машину“ са свим базама података и сам одговара за своје грешке. Све се, дакле, пренело у радне просторије.

            Где год сам до сада радио, нисам био сâм у просторији. Радио сам и у екипи од петнаестак људи. Све се решавало у току, сарадња је морала бити непосредна, није се радило са подизвођачима већ се крајњи производ као такав продавао. Е што се тамо куцкало... ма све у шеснаест! Додуше, и миш је имао велику улогу. Такав је програм у којем се ради. И никад, нигде нисам радио са тзв „тихим“ тастатурама и мишевима. Мени не смета. Домаћи сам још у основној школи радио уз тв а студије сам одрадио уз радио. (Дигресија: римује се!) Могу да се концентришем и на концерту метал-панк бенда, заболе ме, а тек што ми куцкање не смета... Сада сам у бироу са још двојицом. „А тројке су Ђуро шта?“ Неко је одлучио да је тако боље, немам појма, нисам завршио Факлутет организационих наука. Један од колега је пре радио сам. Сам у соби. Сам за телефоном. Сам за компом. Ја бих се сморио, он није. Такав тип човека. Гајби нема тв, нема мобилни, вози бајс на посао док не падне први снег, и свира клавир. Он воли тишину. Тихи. Смета му радио, дужи разговор, било телефонски или не, бука кроз отворен прозор... Али му не смета „кликтање“ тастатуре и миша. Уз све ово, увек је у трипу да касни, да неће стићи да одради све у задатом року па су му сви покрети помало нервозни, брзи, изненадни. То смета овом другом! Овај Други се констатно жали како га смара што Тихи много користи тастатуру. Уме да куца на слепо те му се прсти заиста веома брзо крећу по дугмићима и то овом смета. Предложио сам као Соломонско решење мембранску, која је знатно тиша, да баци ову клик-клик али пошто то фирма не може да набави, њега заболе за то што опасно смара колеге. И тако се драма наставила... Тихи се буни због радија, приче и телефонисања, што је мени потпуно невероватно јер има дана кад не проговорим ни једну једину реч за осам сати рада. Добро, могу ја без тога али Други... Други се буни због тастатуре, која очигледно представља симбол свега што му смета, и све је, после неких годину дана од како радимо заједно, кулиминирало сценом од пре десетака дана кад је устао и рекао Тихом: „Лакше мало са том тастатуром и том нервозом!“ Не само да то овог није погодило, већ је чак имао „који ти је мој?“ став. Други је попиздео, отишао код доктора, објаснио стресну ситуацију на послу, и овај му је преписао три недеље бањског лечења од стреса!

            Тихи и даље клиће ли кликће... и покушава да достигне задате рокове. А нико га не тера. Такав је. Немачки одговоран. Ја сад само чекам следећи чин кад се Други врати са „лечења.“