Зима, зима е па шта је!

            Не знам како остали али ја и немам много тога против зиме. Јесте, хладно је, обданица је превише кратка, мораш да се облачиш преко сваке мере кад излазиш макар и ђубре да бациш, ко нема даљинско грејање мора стално да иде да подложи, ко иде колима на посао мора сваки дан да струже лед са прозора или да откопава ауто из снега, „ово бијело говно опет пада“ а и „гртал`ца се заглав`ла“... Све је тако. Опет, има зима својих чари.

            Полазим од нечега чега се придржавам у свакој прилици. Све око себе покушавам да схватим што је позитивније могуће. Свачију реакцију прво посматрам са оптимизмом, као да је била из најбоље намере. Ако се испостави обрнуто... јеби га, суочићу се с тим. Трудим се да уживам у сваком дану, какав год био. Чак и сваком четвртку дајем шансу! Имам и ја својих лоших тренутака у животу. Тада нисам добар ни за себе а камоли за некога другог! Трудим се да се то не испољи али јеби га, види се... Ко ме зна, клони ме се и окане ме се док ме не прође. Сви остали тренуци ми значе. Када кажем уживати не мислим само физичко задовољство већ и психичко. Тело се лакше задовољи. Добра храна, добра клопа, наспаваш се, секс... и ту се већ кроз секс долази и до психичког задовољства. Неко се психички испуњава и материјалним поседовањем али ја не. Волим да обезбедим шта ми треба и ћао. Да су сви око мене колико-толико задовољни и идемо даље. То ме и психички испуњава. Одмор има посебан значај код мене. Волим да одрадим шта треба па уживанција. Е ко ме тад поремети... Овде не мислим само на лежање на некој удаљеној плажи и слично, већ и на дневни одмор. Нити је тај одмор увек излежавање к`о морж на кревету. Може и шетња, разговор са драгим ми особама или чак и ситни радови по кући. Чудан сам али ме и то уме одморити. Концентришем се на тај проблем, остало занемарим и буде ми лепо.

            Шетње волим. Не по робним кућама и супермаркетима али ни потпуно бесциљне низ улицу. Нити брзе. Лагано ми прија, корак... по корак... И да је уз то у некој природи. Паркови су „мајка Мара“ за градове! Волим и новобеоградску обалу. Лети је много топло па се не може баш много лутати кад упече звезда, пролеће и јесен умеју да буду досадни, и то данима, јер пада киша или ветрови издувавају и оно мало душе из града па нигде нема човека на улици. Ипак, и тада сам знао да изађем напоље. Ухвати ме неки неиздрж па на ветар! Продува ме, не знам ни где сам, ни да л` сам пошао, ни да л` сам дошао али ми буде боље. Кад много седим, осетим се бескорисним. Зима отвара прелепе могућности за шетње. Ако нема паркова онда неко брдо, планина... Знам да то кошта али само ко хоће да се скија. Ја нисам никад стао на скије и прошле године сам после зимске посете Либерецу, Чешка (пар слика је испод текста), пазарио комплет скија и мени и маленој у намери да скијамо ове зиме али Мирко, љуби га мајка, има другачији план. Свеједно. Можемо да шетамо. Има кад, скијаћемо се касније сви скупа. Шетња по снегу и по сунчаном дану уме да буде веома лепа и пријатна.

Ситуација којој не могу да одолим: снег је падао једно три дана, нападао неких тридесетак центиметара, температура се спустила до -10°C, не дува ветар, сунце сија, све се прелива а снег шкрипи под ногама... Пружао бих кораке док не поплавим од умора. Али лагано, без журбе... Која хладноћа бре, који бакрачи, то код мене не пије воду. Не носим шалове ни рукавице јер ме толико утопљавање прегрева. Руке су ми као неки регулатор температуре. Кад ми је много топло, руке напоље, чим се мало смрзну онда назад у џепове и ћао. Капа је за мене једини обавезни зимски модни детаљ. Па кад се још моја малена после таквог акцијашења припије уз мене јер јој је прохладно, за мене нема лепшег осећаја.

Затим клизање на отвореним клизалиштима. Не волим затворене хале али ако нема друге могућности, онда може. Са једне на другу ногу... па са једне на другу ногу... И тако у круг. Чим се малкице уморим, направим паузу, па неки топли напитак, кафа, чај са румом, па поново.

Кад су зимски дани сјебани превеликом хладноћом, јаким мразевима, великим снегом и још све то зачињено са ветром, усвајам остајање у затвореном и топлом. Што би рекао мој комшија Вељко: „Прави птичији дан, мој комшија... Само за Сову и Шеву!“ Има седу главу а луд к`о струја! Тако и ја лепо загрлим моје омиљено биће, моју малену, па се грејемо, причамо, можда падне и неки филм... Рекох ја, има зима своје лоше стране али има и дражи. Лепо су то Кугуарси отпевали:

„Зима, стиже зима,

биће кијања и кашљања...“

али има и онај део са:

„А шта може зима мени,

шта ми може, шта ми сме?

Кад привучем цуру себи,

Биће мени пролеће!“

На крају крајева, зима мора доћи и проћи да би могли и лету да се радујемо на прави начин, зар не?

П.С.: Ево и слика.

Поглед на врх Јештед, тамо смо се запутили. Неких 6500м. 

Поглед на стартну позицију. 

Кад се окренеш десно са Јештеда видиш ово... 

... а ово ако се окренеш лево.

Мала илустрација шта уме ветар кад се удружи са повећим минусом и обилним снежним падавинама. Мајка природа је, чини се, једна уметничка душа...