Сâм

            Можда звучи чудно али сам ових дана дефинитивно сâм. У држави сам која по бројном стању јури Кину али се осећам веома усамљено. Ту су колеге из Европе али они су превише затворени и воле да их било ко не дира и уопште сав контакт су свели на најмању могућу меру. Не само према мени, већ уопште посматрано.

           Комотно могу да повучем паралелу са затвором. Не, стварно. Имам да једем, да пијем, имам плаћен кревет, клоњу и о свему томе не мислим. Сваки дан одлазим на посао, тамо седим са истим људима, нервирам се што ми се догађа да данима понављам једно те исто да буде урађено, и назад у своју собу. Када сам добар, у смислу да сам одрадио све што треба, искористим викенд. Награда. Проблем је немање комуникације. На било ком језику. Возач који ме одвози и довози ем не зна добро енглески, ем им је свима речено да смање комуникацију с нама. То је вероватно тражио неки од мојих претходника или неки садашњи колега Немац којег то иритира. Као да су они богом дани за енглески. А нису. Немцима је мрско што су овде. Једини разлог због којег су овде је што им је то шеф наредио и што ће због тога добити неку кинту преко. Ништа више. Не воле Индију. Тек по неки воли индијску храну. Индијце цене колико и говна. Част изузецима. Не желе да комуницирају с њима. Сматрају их недостојним ни посла ни додељеног им задатка. Уопште посматрано, мрски су им. И ко о чему прича кад су заједно, они о пуним фрижидерима пива, кобасицама и... не могу да се сетим ничега више. Позовем их да играмо баскет. Ма само да бацамо лопту на кош и оно, дружимо се под кошем, причамо о свему и свачему, без идеје и припреме. Изузеци су се појавили на терену. Добро, понудио сам да пронађемо салу за фудбал јер ето нису добри у баскету па их је блам. Не. Увече, већина чак избегава да се појави на вечери у исто време. Ни тада не желе да се виде и попричају. Макар и о тим кобасицама, мајко божија... Ипак, оно што ситуацију чини још гором, је што воле да се оговарају. Мене заболе, јао како ме заболе, и то осете, знају па преда мном сви све и свакога оговарају. Јебем ти па као да сам у уредништву неке жуте штампе. Завист и неподношљивост блиског живљења са другим бићем је на невероватном нивоу. Само један од њих је другачији. И зна да са мном може да попије кафу без да причамо о тим темама. Што и радимо. Управо смо попили једну српски малу, црну и јаку.

                И тако ја устанем, средим се, доручкујем, седнем у ауто, одрадим шта имам, седнем у ауто, вечера, соба и тек тада се радујем дану јер скајпујем са најмилијима. Тек тада се осетим слободним и друштвеним бићем. Само тада у целом јебеном дану овде. Није ми мрско што радим дуго. Није ми мрско што сам у другој држави, напротив, али ми је мрско што се осећам ужасно усамљен.

             Сада, када сам сâм, имам довољно времена да размислим о томе и ко сам, шта сам, где сам, шта радим. Да бар мало покушам да искористим потрошњу ваздуха корисном. Имам времена да размислим о плановима. О стварима које сам урадио. Да ли сам некоме направио неку рану пењући се даље. Да ли сам требао то некоме да учиним. Имам времена да размислим о будућим поступцима. Дефинитивно имам времена да се средим и фокусирам на битно у животу. Не тугујем. Нисам меланхолик. Размишљам како да унапредим себе, мој живот и живот мени најмилијих. Звучи чудно, па чак понекад и застрашујуће, али мој посао ће и у будућности зависити од одлазака на краћи или дужи период у, ко зна које, друге државе. Радићу у канцеларији, висићу по грађевинама, обилазићу и провераваћу урађено, спаваћу у хотелу, у стану, у соби, у кући или у радничком контејнеру. Све ово долази у обзир. И то ме с времена на време ужасне. Не желим да будем далеко од своје деце. Малена ме разуме, знам то, и знам да ће ме и Мирко и Хелена разумети али тек кад одрасту. Волео бих да што више будем поред њих, сада док су мали, док имају интересовања за мене. Кад порасту, пад почну хормони да управљају с њима, биће другачије. Тек кад их све то прође, схватиће и мене и Малену али ћемо ми тада већ бити "старија екипа".

                Јеби га, недостају ми мој велики мачак и мала мишица.