Дани у Индији

             Има дана кад човек може да каже да му иде баш, баш добро. Али има и дана, цитираћу Николу Симића који је кроз уста Душка Дугоушка рекао, када не вреди ни устајати из кревета.

               Прошли викенд сам био планирао да обилазим Мумбај. Мало више и мало дуже. Типа цео дан. Ипак, заболела ме моја стара бољка која је тињала и која је дочекала својих пет минута славе. Тениски лакат. Када мало боли, лако се реши. Вежбе и слично и иде. Од пре пар година сам то решавао са неком врстом "фитнес" кугле. Има неки тег унутра и то малтретира руку и мишиће у њој да се крећу како је природа наменила. Е па заборавио сам је. Јеби га. Пре десетак дана је заболело. Нисам могао ни зубе да оперем. Одем код доктора, он каже, одмарај. И даде ми неке лекове против болова. Добро де. Попијем таблету у суботу вече и сутра ујутро сам се пробудио са таквом главобољом да нисам могао на очи да гледам. У животу ме није тако болело. Доручковао сам и отишао напоље да се смирим, да ме прође. Добра ствар је да сам седео поред базена али сам цео дан био сам.

За неповеровати је да 6 сати, колико сам тамо прогледавао, нико није свратио. Ем нигде никога, ем ми сјеба недељу коју сам испланирао... Макао се нисам. Јебене таблете против болова! Помислим, чућу се бар са најмилијма предвече па да чујем како су, кад оно тамо син болестан. Температура, лудило... Е јебем га. А сутра понедељак. Омиљен дан у пичку материну. Отежавајућа околност је што је дошао из Немачке човек који има знања, техничког, и искуства али понекад се нама, "потчињенима", чини да тражимо проблеме где их нема само да би имали шта да решавамо. Напето до коске. Читаво време сам чекао да све легне на своје место. Данима. До овог викенда је Мирку опала температура и дошао је заслужени викенд.

              Викенд је почео суботом вече. У хотелу је прва субота у месецу резервисана за "Happy hour", који траје два сата. Јес` да није прва субота али нема везе. Прва је била Нова година, акоје се више неко и сећа. Тај срећни, весели сат значи да сви који смо у становима у хотелу можемо да пијемо и једемо колико може да стане у нас! Неки су то одрадили до бесвести па су једва отишли из ресторана.

Предјело беше ситан, хладан, пилећи сендвич са неким чудним сосом. Чини се на слици велико али није. Залогај. Буквално.

Риба и пилетина са роштиља. Овде се види очајна величина оних хладнопилећих сендвича. Бар их је било у изобиљу. У чаши је рум-тоник. Не волим џин а сумњао сам у способности бармена да направи неки озбиљнији коктел.

Дезерт. А шта је ово на врху колача, који мој?

Шта, шта је? Злато. Дакле, декадентност на нивоу. Све бесплатно и све просечно али је чоколадни колач био са златом. За неповеровати. За ово сам чуо али јео нисам. Не даје никакво побољшање укуса већ је, ето, ствар престижа. До мојега! Сто других ствари су могли боље спремити али неее. Злато се сија. Циганија.

После пар рум-тоника, одважио сам се на Мохито. Ух ал` сам се зајебао. Шећерна водица. Укус Мохита не постоји. Само име. Е бре... Хтедох нешто друго са узмем али већ су прошла она два сата и то је био крај. Ипак, било је добро друштво и фино се проведох.

               Чух се са Србијом, здравствено стање се поправило. Одлично. Дође недеља која ме је сачекала са масажом. Дакле, после оног "хепија" и пића, јутро па масажа. Није било "хепи-енда", нисам на Тајланду. Опет дође вече, чујем да је Мирку боље али су сад сви остали прехлађени. Е па стварно. Затворио се круг.

                Одморио сам се, напокон после дана и дана пуних несанице, али сам читав дан провео у размишљању, шта ћу писати, шта ми се битно и велико догодило у Индији и схватим да ово нема везе са Индијом. Добро и лоше стварно имају чудан смисао за хумор.