W123

              1976. година. 19000DM и W123 200D у основној верзији је купљен. Још неколико хиљадарки и сви додаци су ту. Улазак у ауто је као улазак у катедралу. Широка врата, велики аналогни показивачи свега битног за једног уживаоца у вожњи, удобне фотеље уместо седишта, довољно простора свуда па и за онога ко жели да се вози у пртљажном простору, клима уређај са, по први пут виђеном, двозонском поделом, диск кочнице на свим точковима, напредни систем против блокирања точкова приликом кочења, контролисане зоне "гужвања" приликом судара, ојачања у кровној конструкцији тако да у случају несреће врата неће повредити кабински простор и повредити путнике, ваздушни јастук за возача и сувозача, вишебрзинско подешавање рада брисача, аутоматско закључавање свих врата и то све са једним јединим кључем. Затим тај исти кључ иде у контакт-браву, давање контакта и тада следи чувена дизел секунда. Ова секунда данас не постоји, а мало је се ко и сећа. Прва помисао је да се ништа не догађа али убрзо се зачује кликтање па брундање хладног дизел агрегата. Након краће вожње свих 55 "коња" су загрејани и спремни да "вуку" у недоглед. До максималне брзине, која је око 130 км/ч, је мало ко и ишао а до "стотке" му је требало око 30так секунди. Његови коњи су радници, нису тркачи, и вољни су, чак спремни, да вуку до првог сервиса преко 700 хиљада километара. Уз пажљивог власника и добро одржавање, ићи ће и преко милион...

И све је речено, зар не?

Веома познати задњи крај.

Класика... чиста класика...

Музејски примерак. Сматрам да овако нешто не треба да стоји у гаражи већ мора бити стално у покрету не би ли ухватило погледе оних који умеју да цене ову врсту уметности.

Честа слика. Некад али и сад.

"Стари, али плаћен!" Па оно јес` вала, данас их већина вози на којекаве лизинге, кредите, позајмице...

"Намуњена" верзија. Неко их воли и у овом стању. Ја, не. Само у оригиналном стању је уметничко дело. Ово је... ипак нешто друго.

Купе који је толико измењен да скоро више и не подсећа на легенду. Па добро мајку му, је л` то лепо, а?

Признања се могу добити од различитих институција и људи али и од компјутерских игрица. Ово је "стодва`ес`тројка" у "Grand Theft Auto", због ауторских права названа онако како јој одликује: "Адмирал!"

              Прављен је од новембра 1975. до јануара 1986. године. Ово је најпродаванији модел Мерцедеса свих времена па и не чуди податак да је произведен у 2,7 милиона примерака. Његов претходник је била серија W114/115, познатија као Мерцедес у којем је Бора Тодоровић у серији "Врућ ветар" дошао у Србију да се шепури. А у колико је филмова и серија учествовао је тема за себе. Немам ни времена ни живаца да их набрајам, те ћу лењо да оставим линк: W123 ухваћена камером.

W114/115 Нешто је шмекерскији од W123 али је на томе и остао.

Наследник је, крајње логично, W124. Успешан али није достигао ни делић славе свог претходника.

W124 Нажалост, остао је "стодва`ес`тројка" у покушају.

Тада је то била виша средња класа аутомобила. Његов последњи потомак је серија "E". Мерцедес је после W124 прешао на веома једноставну и безличну класификацију својих возила. Слова... Некад је број означавао запремину мотора без последње нуле а слово које је следило потом је давало јасно до знања да ли се ради о бензинској "Е" варијатни или дизел "D". Ако је у био у питању караван, поред овога је било и слово "T", а које био купе онда је стајало "C". Данас се нпр. модел "Е 200" производи у више моторних варијанти. Чак ни запремина истог не одговара броју... На овом сам веома огорчен и киван, искрен да будем. Елем, мотори који су се у ову легенду уграђивали су имали од 2 до 2,8 литара код бензинаца (са снагом од 94 до 185 коњских снага) и од 2 до 3 литре код дизелаша (снага је била у распону од 55 до 125 "коња"). Као што рекох горе, био је склапан и у караван и купе верзији али и у лимузинској, продуженој. Ова последња ми је најрогобатнија, признајем. Не знам ко је одговоран за идеју ове каросерије али је требао да добије кеца из дизајна!

S123 Караван, који се исто не може похвалити неким дизајнерским достигнућем. Додуше, у то време је било сасвим нормално само продужити класичну лимузинску варијанту и залепити врата од пода до плафона. Ту се негде удену и светлосне групе и ето га.

C123 Купе. Ни ово ми није лепо. Али ко сам ја да другима говорим шта је лепо а шта ружно. Ја волим класику. Јесте, знам, и пре су ме због овог става зајебавали да сам "пензија" али не марим. Волим W123 у свом класичном облику и тачка!

V123 Продужена лимузина. Е јеби га... Изгледа као да је неко пресекао нормалан ауто по средини, заварио пар плоча лима и добио нешто што су можда само јапији из тог доба готивили. Не, никако. Ово је за мене зло и наопако шта је урађено од дивоте.

            "Мечка", "Божана", "Цигански сан", "Буре", "Клавир" и ко зна које је све надимке добио овај модел Мерцедеса. Код нас је увек био и остао "Цигански сан" али је то за мене један велики комплимент. Цигани нису улагали у коње па то не раде ни са аутомобилима данас. Њима је увек требао неки поуздан начин преношења и превожења од тачке "А" до тачке "Б", у фазону "сипаш и не мислиш". Овај ауто је баш то. Добро, није баш тако. Немци су темељан, технички подешен, народ па су и овде предвидели низ радњи за одржавање мотора. Каросерију чува ко како стигне. Мада је и она могла да претрпи доста немара. Ни један модел Мерцедеса није имао толико дебео лим као овај. Многи су говорили да је Мерцедес погрешио када је избацио W123. Зашто? Па ко ће купити следећи модел ако овај може у недоглед да се вози. Према "ADAC" статистици, а они су немачки ауто-мото савез, овај ауто је имао просечну километражу од 724 хиљаде километара до првог већег проблема и сервиса. Дакле, "Мечка" је почела потпуно нову еру у аутомобилизму. Много тога је донела у горњу средњу класу, за пристојну суму новца. Није био јефтин ауто, наравно, али ни прескуп. Данас је реткост на улицама Европе али у Африци је већ друга прича. Нема главног града а да таксисти не возе "Буре". Издржљив је и крај приче. Чак му ни високе температуре, које су опет па добре за каросерију, мање рђа, ни песак нису уништили возне способности. У оригиналном, или приближно оригиналном, стању се налази у гаражама и чува као какав стари "Клавир".

                 Готово да се не квари, тешко га је "подерати", дугог је животног века и веома је поуздан. Феноменалну издржљивост овог модела су умели, а умеју и данас, да цене такси возачи. Може да прича ко шта хоће, да их воли или не воли али они су дефинитивно најбољи показатељ колико је неки модел аутомобила поздан партнер у свакодневној вожњи. W123 200D је за њих ознака за савршено возило. Ко се тада одлучио за модел са турбином, могао се похвалити да вози први европски модел са турбо пуњачем. 

            Са тако мало коња из релативно велике запремине, успевао је да буде успешан и на тркама. Наравно, нико озбиљан се није хватао овог возила али су му аматери давали шансу. 1978. је био шести у Сафари релију са пољским возачем Блажеј Крупом, а он је исте године био други у релију око Америке. Следеће године је поновио овај успех.

              Наследник овог величанственог инжењерског достигнућа добрих људи из Штутгарта је W212 200CDI и кошта око 40 хиљда еура. Плус додатна опрема и ето новца за једна омањи стамбени простор. Ако икад будем имао толико новца за ауто, можда га и купим. За мене је W123 један мали, до сада, недосањани сан. Њега желим да поседујем. Ко ме познаје, зна да сам ја велики обожавалац Мерцедеса и да ми није битно ни годиште ни модел али овај... овај... има посебно место у срцу. Пре петнаестак година сам пешке прелазио раскрсницу Омладинских бригада и Јурија Гагарина у Београду и у једном тренутку сам чуо шкрипу гума. Возач овог модела је дао све од себе да не чека на семафору следећи зелени сигнал па је "на фелнама" улетео у раскрсницу и том приликом му је спала радкапна. Она се докоторљала и зауставила се пред мојим ногама. Возач је наставио безобзирно низ улицу не примећујући да ишта недостаје. То је први део овог аутомобила који поседујем. Он ми је поклоњен а сад је на мени да се потрудим око остатка. За крај једна видео прича о W123.