Крајње је време

            Сећам се да је мера за здраво дете некад била 25 килограма пред полазак у први разред. Ја сам био један од оних који нису хтели да једу. Имао сам 21 килограм. Свако обедовање је моју мајку терало у очај. Како да ме натера да једем? Како да не будем гладан? Глад. Један од неколико легендарних српских страхова. Касније је схватила да ме је размазила и да сам постао пробирач. Ћевапима сам могао на црту кад год хоћеш. Са 6 година сам двадесетак комада јео као од шале. Пљескавице, па не баш толико. Виршле. Паковање истих и кувано јаје. Оде одк трепнеш. Од осталих ствари, „Еурокрем“. Палачинке и удри. Родитељи су ме са шест година послали и у школу пливања, не би ли променили моје избирачке способности. Тамо сам могао да останем и ватерполо да тренирам али је тренер био један нетактички смрад од човека. Сумњам и да је баш мрзео рад са децом, па сам се ја тамо набрао страха као никад. Једва сам чекао да се заврши курс. Нисам смео ни на последњи испит да одем, после којег су делили неке дипломе.

            Касније сам кренуо на фолклор. То је већ изискивало значајније физичке напоре. Ћале се увек надао да ћу да појурим лопту по ливади али јеби га, нисам тај тип. Увек сам био голман па је то већ почело да смара. Јеби га, стојим већину времена. Играо сам баскет испред зграде, што је за њега било „мало“. Тада сам већ почео да повећавам јеловник. Килажа је расла али не претерано брзо и много.

            После пар година сам почео и карате да тренирам. Пошто сам био некако ниже, стаменије грађе, брзо су ме упутили на борбе. Нисам био вичан оним финијим покретима, тј. катама. Није ми сметало и њих да вежбам али ми је недостајала грациозност покрета. Био сам осми разред, имао црвени појас и такмичио се у борбама на нивоу града Београда. Био сам тешка категорија. Имао сам 76 килограма. Тада сам почео све да једем. Сећам се да смо били у посети код ујака. Ручак, све лепо постављено и он ми рече да ја, ето као најмлађи и омиљени гост, први сипам. Кад је видео колико сипам, није одолео да, уз осмех, не прокоментарише: „Куд теби првом даде кашику? Остави и нама нешто...“ Било је ме баш, баш срамота. Али одговорно тврдим да сам тада имао само неколико килограма масних наслага. Сваки радни дан, тј. вече, смо тренирали. Уторак и четвртак су били тактички тренинзи у „Пинкију“ а остала три дана кондициони тренинзи у парку поред. Тада сам могao „волу реп да ишчупам“. После добијених батина у квалификационим „окршајима“, због веома малог искуства, освојио сам бронзану медаљу. Ћале је искусно мајци рекао да би било боље да остане кући, да не гледа. Дошао сам кући са поцепаном горњом усном, модрицом испод десног ока и отеклим левим уветом и пружио мајци медаљу. Све што је изустила било је једно очајно: „Сине...“, да дуго узлазним акцентом на „и“. Тренер је хтео да идем и на републичко такмичење, да браним медаљу али сам одустао. Био је љут а ја сам размишљао како сам спасио себе од нових ожиљака. Пре тог републичког се и клуб распао. Тренер је почео више да пије, није водио рачуна о тренинзима, лагано су изостајала и спонзорства и крај.

            После основне дође и средња школа. Други крај града, мало времена за спортске активности и све што сам радио по том плану је бицикл и баскет по крају. Ишао сам и бициклом до школе, неких 45 минута, али сам престао јер нисам успевао да пронађем баш најбоље место за оствљање истог. Лопова има свуда. И килажа је кренула лагано да расте. До факултета сам накупио 90.

            Факс је посебна прича. У првој години сам имао толико обавеза да је то било ужасно. Сећам се да сам понедељком имао предавања и обавезне вежбе од 8 до 21 час! Сат времена паузе за ручак, од 12 до 13, и готово. Због лошег осветљења у огромним просторијама и умора сам почео и наочари да носим. Диоптрија је још увек мала али ми требају. Килограми су стигли до броја 95.

            Академску је, после пет дана, заменила војничка тортура. Дипломирао сам 28. новембра а 3. децембра сам био у касарни. Тамо сам, више него, смешне оброке свакодневно употпуњавао „Еурокрем“ блоковима. Оним од сто грама. Један до два дневно. А кад ме пусте од града, прво сам свраћао до пекаре чувеног „Дула тровача“ на невероватно добар бурек а онда на пуњену пљескавицу са прилозима. После три месеца којекавих физичких активности, лоше исхране, имао сам 82 килограма. Кад сам дошао кући, комшилук је био у фазону: „Опа, види њега. Ал` си се стесао...“, а ја сам био у толико сјебаном стању да је и дете могло да ме бије. Можда и јесам добро изгледао, не знам, али нека хвала, не поновило се. Не на онај начин.

            Крај војске и тражење посла. Килажа је отишла на 96. Са том тежином сам стигао до Немачке. Беше то крај октобра 2006. године. За нову годину сам стигао кући и стао на вагу. 106! Јеб`о те! Нередовна исхрана у мензи, где је све тек извађено из фритезе, а у стану нека чајна кухињица, без рерне и са малим фрижидером. Не. Нећемо тако. Понео сам пасуљ и сува ребра, јер то нисам нашао у Немачкој, купио лонац и кренуо да кувам у стану. Шта год али да буде кашиком. Уписао се у неки не-фенси јефтини фитнес клуб и после пола године сам имао 92 килограма.

            Те године сам упознао Малену. Остатак приче је мање-више познат али сам се опет попео преко „стотке“. Јутрос сам се мерио. 102,6 килограма. Дигитална вага па одатле она децимала. И Малена је добила пар кила после трудноће, које није успела да скине.

            Она је почела неку врсту дијете. То је уствари смањивање оброка, без хлеба, слаткиша сокова и кафа, плус не једе после 18 часова. Даје резултате. Сваки дан се мери и има 100 до 200 грама мање. У једном тренутку ће то опадање да стане али долази лепо време па ћемо бити више у покрету. Мирко је већ усталио ход па трчакара на све стране и ето нам фитнес тренера.

            У мају пуним 35 година. Крајње је време да смршам. После ће бити све теже и теже. Од понедељка се придружујем Маленој, па ћемо да видимо „ком` опанци, ком` Рибок патике!“