Ишчекивање

            Скоро заборављено стање свести. Некад слатко и пријатно а некад сасвим супротно. И у једном и у другом случају га следи олакшање.

            Пре неколико дана сам, сасвим случајно, причао са колегом Медом на ову тему. Подсетио ме је на многе ствари. Просто је невероватно колико нам је све данас доступно. А ми смо се размазили па хоћемо још више и више... и што доступније. Да се што мање помучимо око свега а не видимо да нам је све већ ту, испред носа.

            О чему би мушкарци ако не о женама и спорту, тј. фудбалу. Евентуално и о аутомобилима и војсци, с тим да су ове теме знатно ређе заступљене од прве две. Будући да ни ја ни Меда нисмо неки пасионирани обожаваоци фудбала (ја сам био али се успешно „скидам“ са истог), разговор је био усмерен ка темама које имају везе са женама. Никада се женственост није оволико лако давала. Не нудила, не продавала већ једноставно, давала. И он и ја смо морали да се потрудимо око сваке девојке која би нам се допала. Ако је била „лака роба“ губила је ту чар. Тада би се све могло свести на секс и готово. Обојицу су нас увек интересовале девојке око којих смо се морали потрудити. Које смо морали на неки начин завести. Заголицати им женску машту. Довести их у стање да и оне нама размишљају. Тада би почињала игра мачке и миша. И ту наступа ишчекивање. Када ће се све догодити? То нисмо знали али ти „пундравци“ који не дају мира, би били све досаднији и напорнији до првог, заједничког тренутка. Невероватно олакшање и још боље осећање, неке, победе је неописиво. А поред тога та особа поред више није непозната. Знамо јој и романтичне жеље и очекивања па би веза кренула сама од себе...

            Данас су ствари потпуно другачије. Завођења и ишчекивања има у траговима. Више се о томе прича као о миту. Медији су учинили своје. Уништавали су нам унутрашња осећања за етику и морал док их нису свели на, њима, одговарајућу меру. Без намере да ово претворим у причу о сексу, порнићи (у народу познати и као „њаве“ или „миће“) су ми најбољи пример. Некада се о њима причало као о нечему што се снимало у Шведској. И у „Топ листи надреалиста“ има скеч на ову тему. Снимали су их на полу-тајним локацимама а данас у Америци постоји град у којем су само студији за њихову производњу. Касете за видео-плејере су биле шверцоване и кришом гледане. Долазак нета је то олакшао. Само донекле. Прва конекција ми је била популарни „шкрипач“ илити „dial-up.“ Покретање рачунара је трајало вечност а тек отварање само неке слике је било ух! Шта је на слици? Нисам знао. Да ли је нека реклама за шампон? Да ли је нека згодна црнка у доњем вешу? Да ли је у питању порно сцена са Трејси Лордс и Роко Сифредијем? Нисам имао појма. Ишчекивао сам да ми конекција напокон промени боју дугмета за „download“ из очајно сиве у весело пастелну нијансу. И тада би се чуло „клик“ и почело би скидање датотеке које је опет трајалао. Затим отварање слике и олакшање. Истог трена би наступило или разочарење скинутом сликом рекламе за шампон или потпуно задовољство виђеном голотињом. О филмовима нисам могао ни да сањам. А ко данас гледа слике кад филмова, чак у целини, има на нету? И то без обавезе скидања фајла! Ова достпуност без могућег разочарења је данас учинила да је женственост пала на најниже гране. Бар у мојим очима. Причао сам и са једном познаницом, медицински је радник, којој се друга колегиница психолог жалила да јој све више долазе девојчице са тужним причама како ће их дечко оставити јер неће, или не могу, да ураде исто што и поједине порно глумице! Толико су размажене да оне не желе да се разочаравају у животу и у љубави па траже неке лаке одговоре, јефтина решења за тешке животне ситуације. О љубави, одговорно тврдим, појма немају! Бар док не стекну десетак година искуства... Шта је за њих завођење? Изазовно облачење. Ништа друго. Голицање маште и прављење илузија и алузија мушкарцима за њих није тема. Не ишчекују њихов покрет, њихов додир, реч... Све су на извол`те. Колико год секс ослобађао, ово није нормално. И ту се враћам на почетак приче о мушко-женским односима. Уништен је осећај ишчекивања.

            Примера има још. Колико ли смо, као клинци, чекали 19 часова и 15 минута сваког дана да би видели цртани филм пре „Дневника?“ А тек недеља вече и дугометражни цртани од пола сата, еј! Раније смо у новинама читали о неком новом филму или гледали рекламу на тв-у за исти. После тога би следило ишчекивање његовог доласка у биоскопе. Трк по карту и у мрачну салу по олакшање. Трилогија „Ратова звезда“ је први прави пример за ову тврдњу. Први део је био толико револуционаран да су се за други и трећи тражиле карте више. Ко не воли научну фантастику помешану са сапуњавом причом, сетиће се неког другог примера. Чувена је и реклама за Епл. То је једина реклама која је имала рекламу. Рекламирана је као јединствена и као таква ће бити само једном бити приказана на тв-у! Тако је и било. Оборила је све могуће рекорде гледаности. Испровоцирала је осећај неизвезности. Ауто-индустрија штанца моделе који све више личе на претходни. Не сме се дозволити луксуз, новотарија јер размажени купци неће да дају новац на оно што им није препознатљиво. Ипак, кад год се појави неки модел који у потпуности одудара од осталих, он буде продат у невероватно великом броју. Слично је и са, све масовнијом, продукцијом мобилних телефона.

            Претварамо се у зомбије којима не требају осећања припадности и блискости. Претварамо се у роботе који дају новац не питајући шта купују. Претварамо се у послушнике који на послу раде и не питају шта, како или због чега. Претварамо се у лење вреће којима је тешко да оду до продавнице јер је могућа достава. Претварамо се у носиоце сала јер нема потребе да вежбамо и да се хранимо здраво кад постоје хирурзи који све решавају. Ништа више не очекујемо ни ишчекујемо. Све прихватамо као да се подразумева, као је ту одувек. Све смо размаженији. Умртвљујемо се. Све мање се трудимо. Све имамо. И хоћемо још више! А шта је то више? Имамо ли реалну потребу за тим „вишим?“ Зна ли ико?

Здраво за готово

       Сваког дана се будимо, устајемо из кревета, одлазимо до купатила и тамо радимо, шта већ треба да радимо, пресвлачимо се, затим спремамо доручак и тако даље.

    Посматрајући Мирка схватио сам да много тога узимамо тако рећи „здраво за готово.“ Он толико тога мора да научи да је то невероватно. Да нема нас двоје, његових родитеља, он би био гладан, жедан и врло вероватно би спавао у својим говнима. Ужасна помисао, зар не?

      Јасно је мени да се то све учи. Покушавањем и на грешкама. Осим што све ово није толико драстично код било које друге врсте на овој планети. Очајна беспомоћност људског подмладтка спојена са, највероватније, развијеном свешћу за свет око себе га тера да напредује. Посматрам га већ ево пуних пет месеци (у петак је било тачно толико, морам мало да се хвалим, је л`...) и чини ми се да сваки дан стиче неко ново умеће. Схватио је како и кад треба да се јави кад је гладан, жедан или када једноставно хоће да буде у близини некога. Или да га неко мало проноса... Видео сам га и разочараног. Нешто хоће, покушава а онда не успе па се заплаче. Али га то све тера да и сутра понавља једну те исту радњу до бесвести. И тако док напокон не успе! Успех означава неописивом радошћу! Осмех не скида с лица. Верујем да је у његовом свету много тога разлог за славље. И ми се радујемо кад он нешто постигне јер смо и ми тог дана поптуно спокојни. Нема нервозе, нема изненадног плача и милина божија.

       Он, тако мали, и ми одрасли се у принципу не разликујемо. Чим нешто постигнемо, престаје нам интересовање за исто. Ако не следећег тренутка, онда сутрадан. Заборављамо шта смо успели, како смо до тога стигли, колико смо енергије и нерава у све то уложили и прелазимо преко свега. Узимамо тај успех „здраво за готово.“ Постаје нам неважно. Одмах постављамо нове циљеве, нове жеље, нове вредности и тако у бескрај. Када би Мирко могао да прича, имам неки осећај да би нас посматрао цео дан како се вртимо око њега па би нам предвече рекао нешто у стилу: „Ма боли вас курац, ви шетате! Можете и да потрчите. А ја?! Ја бре не могу самостално ни да седим а ни дупе да обришем...“ Жеља за новим успесима нас све тера напред. Као појединце и као друштво. Само се понекад замислим над својим „успесима“ кад њега погледам, онако малог и беспомоћног. Колико он тек треба да се помучи на овом свету, ја то не могу ни да појмим... Појма немам за шта је он створен, шта ће бити у животу. Само сам у једно сигуран: бићу му увек од помоћи! Али и да би му помогао да схвати величину својих успеха и достигнућа! Или ћу се склонити у неки ћошак да му бар не одмажем.

Сада се трудим да му помогнем да седи.

Бапске приче

           Небројено пута сам се сусрео са реченицама типа: „Немој то да радиш. Не ваља се.“ На једноставно питање зашто, или због чега, одговор је увек био слегање рамена, скретање погледа на доле и једно кратко: „Ето...“

  Страх од нечега, обичном човеку, несхватљивог, тзв. сујеверје је увек ту, око нас. Свако има неку бабу, од које и потиче израз „бапске приче“, стару стрину, тетку која ће прекорити онога ко не зна да се то „не сме тако.“ Веома ретко се појави по неки мушки примерак у родбини који ће наглас рећи овако нешто. Можда се и боје, верују у невероватно, али неће то изговорити јер су они мушкарци и је ли „не ваља се!“ Увек сам сумњао на цркву да је узроковала ове приче јер је лакше владати онима који се, бар мало, плаше. Мада, имамо ми довољно мотива у историји од којих се могло плашити. Још док смо били вишебошци. Бог дрвета, бог реке, бог овога, онога и сваки се „наљути“ ако му се не иде низ длаку. Да ли је икад, ико кажњен због погрешног поступања? Такав податак још нисам пронашао...

  Илустрације ради, ево пар примера:

1.       не окрећи хлеб наопако;

2.       не стављај нож тако да му оштрица буде окренута на горе;

3.       не додај нож или маказе некоме директно у руку;

4.       трудница не сме да једе рибу;

5.       не стављај капу на сто;

6.       не чисти сто руком;

7.       не отварај кишобран у кући;

8.       не остављај веш, а поготово бебин, преко ноћи напољу;

9.       не износи ђубре из куће кад зађе сунце;

10.    не сади воће преступне године;

11.    не греби остатке хране из посуде;

12.    не захваљуј се за лек;

13.    трудница не сме ноћу да излази из куће;

14.    не уноси у кућу ствари за бебу док се не роди;

15.    и мој омиљени пример: не ради било шта по кући ако је црвено слово у црквеном календару!

  Распитивао сам се, није да нисам, одакле све ово. Нисмо ми једини народ на свету који има овакве будалаштине. Мора све ово имати неки корен, узрок. Схватио сам да ово за фолклористичаре нису будалаштине. „Бапске приче“ су универзална фолклорна категорија. Имају чак и званичан, научни назив: меморати или фабулати. Тако нешто, јебем ли га. Спадају у тзв. традиционалну категорију, што ће рећи да представљају одлику неког народа и датирају из давне прошлости. Колико и како неко друштво културно напредује, тако се и оне мењају. Осавремењују се. Пример: некад је било „не поклањај нож“ а данас је „не поклањај упаљач.“ И не зависе од годишта оних који у њих верују. Нити зависе од врсте веросиповести. Има ту још којекавих научних наглабања шта и како али је поента да су то данас све бесмислице. Могу их саслушати а да ли их неко прихвата и озбиљно схвата, није ме брига. Могао бих чак неке и да оправдам, да им пронађем разлог. Нпр. капу не треба остављати на сто јер није хигијенски, бебин веш не треба да преноћи јер се у њега могу увући неки ноћни инсекти и после је убости што је све само није пријатно, итд.

  Е сад, ако је све ово нереално, имамо ли неке реалне смернице у нашој свакодневици којима не знамо извор али се преносе с колена на колено? Са којима смо одрасли и узимамо их здраво за готово те их се, свесно или несвесно, придржавамо? Истина је да много тога радимо на поверење. Довољно је само оставити кеш у некој банци на штедњу и куд ћеш веће вере. Наши преци су морали некако да организују свој живот без интернета, без лаког преваљивања већих раздаљина, без обавештавања преко мас-медија... Морали су да установе неке принципе. Један део је и данас остао у „бапским причама“ које су изгубиле утемељење у стварности јер су правазиђене али нешто је преостало. Пример за ово сам скоро пронашао на једном немачком сајту www.bauernregeln.net. Ту су скупљена сва вековна запажања сељака и земљорадника о времену и временским појавама. Кад шта треба садити, кад не треба, кад ће и у сред лета бити хладно, кад су најтоплији зимски дани и слично. Мени је најсимпатичнија „Kalten Sophie“ илити у преводу „Хладна Софија.“ Она представља 15. мај када је последњи хладни дан у мају. На овај дан, како је вековно предање немачких сељака забележило, су могући последњи јутарњи мразеви. Дакле, пре овог дана не треба било шта садити и у башти. Ни цвеће, ни поврће, нити се смеју воћке обрезивати. Сваки дан у години има неку изреку, афоризам који га означава. За данас је „Durch zu viel Juliregen, schwindet der Erntesegen!“ што значи да ће ако буде доста кише у јулу сељаци имати добру жетву касније. Добро де, јес` да је ово логично али куд баш та реченица важи за овај дан и куд су модерни метеоролози баш за данас најавили кишу... Кад хоће ове Немце, онда их стварно хоће.

             Причајући са Немцима који су се родили у граду и нису никад имали искуства са селом, схватио сам да ова и слична предања лагано прелазе у „бапске приче.“ Јесу ли она то заиста или нису? Нећу поживети довољно дуго да бих добио одговор на ово питање.

Филмска прича

            Ових дана се мени, и члановима моје ближе породице, догађа прича коју смо сретали само у филмовима.

            Мој отац је давно, године се не сећам али ће се већ то само „касти“, довео у Београд, у посету свог брата из Босне. Нешто слично је њему његов стриц урадио кад је он био момак па је помислио да би и он могао некоме другом да помогне. Тако је довео тог момка из херцеговачке вукојебине опасане камењем у велики град. Допало му се и, наравно, није му се ишло назад. Момак је био на месту, што би рекао наш народ. Није криминалац, није пио, нити је пушио. Хтео је само боље да живи.

            Тражио му је разне могућности за посао, међутим, он је желео више. Сматрао је да би могао и даље. Ишао је и до Словеније, код другог брата, да окуша срећу. Тата није имао ништа против. „Иди“, рекао му је, „тражи своју срећу. Тако сам и ја моју тражио. Млад си, свет је твој ако желиш да га освојиш.“ Није ни знао да је то била иницијална каписла за младића жељног, па скоро, свега. Из Словеније је отишао у Аустрију. Није то тада била ЕУ али се могло ићи са „црвеним“ пасошем. Шта је радио, не знам, криминалац није постао, али се и оженио. Тај део са браком је за мене још увек завијен велом тајне јер нисам запиткивао, није моја ствар, ако ме разумете... У сваком случају, онолико колико знам је да она није била ни Аустријанка већ Чехиња која је тамо била исто као и он. Послом. Живот ју је тамо одвео. Нашли се и би им лепо.

Брак није потрајао јер му је свет и даље био пред носом и звао га. Жена није имала исту визију и развели су се а он је завршио у Аустралији. Далеко... Отишао је на крај света, рекло би се. Тамо је тек почео да ради шта је стизао. Најупечатљивији, за мене, посао који је имао је вожња оних дугачких и предугачких камиона кроз аустралијске пустаре. Под земљом у централној Аустралији су прави мали градови око којих се копала руда коју су бродови возили до Јапана. Е од тог рудника до брода је дугачак пут. „Road Train“ је једини начин да она стигне где треба. Возио их је, наоружан бејзбол палицом у двоцевком, знајући да ће и томе доћи крај. Оружје је било ту јер се никад не зна ко вреба и да ли ће неки кенгур да искочи, а он није смео да стане. Ако стане, тешко креће па се може догодити да остане без горива у сред пустаре... После довољно година „мотања ђеврека“ успео је да добије посао у руднику. У ствари над рудником. У рудник су смели да сиђу само високо квалификовани и држављани Аустралије. Није био ни једно, ни друго. Мом оцу је причао да му је жеља да под земљом ради само годину дана и да се пензионише. Добро плаћено а услови ужасни... влага... прашина... мрак и вештачко светло читавог дана. Далеко од раја. Није тамо никад сишао али је радио и стварао. Скућио се. Купио себи стан и лагано водио живот путем којим би требало да иде. У једном тренутку је прекинуо везу са Балканом. Није се јављао ни где је ни шта је. Живео је свој роман.

Међутим, догодио се рат у његовој отаџбини. Емотивац у души, велики носталгичар и лоше вести од брата из Босне су допринели да почне олако да шаље новац својима. Да није све у новцу, схватио је кад су му се живци потпуно сломили. Никога више није било брига за њега, па чак ни оног брата који је добио позамашну своту новца. Остали му нису ни адресу знали. Тата се бринуо али узалуд. Вести о њему су стигле много година касније и то тек уз помоћ Црвеног крста. Они су га нашли. Сазнали смо да је продао и онај стан не би ли пронашао стари мир. Лекари су му рекли да мора да се „искључи“ од свега како би му било боље. Десет година је водио своју битку. И добио је. Поново се запослио и кренуо изнова. Као када је први пут дошао.

           Он сада има 64 године и ми смо се видели када сам ја имао 3 године. Не сећам га се али се он мене сећа. 31 годину није био ван Аустралије. Није могао или није смео да иде. Надао се да ће успети да дође док је мој отац још увек био жив али није успео. Зато га ја очекујем у гостима следеће недеље. Има много родбине и згаришта по Босни која жели да обиђе па се надам да ће успети да дође и код мене. Верујем да ће имати штошта да ми исприча...

Perpetuum mobile

        Чим је човек схватио да може да користи многе природне законе и појаве за своју добробит, појавили су се и сањари који су покушавали да докажу како нису сви универзални, до тада познати, закони физике баш скроз универзални.

        Будићи да сам по струци неко ко је веома егзактан, смејао сам се сваком покушају добијања енергије (рада) из, тако рећи, ничега. У принципу је једноставно. Енергија не може настати ни из чега, она само мења облик. Нема ту неке велике науке. Према овом принципу нам све на свету функционише. Да није тако... ма не могу ни да замислим шта би се догодило. Диван пример ми је у глави још од основне школе кад нам је наставница физике објашњавала појмове силе, рада, кинетичке и потенцијалне енергије: „Ауто се налази на врху брега и у стању је равнотеже. Како је дошао тамо, није битно. Рецимо да га је неко довезао. Док га неко не гурне он се неће померити. Оног тренутка кад га неко помери он ће неометано и што брже ићи ка подножју. Када тамо стигне зауставиће се. Док је био на брегу имао је највећу могућу потенцијалну енергију. Како сваки систем у природи тежи минимуму енергије (зато је нама најлепше кад лежимо), било нам је потребно да уложимо само мали рад да га покренемо да је смањи. Чим смо употребили силу он је почео потенцијалну да претвара у кинетичку енергију. Кад је стигао у подножје, зауставио се јер је потрошио сву кинетчку на трење точкова са тлом. Пронашао је стање за које му је потребна минимално могућа енергија да би мировао. Ако неко хоће да понови овај експеримент, мораће да употреби пропорционално онолико силе на рад колико је брег висок и на тај начин унесе неравнотежу у систем.“ Имао сам 13 година кад сам чуо ову причу. Била је то сјајна профанка. Млада али штета што је била наркоманка па нам је, после само једне године, стигла смена. Речено нам је да је отишла на лечење. Ваљда јесте... Одлутах. Елем, све на свету има енергију коју може да потроши и ону коју тренутно троши и никада ми није било јасно због чега неко упорно покушава да тера мак на конац кад мак једноставно неће па неће да чучи на концу?

      Неколико пута су ме у породици питали да објасним пар закона и зашто то није могуће али добијем и по неки мејл у којем, неко, негде прави тај „вечни мотор“ који не користи ништа а даје много! Један од последњих се тицао Тесле. Ево линка http://jnaudin.free.fr/html/exptesla.htm. Струја није мој терен. Зато сам се распитивао код оних којима јесте. На овој страници ми је скренута пажња на Таријел Капанадзеов генератор електричне енергије који користи слободне електроне наше планете. Интересантно. Није да није. Човек је узео неке бакарне шипке, забо их у Земљу, повезао на гомилу неких чуда-муда и сијалице светле! Све је то лепо, не сумњам и да је могуће, али није ово никакав Perpetuum mobile, зато што Земља садржи те електроне које је скупљала милијардама година уназад. Ако ни од чега другог, онда бар од муња. Сад се неко сетио да би то могло да се „прикупи“ и искористи. Вероватно добру идеју су прогласили лудачком и немогућом, те је остала у домену аматеризма. Зашто? Па ако је тако лако добити еллектричну енергију из Земље, који ће нам све ове електране? Што копамо онолико угља? Машинерија која убира кеш на конто електрона је огромна и није овако лако савладива.

        Ништа мања није ни нафтна индустрија. Такозвани „мотор на воду“ није јучерашња измишљотина. Идеја о томе сеже доста давно. Али пре свега да појасним овај израз. Није реч о мотору са унутрашњим сагоревањем који уместо бензина користи воду. Не, не. Реч је о електролизи воде на водоник и кисеоник. Водоник се чува у резервоарима и будући да је веома експлозиван одличан је за конторлисано сагоревање у клиповима и гурање радилице мотора. Што да не? При сагоревању он користи кисеоник и крајњи производ је вода и водена пара. Нема ту ни магије а још мање кривљења основних закона физике. Ево и линка http://waterpoweredcar.com где је могуће прочитати до којих су све резултата људи стигли. Мени је био запањујућ податак да је још 1799. године извесни Виљем Николсон експериментисао са електролизом а 1805. године је, опет тамо неки, Исак де Ривас направио први ауто, како га тамо зову, на воду. Многи њихови наследници су страдали под мање-више чудним околностима јер напредак ове гране науке не годи нафтној инустрији. Сигуран сам да ће се ово, или неко слично, решење наћи на улици али не у скорије време.

           Све у свему, ово није нарушило законе природе. Већ сам појаснио да нисам поборник теорија завере али морам рећи да једину заверу кује наша планета. Играмо се научника, мењамо ваздух, воду, играмо се са генетским кодовима и поред свега тога би хтели и `леба преко мотике! Да добијамо енергију из чега? Ничега! Једном ће планета рећи: „Е па не може бре више!“ па ће да стисне „Reset Button“ и онда смо га најебали. До тада ћу се силно забављати уз ова сањарења научника у покушају.