Ускрс

          Волим сваку врсту пријатељског или породичног окупљања.

Нисам имао ни брата ни сестру али смо нас троје имали свој мали моменат сваке недеље. Није то никад био неки посебан ручак али смо били сви на окупу. Ко је радио, недељом није морао, ко је учио, недељом је имао право забушавања око домаћег и тако... Остала ми је навика да ме недељом све мрзи. Само бих одмарао.

Кад год сам имао времена, позивао сам друштво код мене. Ништа велико, ништа специјално већ онако, дружење. Дан је био потпуно небитан. Једино је било важно да ли могу сви да дођу у договорено време. Ја се побринем за клопу, грицкалице и слаткише а пиће су доносили сами. Шта се коме пије, нек` пије.

          Славим славу. Свети Симеон Богопримац. Није ни велики, није ни неки много битан светац али ми се тог дана сјати велики број људи у кућу. Мени срце пуно. Нешто родбине, много више пријатеља, клопица, пићенце и уживанција.

Ускрс, или Васкрс мени свеједно, је један од празника које волим. Не интересују ме црквени аспекти већ обични, приземни. Не ради се око Ускрса и то ми је битно. Више времена за себе и оне који су ми битни. Интересантно ми је и оно фарбање јаја. То ми је као неки породични ритуал. Некада ми је ово било битније:

„Пошле жене да фарбају јаја,

`оће л` која да офарба моја!“

Једва чекам да Мирко порасте, па ће или да тражи неку за фарбање јаја, или ће са маленом да се зајебава око тога јел боља црвена, плава ил` обична луковина. Ја сам ту да донесем и принесем. И бићу ту. Да се ја питам, само бих скувао једно десетак, две`ес` комада и готово. Каква фарба, какви бакрачи... Мени је срце пуно кад видим породицу на окупу. Прича, смех, неко се и посвађа, дигне глас, ма нема бре везе, ту смо, наши смо. Ко ће коме ако не свој своме, јел тако? С тога, Христос се роди!

          Па до Божића... ако у међувремену не одем код некога на славу, свадбу или крштење. Ако буде штогод у међувремену, чуће се. Баш би могла и нека свадбица да падне. Одавно се није нека догодила а ја волим да играм по свадбама.