Ко о чему...

            ... баба о уштипцима, курва о поштењу, војник о скраћењу а источни Немци о неким старим временима. Или, како они кажу „ДДР времену“ (у оригиналу „DDR Zeit“).

            Мало, мало па у неком опуштеном разговору са њима, или међу њима, чујем сетне уздахе док се подсећају некадашње подељење Немачке. То ми је било невероватно па сам мало, онако, изокола, попричао са неколико људи који су се родили и одрасли у тој Источној Немачкој, а не познају се међусобно. Факултетски образован човек и самостални предузетник. Додирних тачака... па и немају. Једино што су обојица Немци.

Факултет је завршавао по руском принципу. Нешто налик нашем. Код нас је тај принцип и даље на снази док је овде већ заборављен. Сећа се лепих дана током учења, одлазака на екскурзије које су коштале неколико „дојч марака.“ Он их није ни имао много па му је то било супер. Учио је, излазио на испите, полагао пред веома строгим професорима, завршио тај факс и је те дипломске године нашао посао. Плата је била омања али је радио. Једино му је жао што није могао негде даље да путује. Јеби га, тада је био веома строг визни режим за било кога из Источне Немачке. Интерсантно је да је назив Источне био Демократска Република Немачка (Deutsche Demokratische Republik (DDR)) а Западна је била Народна Република Немачка (Bundesrepublik Deutschland (BRD)) с тим да нит` је ова била народна, нит` је ова друга била демократска. Политика и сила су чудо кад се удруже. Поред одлазака на те студентске излете за ситне паре, морао је да учи руски. Није видео поенту тога јер није хтео да путује тамо. Ипак, остало је то урезано у малом мозгу па зна да чита ћирилицу и дан-данас. Моја шоља за кафу има мотив старог Београда са ћирилчним натписом и морам признати да је име града баш фино изговорио, са добрим акцентом. Руси су оставили траг, нема шта.

Приватник је човек од заната. Завршио је неку школицу, не рече коју а ја нисам наваљивао са питањима, али данас држи ауто-школу. Много је природнији и срдачнији од факултетлије. Биће да су године „службовања“ на факсу и руског усмеравања оставиле и те каквог трага на психу. Елем, приватник се сећа свега уобичајнијег. Имао је плату око 2500DM што је била фина цифра. Стан и храну не знам колико је плаћао али би сваки пут при уласку у продавницу питао продавачицу шта има ново данас? Каже да је имао толико новца да није имао где да га потроши. Једва су чекали са се отворе руске касарне па да могу код њих да пазаре неку новотарију. Најчешће је куповао воће. Огромне зелене банане и поморанџе са, наравно, Кубе. Киселе до зла бога али их није било иначе у продаји, па су их јели к`о у вицу: „Једу и плачу!“ Сећа се да је свако са 18 година полагао вожњу и то за ауто и мотор. Зашто за оба? Па на ауто се чекало по 15-так година. Сваки захтев за куповину возила се понаособ проверавао и одобравао тако да док он стигне... Купиш мотор у међувремену. Сви су фурали двоточкаше. До тамо неке 30. године живота заврше школу, венчају се и таман кад се оснује породица, стиже и поносни Трабант! Каже да му више и није требало. Ајд` да му верујем. Децу су сваке године редовно слали и на море и на планину. Свако дете у школи је имало право на по две недеље и једног и другог. Комплетан одмор за децу, са смештајем, храном и превозом, је коштао једну до две марке! Остатак је дотирала држава. Једину ману је видео у томе што се увек ишло у државе тзв. источног блока. Питао сам га за Југославију. Она им је била недосањани сан. Нису смели даље од Мађарске. Кад су се спојиле државе и кад је уведен Евро, све је отишло у курац, према његовом схватању. Плате су прерачунате у нову валуту а цене су промениле ознаку из „DM“ у „€“ и стандард је пао. Трабант је био превазиђен па су се куповала скупља кола. Људи су се веома брзо задуживали и гинули у тим новим, бржим колима. Једна деоница у Саксонији је названа веома сликовито: „пут смрти“, јер није било дана да неко не погине. Иначе, комплетна Источна Немачка (састојала се од пет савезних држава) је имала становника колико само једна држава у Западној Немачкој: Северна Рајна – Вестфалија илити познатија као Рурска област. Њему је данас жао што се његове ћерке муче око стамбеног питања. Скупи станови, куће, свеједно а он је то некада могао све себи да приушти. Питао сам га и око притиска Руса, тј. комунизма као покрета на цркву и црквено изјашњавање. То му је питање било чудно јер такав притисак није познавао. У цркву је ишло, и даље иде, бар 80% становника. На западу, где је била „слобода“ је тај проценат знатно мањи.

Поредећи све ово са нама и са мном лично, био сам збуњен. Слична прича се и нама сервирала. Био сам мали, не сећам се свега али имам родитеље и родбину па сам се информисао. Шта смо то ми имали? Јесмо ли били демократе? Нисмо. Било је партијског гласања и у време СФРј, с тим што је на листићу стајало само једно име па ко заокружи, заокружи. Ко не заокружи, оде мало да припомогне око уситњавања камења. Јесмо ли били комунисти? Нисмо. Никада се идеја равномерне расподеле власти и добара није догодила. Јесмо ли имали народну државу? Нисмо. Можда само народну Милицију. После те Југославије, све је лагано напредовало ка све већем лудилу. И кад тако мало размислим, упоредим приче ове двојице са мојом, ја стварно немам за чим да жалим. Никад нисам имао велику плату коју је немогуће потрошити, нисам летовао, ни зимовао, за сићу, нисам лако завршио факс, једва се после њега запослио... Можда би моји имали по коју сетну да кажу о том времену али ја, не.

            Чини ми се да је то све био привид стварности. Тек када је пукао златни кавез, људи су се сусрели са стварним светом и стварним проблемима. Већина се није снашла па се радо присећа тог кавеза. Као да имају Хелсиншки синдром. Имали су много ограничења али, ваљда, нису морали много да се брину, да планирају, шта ли је, не знам... Скоро сам чуо резутат једне анкете и тамо стоји да би око 45% „Озија“ (немачки сленг за источњаке, Немци са запада су „Везији“) вратило зид и оно што је било унутар њега. Мени је ово запањујућ податак. Можда робујем предрасудама. Можда је „некад пре“ ипак све било бајно и сјајно.