Освежавање базе података

           Мирко је порастао, љуби га мајка. Порастао је дужински али је и број грама повећан за коју хиљадарку. Баба му по васцели дан прича и меље к`о воденичарски жрвањ те нас и не чуди што је прогукао још крајем другог месеца. Кад напући она уста, смркне чело па направи неку замишљену мимику лица, учини ми се да ће у тренутку да проприча! Уста су му пуна речи али ћемо на лавину истих морати да попричекамо. Повремено гукне коју, ништа више. Има кад... Кад год ме неко упита: „Јел гуче? Јел прича?“, ја се сетим легендарне реченице Николе Симића, као Димитрија Мите Пантића из филма „Тесна кожа“ кад се сав слупан и збуњен обрати деци: „Кад сте били мали, док нисте знали да причате, све сам вас разумео. А сад, кад сте порасли и знате да причате, ништа вас не разумем...“ и понадам се да није био у праву.

 Кад је будан, а ти интервали су све дужи током дана, неуморно врти ногама, млатара рукама (ја му причам да је бољи од чика Ђоганија, оно: „Рука бржа од звука!“ и те форе...), очи су му широм отворене, веселе (али кад спава онда баш спава! То му је на маму...), тражи где би ишао, смеје се нама али и када је задовољан, чекамо кад ће почети самостално да се окреће, држи главу како он хоће и тако... Малко га стомак зеза али и то пролази. Како је било, сад је одлично!

Још кад би тати хтео да учини па да састави целу ноћ без буђења, било би савршено!