29. јануар 1886. године

            Будући да сам један од многих који обожавају Мерцедес, имам неки чудан осећај обавезе да бих требао да кажем нешто на тему истог.

            Док смо се ми по Србији јурили са Турцима, муку мучили са Обреновићема, размишљали како је крајње време да престанемо да будемо последње двориште Османлијама, северније, у центру прљавих Германа, се родила идеја вожње кочијама без коња. Колико је то била револуционарна идеја схватамо тек из ове перспективе.

            Прошло је тачно 125 (и словима: стодвадесетпет) година од првог регистровања изума који је покренуо свет. 29. јануара 1886. године је Карл Бенц поднео захтев за патентирање свог аутомобила на три точка. Од тада се тај датум сматра званичним рођењем аутомобилизма.

Готлиб Дајмлер и Карл Бенц

Готлибова четири и Карлова три точка

Чувени патент

Истовремено Готлиб Дајмлер је развијао свој аутомобил на четири точка. На овај начин, радећи независно један од другог, оснивачи касније светски познате компаније „Daimler AG“ и њеног још познатијег бренда Мерцедес-Бенца, поставили су основне идеје водиље за све што данас називамо аутомобилима, камионима или аутобусима. Гледајући ово чудо на три точка, које се чини веома крхко и непоуздано, тешко је поверовати да се из тога изродило мноштво идеја које, мање-више, сусрећемо сваки пут када користимо далеког потомка „кочија без коња.“

            Ко зна како би се Мерцедес звао данас да није било Емила Јелинека и његове ћерке истог имена. Човек је био Аустријанац, веома послован и богат човек, и велики заљубљеник у технички напредак али и аутомобиле. Тај исти Јелинек је под којекавим псеудонимима учествовао на тркама у Дајмлеровим возилима те их је тако на најбољи могући начин промовисао као сигурне справе. Неки су склони сујеверју и износе тврдње како је баш име Мерцедес, које на шпанском значи „милост“, донело срећу у свему. Нек` им буде. Који год разлог био, довео је до невероватне експанзије те гране индустрије.

            Знак Мерцедеса већина повезује са звездом на небу или неким космичким силама али истина је сасвим другачија. Практични Бенц и непоколебљиви Дајмлер су врло брзо проширили своју визију на водени и ваздушни транспорт. Не може се рећи да су у почетку били успешни али не би их данас звали визионарима да они тада нису схватили колико предности пружају компактни мотори и у овим областима саобраћаја. Дакле, значење „магичног“ симбола трокраке звезде се односи на воду, ваздух и копно.

            Не би ваљало а да не поменем и Берту Бенц. Постоји она дивна изрека која каже да „иза сваког успешног човека стоји успешна жена“ која се овде може применити. У ствари, Берта Бенц и није била много успешна али је потекла из угледне, у оно време богате, породице и читаву своју младост је посветила свом мужу, Карлу. Многи је данас називају „аутомобилском мајком“ што мени звучи веома рогобатно. У сваком случају, визија аутомобилизма је окренула живот ове младе жене наопако. Уложила је све, боље рећи ризиковала је мираз, своју безбрижну младост па и душу и тело. „За пар година више нам неће требати ни коњи, ни кочије“, беше Карлово обећање. 1869. године та идеја је звучала незамисливо. Ипак, та 22-годишњакиња је била фасцинирана речима тог младог човека који је седео на седишту у кочијама преко пута ње у оделу мусавом од уља и ко зна чега још. Неко такав се није никао уклапао у њен дивни, бели свет. Заволела га је и дала му безрезервну подршку.

Берта Бенц

            Карл Бенц је пред њом износио своје фантазије о локомотивама којима неће требати шине. Које ће се кретати улицама и пољима. Берта је вероватно помишљала да је тај млади инжењер сишао с ума јер ко уопште може да замисли кочије без коња а камоли нешто више? Машине на пару су носиле индустријализацију на својим плећима. И то врло успешно. Па ко би онда хтео да пусти на улице тешка и опака чудовишта која „бљују ватру?“ Догодило се управо то.

            Својевремено је Хенри Форд, 1913. године, питао људе шта желе, шта им треба? Одговор је увек био: „Снажнији коњи!“ Иако је његову идеју масовне, линијске производње, пародирао Чарли Чаплин у филму „Модерно доба“ аутомобили су све више постајали приступачна роба. Данас схватамо да су први кораци, које су направили људи као Карл Бенц и Готлиб Дајмлер, утабали пут данашњици какву познајемо. За 125 година је на свету направљено око 2,4 милијарде аутомобила! Мало ли је на ову скупоћу?

Нова визија или...?

Некад само три точка а данас су ту и гориве ћелије

Признај!

           Станица полиције. У њој све старо. У југословенско време је добила сву опрему и од тада није баш много тога промењено. Можда је само промењен по неки телефонски апарат, додат по који рачунар али су се једино људи мењали. У ствари, само су се лица и одела мењала јер су полицајци некад били милиционери. Ставови у глави су великој мери слични.

            Јутро је требало да буде као и обично. По нека пријава свађе, галаме, узмениравања, ситне крађе али није тако. Шеф станице није био расположен. Такав је и дошао на посао. Сав надрдан. Да ли га је жена изнервирала или неко други... јебем ли га, ко зна. Како је одмицао дан био је све нервознији. Чак је остао и дуже него што треба. Загазио је у другу смену... Лупа вратима, мало виче на телефон кад он позове, мало ћути и клима главом кад га позову. Сасвим сигурно другачији дан у иначе веома мирној станици полиције. Да ствар буде још гора и неонка у његовој канцеларији је почела да намигује. Као у клубу. Само што њему није до играња. Дневно светло је при крају а њему још само фали ово поигравање вештачког осветљења. Излете из канцеларије к`о попарен: „Жарко! Жарко! Ма где је сад јебем ли му... а ту си. Зови ми оног електричара. Немам појма како се зове али то је онај момак што нам прошле године сређивао решо. Е тај. Миле. Јесте. Зови га, преброј колико ових курчевих „штедљивих“, јебала их штедња да их јебала, не ради и реци му да их набави и замени. Заболе ме бре курац где ће у ово доба да их нађе! Да си ми то решио за пола сата, јел ти јасно!“ Окрете се, залупи дотрајалим, неофарбаним и натрулелим вратима, толико снажно да су сви окамњени полицајци помислили: поиспадаће прозори. Зазвони му телефон а он опет, миран као бубица. Ћути и клима. Као да га онај с друге стране види.

            Жарко уради шта му овај рече. Позва` Милета. Објаснио му је о чему се ради и да ће бити плаћен. „Не брини, неће бити као прошли пут... Знам да је касно. Знам да ти је ћеркица тек заспала, нек` је баба мало причува, нећеш дуго али молим те дођи. Само ти дођи, данас је лоше воље, `ајд што пре можеш, деце ти. Хвала ти.“

            Таман кад је било време за трећу смену, кад је станица била пуна полицајаца који су завршавали свој дан и предавали дужност колегама за „вампир“ смену, улетеше двојица маскираних са ознакама специјалних јединица полиције. Мрачни, са шлемовима, аутомаским пушкама у рукама. За њима још тројица. Између њих и један момак са лисицама на рукама. Прелетеше погледима кроз канцеларију, сви их гледају збуњени к`о телад пред клање, и право ка шефовој канцеларији. Чим је чуо комешање и галаму, у часу се појавио на сред станице да их дочека. „Ти ли си тај мајку ли ти јебем да ти јебем! Због тебе оволика срања данас, крваву ти мајку јебем!“ Један од маскираних прозбори: „Доста псовања, већ га заводи у папире и где већ треба. А и овако те не разуме. Румун је.“ „Разумем!“ би шеф војнички одсечан и послушан. „Остављамо га теби у руке. Сутра ујутро по њега долазе битнији и од тебе од мене. Испитај га, колико можеш и како можеш јер зна по коју нашу. Али га чувај. До сутра ујутро. Јел јасно!?“ „Јасно!“ опет би одсечан. Салутирао им је док су се они окретали и одлазили. Отишли су брзо као што су и дошли.

            Док су излазили закачише Милета. Он сав збуњен упита шта би. Одговор свих је био да немају појма. Глуп одоговор од гомиле полицајаца у њиховој станици. Свеједно, навикао је на њих и њихове глупости. Прође поред свих и седе на клупу испред шефових врата. Пошто је била нека кишица носио је капу, онај бејзбол качкет, натучен до ушију и спуштен мало ниже до обрва. Панталоне су му мало упрљане од блата али кога бре заболе, дошао је да мења сијалице а не да буде манекен. Сео је поред неког момка. Он сав сјебан. Иза њих шеф аралуче на своју екипу. Тражи од оних који треба да иду кући да остану, од ових што су ту неки повишени ниво безбедности... Миле помисли, која је ово гомила будалаштина у ово доба. Погледа момка, он њега. Упита га јел и он мора код овог нервозног али не доби` одговор. Ма и шта има да му одговара. Сав је никакав, са прљавим панталонама, покисао а још се и скупио. Вероватно од хладноће, помисли Миле, јер се био савио к`о сајла а руке је држао између ногу.

            Из канцеларије излетеше двојица млађих узданица ударне руке народне власти изговарајући само „Разумем!“ Видно надркани ухватише Милета под руку, повукоше га, скоро да су га однели у неку собу иза. Он сав збуњен. Шеф остаде да телефонира и објашњава некоме... нешто... Миле је тада први пут видео како изгледају притвореничке јединице. Изнутра. Она двојица извукоше пендреке и почеше са уводним речима: „Са` ћемо да ти јебемо милу мајку. Ти ћеш да нам пљачкаш овде куће и виле, мајку ли ти јебем ону румунску, говно једно Чаушесковско!“ Испитивање је отпочело.

           После пар сати доводе Милета. Плав, са подливима, једва иде, чак некако и ћопа на леву страну иако пре није имао проблема са ногама, са болним гримасама на лицу је успео да седне. Чини се и да га кичма некако боли. Ко би рекао, млад човек... А онај сјебани, покисли и прљави и даље седи тамо где је и био. Јуноше улетеше код шефа, похвалише се да су одрадили посао уз речи: „Све је признао. Све је украо. Невероватно али је чак и алат украо! За не поваеровати је које је то ђубре од човека. Једино је оне неонке позајмио...“ Главоња излете кад је ово чуо, виде несрећног електричара у очајном стању, погледа правог преступника, опсова га и лагано уђе у канцеларију да оној двојици комплетних имбецила објасни неке ствари.

      Треба ли споменути које су „испитивање“ касније приуштили оном Румуну? Не верујем...

Причу сам чуо на првој години студија од стране сина тог истог шефа. Догодило се у Пожаревцу или околини, нисам сигуран тачно где јер сам ово испричао по сећању. И имена су, наравно, измишљена и небитна. Будући да се ово догодило у Слобино време, у Слобином родном крају, да је урађено од стране полиције која свој народ не сме да бије, ово је остало у оквиру краја у којем се и догодило. Шеф је пензионисан, ону двојицу су послали у неки други део Србије, читај Косово, да мало боље науче занат, Миле је добио одштету, није да није, али је то била мала утеха за његове бубреге са којима ће проблеме да вуче док је жив...

Чиме се бавим, ко сам ја у ствари?

            Блогер! Како то гордо звучи... Немам неки посебно дугачак стаж у блоговању, нити сам нешто цењен у „блогерским“ круговима а и ову кафану нисам отворио зарад славе и популарности. Једноставно је кренуло. Уз свесрдну подршку појединих... Хвала свима који су се препознали. Опет, с времена на време, прочитам и нечији други блог. Најчешће је тамо све некако тематски. Која тема прожима мој блог-простор? Све и свашта. Као и живот. Некад овако, некад онако... мало горе, мало доле... мало лепо, мало ружно... И све то, на моју велику радост, функционише, ево већ пола године. А био сам скептичан, није да нисам.

            Некако у складу са темама ове кафане и са свим претходно реченим, желео бих да кажем коју и на тему тога чиме се ја заиста бавим.

            Нисам медијска личност, не бавим се високо плаћеним послом, нисам „V.I.P.“ али сматрам свој посао веома битним. Завршио сам Машински факултет у Београду, одсек Процесна техника и у потрази за животом и послом (у струци) обрех се у Немачкој. Био сам у западној Немачкој а сада сам дијаметрално, на истоку. Првобитно сам био конструктор-планер цевовода и цевоводних система у хемијској индустрији а сада сам то исто али у енергетици. По васцели дан седим пред компом, тј два монитора и све време су ми руке на мишу и тастатури. С времена на време одем по кафу и то је то. Искрено се радујем када морам на градилиште у проверу изведеног стања али је то све ређе и ређе. Разлог за то је једноставан. Пројекат електране је далеко одмакао па нема неке преке потребе да се „троше новци“ на путовања. Поред тастатуре и миша, користим и оловку. Најчешће црвену да означим грешку коју је неко пре мене направио. Моје грешке означава неко други, наравно. Срећом, није их било пуно. Имам довољно времена да размислим шта и како па је и вероватноћа за прављење грешака сведена на најмању могућу меру. После моје прве грешке у Немачкој, један од колега је осетио колико сам се сморио па ми је рекао: „Ко ради тај и греши.“ Стара изрека која ме је опустила и помогла да тако и даље размишљам те од тада радим па ако погрешим... исправљам. Шта друго?

            С друге стране, грешке у мом послу баш и нису дозвољене. У ствари, морају бити откривене пре него што планови доспеју у процес изградње. Касније исправљање истих је веома скупо а ако се у потпуности превиди, коштаће некога главе док главни и одговорни пројектант завршава на робији. Поред грешке, том главом може да плати и неко ко није поштовао прописану процедуру. Мала илустрација. Термоелектрана на Косову једноставног имена „Косово“, СФРЈ-доба, два радника иду да заврну/одврну један од главних вентила на пароводима. Старији и веома искуснији познаје електрану као свој џеп док млађи још није накупио ни годину дана стажа у истој. Процедура код оваквих вентила је, најчешће, следећа: окретати вентил максимално 1 степен, до 2 за 5 минута. Може се учинити да је ово веома споро али то тако мора зарад очувања струјања у цеви. Бонус на све је што је кроз цев струјала пара високих параметара (око стотинак бара и око 200 степени Целзијуса). Старији је објаснио млађем шта и како да ради и отишао је да очита тренутна стања на инструментима. Бацио је поглед да провери шта овај ради и примети да је кренуо да окреће вентил брже него што је дозвољено. У том тренутку се зачуло лупање из цеви као да неко удара чекићем изнутра. Бацио се на њега да га склони од вентила, међутим, закаснио је. Вентил је пукао и њих двојица су били тренутно мртви. Судски вештаци су имали призор као из хорор филма. Два тела су била пресечена на пола толико прецизно да је изгледало као да је то неко одрадио хируршким склапелом. Због ове и сличних ситуација које су се могле, а нису, догодити у прорачунима је увек тзв „степен сигурности“ од 3 до 7.

            Нисам одмах радио у струци. Али није било ни ван машинства. Радио сам као инспектор лифтова и дизаличних уређаја на територији Београда за једну приватну фирму. Знао сам квалификованије од мене за то радно место али се нису били ни пријавили на конкурс. Није ми се допало. Ни где сам радио, ни шта сам радио јер је сама фирма класичан реликт српског схватања комунизма. Дођем ти – дођеш ми и све преко неких непроверених рачуна и слично. Било је веома одговорно и придржавао сам се правила до коске. Куму сам у згради искључио лифт а он живи на последњем, осмом, спрату. После мене им је дошао мајстор и сит се насрао како ја то нисам требао да радим, нов сам у послу и тако даље, а у ствари он није свој посао одрадио па је лифт остао искључен због опасности по путнике. Кум ме позвао телефоном о чему се ради и кад сам му објаснио рекао је: „Е нека си! Нек` онај дркаџија дође већ једном да га поправи!“ Ту сам радио за сићу, буквално, а одговорност је била велика. Правила су се поштовала али нека хвала. Није то на дуге стазе. Не бежим од посла, напротив, али нека га неком другом. Можда да је кеш пратио посао... можда...

            Одатле сам прешао опет код неког приватника који је причао бајковите приче о великим пословима са Немцима, Швајцарцима, Французима... и то све због његових још већих и ближих познанстава и веза. Сумњиво али је добро плаћао. Све што је требало да радим је да научим један програм у којем се радило и то је то. Ускоро стижу велики пројекти а са њима и још већи кеш и тако. Рекох ја, бајке. Нисам ја тамо сам радио. Има оних који су поверовали. Било нас је преко 30. Мало, мало и почеле су приче о иностранству. Као, ми би требали тамо да одрадимо неке послове па се враћамо у Србију. Јел? `Ајде да видим и то чудо. Који Немац, или још горе Швајцарац, ће да прими неког Србина без дана искуства у послу, који не уме да прозбори 10 речи на немачком, да му одради веома одговоран и велик посао и да га још за све то богато награди? Ускоро смо имали и часове немачког. Е то је био шоу. Све само не учење немачког. Та прва профанка је уживала у мушком друштву и није се баш претргла око преношења знања. А и разумем је. Нит` смо ми били заинтересовани, нит` је добијала неку битну кинту за то, плус је морала да путује преко пола града због два сата. Њена наследница, коју ја , нажалост, нисам видео је од осталих колега хваљена као веома прсата. Е тек је њој било непријатно. Брзо се и та епизода завршила... Ја сам поред те зајебанције ишао приватно на часове истог. Не бих могао да прихватим да се у потпуности обрукам „тамо негде“ ако ме тамо ипак и пошаље. На крају ме је послао. Одрадио сам шта треба и наставио даље да радим. Газда је купио кајмак јер сам био изнајмљен али сам стицао знање и упознавао се и са људима и са начином пословања. Тада сам радио за компанију која је део великог концерна „ThyssenKrupp“ и која је пројектовала постројења за вештачко ђубриво. Атмосфера у фирми сјајна, већина колега жели да сарађује, нису вукови самотњаци, желе да се уклопим у њихов начин рада... ма све је било како треба. После нешто више од године дана, пуче. Газда је решио да нас све отпусти јер је, јели, криза! Аха... Време је за „у се` и у своје кљусе.“ Они са којима сам радио су хтели да наставим и даље да радим за њих али менаџери су били против запошљавања нових људи, јер пред вратима је чекала криза и тако.

После доста времена проведеног у конструисању и дизајнирању нископритисних цеовода, малих пречника, малих протока, малих дужина, и ослањања истих, само мени знаним начинима стигох на исток. Компанија је сад „Vattenfall.“ Неко је можда чуо за њих али је ово једна од четири компаније које имају право да продају струју у Немачкој. Поред водопада (седиште компаније је у Шведској и ово на њиховом језику значи водопад. Ко зна енглески, ово му дође логично, зар не?) ту су још и „Eon“, „RWE“ и „EnBW.“ Дакле, ваљано радно место. Обећавајуће. У духу моје традиције редовних мењања послодаваца и адреса становања, рећи ћу само да сам овде до даљњег. Посао овде је још одговорнији, могао би бити и још интересантији (али то је већ питање за управљачки кадар), пројекти су већи и самим тим скупљи, трају по десетак, петнаест година. Радим са људима који имају доста искуства, као и на пилот-пројектима за разна пречишћавања отпадних гасова. Најзначајнија идеја је одвајање угљен-диоксида из тих гасова, превођење истог у течно стање и затим накнадно упумпавање испод земље. Идеја је јасна. Одакле год је извучена нафта и гас, остале су шупљине па што их не би попунили? Проблем је, још увек, у смањењу трошкова превођења угљениковог гаса у течно стање јер су погони за то понекад већи и захтевнији од самих електрана! Има ту још проблема и око понашања течне фазе под земљом. Да ли ће изазвати померања, мале земљотресе тако рећи, да ли ће се вратити у гасну фазу и тако изаћи на површину, а пошто је тежи од ваздуха, хоће ли подавити све што је ниже од пола метра? Биљке, животиње па и млађа деца би тада била у опасности од остајања без кисеоника. Видећемо... видећемо...

Наука иде напред, не застајкује (иако се вечитим скептицима чини да је управо супротно), а ја се трудим да путујем са њом.

Трговци... пуни су трикова

            Убрајам себе у оне који не могу да издрже дуго у куповини. У потпуности је небитно да ли се ради о куповини потрепштина за „у“ гузицу или „на“ исту. Једноставно се припремим, размислим шта ми треба, па ако је тај списак дужи, онда запишем и кренем. Трудим се да по уласку у продавницу будем брз и ефикасан. Захвалио бих некоме што ми је и жена таква али не знам коме.

            Зашто је то тако? Није да је куповина нешто бог зна каква забава али зашто ми то представља толики проблем, није ми јасно. Знам да постоје људи који су као и ја али знам, сасвим сигурно, да постоје и они којима то пресдтавља неку чудну врсту забаве. Неко испуњење, јебем ли га, не капирам.

            Размишљајући на ову тему схватио сам да ме доста тога смара. Досађује. Скреће пажњу. И то ми потпуно безразложно скреће пажњу. Циљ свега тога је...? Ваљда да ја будем кратак за што више кеша, претпостављам. Јер како другачије објаснити све оне натписе типа „Попуст“, „Распродаја“, „Sale!“  и сличне. Нико нормалан не воли да плати више него што треба, то је јасно али се зајебе. А зајебе се само зато што су трговци префригана створења. Труде се свим силама да развију потрошачко друштво што више и учине потрошачку масу што малоумнијом. Рекламе, модни трендови, статус у друштву... све је то мени јасно. И све сам то прерастао. Оно што мени највише на свету иде на нерве су етикете са ценама! Али оне најгоре... оне које подилазе... које опуштају... које имају психолошки ефекат... 68,35 па је сад 39,99! Или 19,95! И то ради! За неповеровати је али то ТОЛИКО ради да ми се чини да у свим тим трговачким, економским, комерцијалистичким школама више уче психологију и педагогију него каматни рачун!

            Јуче смо нас двоје, још увек двоје, правили друштво још једном брачном пару у куповини. У питању је велики тржни центар. „Outlet“ му стоји у називу и то је поприлично ван града па се тамо може само колима. Оно двоје хтедоше па као ако хоћемо и ми. Што да не. Да видимо шта има јер је велико. Направљено је као мали градић али само са продавницама. Улице, раскрснице, ресторани, кафићи и продавнице. Прави мали град! Поента је да је тамо све 30 па и више процената јефтинија роба него у граду. Фино. Ко зна, можда и нађемо нешто. Тако и би. Све је стварно јефтиније. Понекад мање него што сам очекивао али јесте. И свака јебена цена је „нешто“,95 или „нешто“,99 или „нешто“,90!

       Можда један евро и не значи много, а још мање значи један цент (!), али зар је тај психолошки ефекат толико јак и утицајан!? Да га јебем, јесте! Моја малена и жена из овог другог брачног пара су се мало, мало па зајебале у цени. „Јао види ово. Па није ни 20€! Шта мислиш како ми стоји'“ „Стоји ти одлично али му фали само један курчев цент па да буде 20€!“ „Не смарај са тим цео дан... Јел ми ово ок уз фармерке?“ Ух... Како ја, тако и овај други муж. Просто је невероватно колико, на потенцијалне купце, делује опуштајуће сазнање да ћеш платити мање него што би требало.

       И ја сам се предао касније. Нисам ни Дон Кихот, нити је било ветрењача па смо пазарили по један пар ципела. Летње. Ваљаће нам. Наравно, њене су коштале 19,99 после другог снижења од 50%. Биле су 39,99 а у продавницама су иначе 65,95. Ко сам ја да објашњавам да половина од 39,99 није 19,99... „Шта цепидлачиш? Цент тамо, `вамо, свеједно је?“ Па оно јес`. Чак ни стотинак центи не чини неку разлику.

Нова година је стигла, хтели ми то или не!

            А и није да нас баш неко и пита. Ма боље и да ме не пита. Примећујем да сам са годинама постао „ипак мало старији, зрелији, нормалнији, с резонима здравији, с фазонима исправнији.“ Да је неко правио белешке какав сам био сваке новогодишње ноћи, могао је да направи веома леп пресек мог одрастања.

            Давно се почело са седењем уз ћалета и кеву и гледањем државних програма, праћених обилним ручком и исто тако облином али и веома касном вечером. Јелке, украси, лампице и слична срања, ма свашта сам качио по соби. Да бог благи сачува. После овога се прешло на разноразна клубовања. Почеци су опет били кућне журке и прва „ватања“ рибица... Није то било толико лоше.

    Наравно, било је у међувремену и излазака на тргове, бацања којекавих чуда, са толиким барутним пуњењем која су могла и слону ногу да откину. Само да пуца! Пуцало је. И на трговима, и по крају, и по пролазима и улазима у зграде. Било је и болничког лечења због тога. На сву срећу, ја нисам морао у Ургентни центар. Мимоишли су ме ти гнусни детаљи. Тргови су били интересанта места. Свега је било. И цирке и људи и музике и барутних испарења због којих је једна перјана јакна платила главом. После неколико сати „монтерица“ је била буквално изрешетана. Не знам како сам се појавио мајци са таквом јакном. Сирота жена ју је купила на рате. Ух... Морао сам да је облепим селотејпом до следеће зиме. Не да би ми то била лекција већ једноставно није могла да ми приушти другу. Јеби га, такво је време било. Ужасно.

Чим сам успео да се запослим преко којекавих задруга почела су размишљања о дочекивању исте у клубовима. У ресторане, где је стерилна атмосфера, нисам никад ишао. То ћу кад будем ћале са мојом маленом а син буде отишао негде у криволов. Дакле, клубови. Они би могли бити прича за себе. Издвојићу само један „клуб“ у Котежу који се испоставио као приватна кућа коју је неко опремио за дочек исте. Зима, минус, јебе маму како је `ладно! Застава се некако покрене, стигнемо ми тамо и? Њесра каквог нема али нема ни назад. `Ајде да будемо расположени. Журка је па ваља имати позитиван став, зар не? Само ћу напоменути да сам ја за то вече имао стајлинг пропалог репера. Смешно ми је кад се само сетим... Али нисам био шарен већ онако, све широко и, што је моја баба говорила, „апа-драпа.“ Уђосмо ми тамо и испадосмо потпуни странци. Сви се знали а ми као да смо ванземаљци. Нас петоро смо били чудо. Шта друго него по јелу и пићу после пропалих покушаја да ступимо у контакт са цицама. Јебем ти сеоске журке! Једино се један од нас омрсио. Он је тип мушкарца који се, чини се, на први поглед допада свакој жени. Има шармантан изглед. Али само изглед. Дужи разговор са њим и није нешто. На журци, после доста алкохола, тако нешто му и није требало. Само ми је у пола ноћи пришао, држећи у загрљају неку рибицу откинуту од алкохола, и молио ме за кључеве од Заставе. Ево ти, иди и јеби за све нас! И јесте. Изјебали су се, испревртали све по колима, али их нису „укаљали.“ Е сад, задихали су се унутра, па је све заледило. Изнутра. Кад смо требали поћи кућама, брава је била све само не вољна за сарадњу. „Пушио“ сам браву. Дувај топло, греј кључ, цимај, вуци и некако се отворише врата. Па загреј мотор, одледи прозоре изнутра... Клуб... у Котежу... не... Требало је да претпоставим. Сад знам. Онда сам размишљао другом главом.

Ово ми је други пут да дочекујем Нову годину ван Србије. Није ми толико до тог датума већ ми је више до Божића. Сваке године сам био у Београду са мајком али ове нећу. Први пут. Ипак, оправдано. Мирко, љуби га мајка, нам је искројио план. И не жалим се. Били смо у комшилуку са још једним брачним паром који је скоро добио бебицу. Вечерали, испричали се, попили по коју, оно реда ради, а у поноћ је било и ватромета. Немци су се добро припремили. Легалне ствари, купљене у продавницама али количину ватромета нисам очекивао. Нема зграде са које није севало. Било је ок. Исчеститали смо се и ћао. Било је лепо. Лагано, кућевно и лепо. Да сам старији, јесам, и да ли је то имало везе са тим, не знам, али ми је баш пријало. Следеће јутро кафица, лагани доручак, прича са најдражим бићем на планети, мажење, мрдање Мирка у мамином стомаку под мојом руком и шта више? Ја сам пресрећан! Година ми је лепо почела. Чак сам испоштовао и мало сујеверје. Отворио сам нови пакет чарапа, старе бацио и сад сам у нечему новом!

             Свима желим исто дивно осећање које је мене тада обузело. Знам да ће ми се за који дан све вратити у исти колосек и колотечину али нека ће! Јебе ми се! Мени је баш лепо и исто свима желим! Желим  вам да вам крене и иде онако како сте планирали. Желим вам да будете здрави, лепи, дебели и брзи уз брдо. Моја стрина је то баш лепо срочила, зар не? Желим вам да се пуно забављате, будете срећни а кеш... ма кеш ће већ да дође. Живот је битан! За руку вољено биће па куд пукло да пукло! Све у свему, желим вам све по списку! Срећна вам Нова 2011. година.