"Недеља", Давид Албахари

Скоро наиђох на овај текст и толико ми се допао да је једноставно морао да буде овде. Признајем да сам се замислио али исто тако морам рећи и да сам један од оних који ОБОЖАВА да ленчари недељом. Некако ми тако прија. Волим и трке Формуле 1 и других облика ауто спорта а исте се одржавају увек недељом па ми то дође као бонус. Милина... Кад не ленчарим недељом, понедељак ми некако брзо дође па ме то уме помало и унервозити.  Моју мајку нико, али нико, не може натерати да ради нешто недељом! Осим ако нисмо ишли негде на неки битан ручак па мора да се допеглају кошуље и то је то. Недељни ручак је био светиња. Ко не дође, мора да има подебео разлог за то. Скоро па као оправдање у школи што си изостао. Све у свему, недеља је у кући мојих родитеља била и остала закон. Тај закон се установљава и у мојој кући. И има велике шансе да успе.

Дакле, "Недеља" од Давида Албахарија.

"Шта се десило с недељом? Јуче сам је целог дана тражио и  нигде нисам могао да је нађем. Некад је, сећам се, свака недеља била празник, облачила се бела кошуља и прале уши и врат. Недељом се ишло на породичне ручкове после којих су сви дремали, разбацани по стану као насукани китови, и тек би нас мирис црне кафе будио из те омамљености. Устајали смо полако, пажљиво, ништа није смело да буде брзо и нагло. Недеља је била дан спорости, дан лењости, дан који се проводио тако као да му ништа није претходило или као да се ништа неће десити после њега.

"Недеља - дан без будућности", написао је у једној својој песми Раша Ливада. Не знам на шта је он мислио када је написао тај стих, али то је за мене најлепши опис недеље. Оне друге недеље, каква је некада била, а не каква је сада и каква је била када сам јуче изашао из куће.

Некада недељом нису радиле радње. У ствари, до десет се у неким продавницама могао купити хлеб, млеко и погачице, а били су, такође до десет, отворени киосци за продају штампе. Све остало је било затворено и уживало у недељном миру.

На пијацу се ишло суботом. То је био прави дан за куповину паприка, лубеница и кајмака. Недељом се одлазило на пијацу само у случају да вас је нешто спречило у суботу. Уосталом, недељна понуда на пијаци је пружала само бледу слику у поређењу са суботњим обиљем.

Недеља је била дан за излет. Пењали смо се на Авалу као да освајамо Монт Еверест, а онда бисмо трчали низбрдо све док се не бисмо уморили. Тада бисмо извадили кифле намазане бутером, тврдо кувана јаја, кришке "Зденка" сира и црвене јабуке.

Недељом је подневни мир у дворишту дуже трајао. Нисмо играли фудбал, нисмо ударали лоптом у зид. Ћутали смо чак и док смо играли кликере. Тек касније поподне, када се сутон већ прикрадао преко неба, почињали смо да говоримо гласније и слободније, мада ни тада нису наши гласови одјекивали као других дана.

Недеља је била спор дан. Дан обнове. Дан када су у целом граду сложно звецкале кашике за супу, када су улице биле пусте, а возила градског саобраћаја била празна.

"Недеља - дан безбудућности." Дан у којем се заборављала прошлост и није се мислио на будућност. Прошлост је била ужурбана субота, коју је требало што пре сметнути са ума; будућност је долазила са понедељком, страшним даном, који је представљао почетак нове једноличне радне недеље.

Недеља је била као рајска башта, дан између стварности и снова. Дан у којем је све могло да почне, а ништа није морало да се заврши. Чардак ни на небу ни на земљи. Међутим, када сам јуче изашао напоље, помислио сам да је четвртак, или петак, или било који дан. Само не недеља. Наиме, све радње су биле отворене: пиљарница, бакалница, чак и апотека. Једино банка није радила. Међутим, то и не очекујем од банке, јер банке свугде раде мање од свих других. Ако и банке почну да раде недељом, биће то знак да ускоро долази пропаст света. (Нек пропадне, није штета...)

Онда сам почео да тражим недељу. Завиривао сам у разне зграде, прошетао сам поред реке, питао сам људе који су чекали на аутобуској станици, затим младиће и девојке са слушалицама на ушима, али нико није знао да ми одговори. Слегали су раменима и гледали ме погледима који су показивали да не разумеју шта их питам, као да је недеље заборављен и мртав језик, разумљив само неким лингвистима и археолозима.

Лепа је некад била недеља. Ујутро се дуже спавало, касније се доручковало и свако је смео да одуговлачи колико је год жели.

Недељом се ишло на фудбалске утакмице, затим у шетње поред реке, а онда, пред крај дана, наручивале су се палачинке са чоколадом и орасима. Вече се шуњало преко неба, али нико на то није обраћао пажњу јер смо знали да је недеља дан другачији од свих дана и да се, у ствари, никад не завршава.

Али онда се нешто десило и недеља је нестала. Ма шта ми радили, ма колико покушавали, не успевамо да је нађемо. Сакрила се негде, увређена и застрашена од могућности да је неко натера да промени име. Наиме, ако назив недеља потиче од речи "не делати", а сви се тог дана понашају као да је у питању било који дан и не престају са својим делатностима, онда недеља није недеља и с правом је побегла. Отишла је негде где се још увек поштује једноставан наук: шест дана ради, а седмог се одмарај, читај књиге, пиши песме, отиђи у природу, буди нешто друго, нешто различито од онога што си осталих шест дана. Буди другачији тог дана да би осталих био увек исти. Успори ритам. Нађи неку спору песму и слушај је целог дана. Уживај у спорости. Кажи: "Спор сам, признајем, али када бих био бржи, не бих знао да постојим."

Да, крајње је време да вратимо недељу. Ако то ускоро не учинимо, никада је више нећемо видети. А живот без недеље, односно, живот без дана одмора није више живот, већ суморни рингишпил који се зауставља само једном - онда када је касно за све."