Tour de Balkans

Давно планирано путовање. Нисам баш сигуран да је било планирано у овом обиму и интензитету само због чињенице да су карте купљене док је моја малена још увек била нетрудна. Њена трудноћа је претила да откаже комплетан угођај али је чика доктор рекао: „Може!“ Добила је и папирић, неку потврду, на којој пише да сме у авион. То нисмо ни тражили али је он њој даде јер човек има искуства са тим. Догађало се да извесне авио компаније не дозвољавају трудницама да лете из страха да им се може нешто догодити током лета па онда они морају ту да кеширају трошкове и бла, бла... Своди се на новац, наравно. Нико то није ни тражио на увид. Биће да су и службенице на аеродромским шалтерима веома верзиране у процењивању одмаклости трудноће. Види се стомак. Расте. Оне га погледају и само климну главом у смислу одобравања. Лет је био са преседањем у Франкфурту на „мајци“ и тамо су јој рекли да не пролази кроз скенер већ су је прегледали поред са оним детектором. Било ми је чудно што то нико други није урадио али ми је малена рекла да је њој и лекар рекао да нема никаквих проблема да прође кроз тај скенер. Ето. Човек увек нешто ново научи.

Слетесмо ми тако у Београд. Прва добродошлица је клсична. „Такси, такси...“ Игноришем их као и увек јер немам никакву жељу да се возам кроз град са таксистом који за појасом фура штољпи и чији је одговор на питање зашто му не ради таксиметар: „Договорићемо се“ уз обавезни опуштајући смешак. Колега је платио 35€ до Славије. Договорили су се онако како је он рекао јер противљење плаћању изазива потезање и претњу пиштољем. Ово је ипак нека друга прича а нас је овог пута чекао мој крсни кум. Милина. Кева се обрадовала али само на кратко јер смо само преноћили и сели у бус за Босну. У питању је источни део Републике Српске па је планирани пут био до максималних 3 сата. Враг не мирује, неће да лежи па смо путовали пуних четири и по сата! Обиђосмо и Срем и Семберију па тек онда куда смо хтели. Стигосмо ми после житија по околини аутопута у моју тазбину. Некада су живели у Тузли, па се ратовало и све сјебало и они су отишли у кућу коју је деда моје малене правио још ихаха раније у селу Лабуцка. Име потиче од давнина јер је у околини било једно језеро на којем су се окупљали лабудови. Одатле и тепање... лабуцка. Босна је у принципу сјајна, има духа али је сјебана међуљудским односима. Плус су били и избори... Околина те куће је веома лепа. Њима тамо више и није али мени јесте. Брда, зеленило, у дну пропланка речица са воденицом... Тазбина нам се обрадовала али опет кратко јер смо морали даље. Ту нас је чекала моја свастика са клинцима па смо се сутрадан кренули колима кроз Босну до Црне Горе. Она тамо живи и већ дуго нас зове да свратимо. Пут тамо је био давно планиран и обећан и ред је да не буде „обећање лудом радовање.“ Моја идеја је била да идемо ноћу да би петогодишњак и његов 3 и по година млађи брат спавали. Старији је дивота за пут. Једва чека! Али млађи... нема мира. Нек` је жив и здрав. Идеја о ноћној вожњи је одбачена као и предлог да се иде кроз Републику Српску због мање оптерећеног саобраћаја. Зашто? У принципу једноставно. Сестре су хтеле да једу ћевапе у Баш-чаршији. Додатно је и свастики требао неки мали уградни лавабо који није могла нигде у Црној Гори да пронађе па смо успут окушавали срећу у свакој радњи која продаје санитарије. Требам ли рећи да јој је срећа окренула леђа? Ћевапи су зато били одлични! Немам речи. У ствари, трип је у лепињи. Некако је много добра. Не знам у чему је трик а није ни битно. Били су добри. И мали. Кратки. Босански ћевапчићи. Десет тамо је као пет у Србији. Поред многобројних пауза због лавабоа и смиривања енергије млађег направили смо и већу паузу у Сарајеву. Прошетали смо се мало. Наиђосмо на неку златару и, жене к`о жене, право тамо. Свастика је имала неко ломљено злато па да се „мало“ распита. Ја остадох са старијим да се играм напољу кад нам у том приђе један лик. Није несрећник баш сав свој иако изгледа сасвим нормално. Рецимо да је 80% свој. Остатак... ех... И поче он прво са класичним питањима како се зове, јел` иде у вртић и тако. Овај му одговори да иде у предшколско и да воли фудбал. Овај се озари па упита га за који клуб навија. Надао сам се да га то неће питати јер му је ћале окорели Гробар. Мали к`о из топа испали: „Партизан!“ Ух... Не, не на Баш-рашији свега ти... па њима су чак и саобраћајни знаци у зеленој боји... Овај му одговори да он навија за Челић. Муслиман до корица! Брже боље му се захвалим на разговору, журимо јел`те... Покупим оне две љубитељице злата и пали бре одавде јер је онај већ почео са неким старседеоцима да прича. Не желим да верујем да је злонамеран али може он ту нас да спомене а будала има свуда. Нека, идемо ми. Од златаре до аута сам објашњавао због чега би требали да пожуримо... жене. Не могу да сачекају, да поверују на прву па бог! Настависмо ми узбрдо и низбрдо кроз Херцеговину. Прођосмо Мостар и Требиње и ето је Црна Гора. Про што смо урадили је да смо платили 3€ за пут! Који бре пут!? Па ето, средили прилаз ка Босни од Херцег Новог и сад то наплаћују. Небитно који и колико ауто возиш и које таблице су на истом, никакве то везе нема. 3€ па изволи... невероватни су. А продали су бога оца Русима, којих сад тамо има колико нећеш. Рује опрале кеш, дале га Црњогорцима који су сад постали још већи лезилебовићи. Част изузецима, наравно али већина се „средила.“ Шта рећи осим да је квадратни метар стамбеног простора у Будви коштао 4000€! Еј бре! Куповали Руси и нису питали за цену. Један Будванин им је продао парче брда! Буквално. Рус је то брдо минирао, средио падину у изградио четири зграде. Сад је то постало фенси брдо. О да! Квадрат је 2700€ а у остатку града је класика. Сома до сома и седамсто. Невероватни су. Све се ради преко тапшања по рамену. Ја са мојим нагласком нисам могао ни возну карту да резервишем унапред. Спаваћа кола за двоје. Не. „Жао нам је. Не радимо резервације за више од једног дана унапред.“ Ко има повратну тај је безбрижан а ми остали... е па... нема. Позове мој паша и резервише на прву! Нема проблема, па што не кажеш да си из тог и тог села, одатле је и мој стриц и тако. Наши домаћини су свој стари стан, гарсоњеру, продали за фине парице и пазарили већи. Двоје деце, логично, па су у процесу уписивања истог у књиге. Упитам колико то траје? Па око месец дана, рече мој паша, али ја знам ту једну жену и она ће ми то средити за месец! Нисам одолео а да се не насмејем. Дакле, сви раде једни преко других и очекују повратну услугу. Ако не знаш никога, боље ни не почињи, џаба ти, проћи ће ти младост. Нама двома је било лепо у Будви. Топло са лаганим поветарцем, шетњице по граду, ма баш је било лепо. Клинци к`о клинци... тетка па тетка... Мене старији зове по имену. Нисам теча. То ми годи. Тетка се воли и памти. Додуше, сâм сам крив за то што ме зове по имену. Својевремено, кад ме први пут видео никако није могао да схвати ко сам ја и шта ја радим са његовом тетком? Лепо сам попричао са њим, рекао му како се зовем, ко сам, шта сам и успут му пазарио играчку коју је хтео. Од тада ме зове именом. Иако је млађи пун енергије, како се то модерно каже хиперактиван је, дивни су. Слушају онолико колико се то од њих очекује. Лепо смо се изиграли а онда на воз. Малена је пустила и растанак-сузе... Воли их онако како то само добра тетка може волети. Најжалије ми је што су нам подалеко. Заиста јесу.

Уђосмо у купе, кревети су ту, све сређено и на спавањац. Воз клацка лагано, хипнотише и спављује. Сат после поноћи се зачу „Граница!“ Једва сам навукао панталоне и сео на кревет. Трудници сам рекао да се не миче. Ако и њу подигну онда стварно... Врата од купеа осташе одшкринута, неколико униформи прође, провирише и ништа. Идемо даље. Печат, провера пасоша и то... ма јок. Добро. Чекамо српску страну. Крену воз и клак, клак... Никако да стане поново. Није ваљда да је промашио царину!? Заспао сам поново. Са све фармеркама на себи. Опет у сред дубоког сна „Граница!“ Погледам колико је сати. Два сата. Која сад граница, у вражју матер!? Српска контрола. Возу треба сат времена да дође од црногорске до српске стране!? Ал` нам је међудржавни простор мали, свака нам част! Овог пута је био ревноснији службеник. Пасоши прегледани, печат лупњен и на крају добисмо и срећан пут. Секунд касније сам спавао. Ујутро сунце уђе у купе и угледасмо пилон новог моста у Београду. Ето новог симбола кад се стиже у главни град. Ауто путем се види торањ на Авали а возом пилон. Каснили смо сат времена. Одлично! Очекивао сам пар сати али сат времена је скроз ок. Стигли смо у суботу ујутро тако да нормалне гужве око штајге и није било. Моја мајка се обрадова. Опет. Други пут за седам дана. У недељу сам крстио шестомесечног Вукашина. Крстио сам и био кум на венчању Вукашиновог оца па што не би и њега, јел тако? Нек` нам је жив и здрав. После смо ишли на ручак у ресторан. Е тамо смо се откинули од клопе. Предјело: телећа чорбица. А главна јела... најмања порција садржи пола киле меса. Моја трудница је јела телеће медаљоне у сосу од печурака са кајмаком а ја моје омиљено. Девојачки сан илити Карађорђеву шницлу. Била је машала: 800 грама меса пуњена кајмаком. Остало ми је пет, шест залогаја. Морао сам да оставим места за торту. И да, кајсијевача им је одлична. Разиђосмо се пуни утисака и још пунијих стомака.

Дође понедељак а ми трк у МУП да се распитамо око жениног држављанства и да ја предам шта морам за личну карту. Истекло ми срање... Тамо ФТ1П! Пре свега, морала је да се пријави па да се после један дан пре одласка одјави. Која је то невиђена глупост, ја немам речи. На портирници МУП-а попунимо картончић, он печатира, потпише и да нам парче истог. А држављанство? Нема нигде папира! Како бре нема? Па ето, нема. Једноставно је. Нема. И шта да радимо? Кога да питамо осим оне тамо службенице? Одоговор: никога! Ево вам телефон па се распитајте. Ок. Звао сам цео дан и добио сам локал на који се нико не јавља. Добро. Скупио сам гомилу беса да јој се сутра поново појавим пред очима и да не идем нигде док ми не да објашњење! Већ сам био спремио и пар телефона да окренем неке другаре који раде у новинама па да крене прича... За личну сам дигао руке. Документа па онда ујутро у 7 сати по број да ми кажу кад поново да дођем да предам папире и тако... Нестало ми живаца. Сутрадан сам био код офталмолога. Познајем медицинску сестру код ње, мајка другара са факса. Изјадам се њој а она ми рече да зна неку жену која може да провери где су папири! Дал` је могуће? Позове она и после једно пола сата жена јој каже да су нашли папире и да нема појма што нису прослеђени даље јер је све малтене готово. Само да се овери. Оставио сам мајци овлашћење па ће то онда даље да регулише. Током прегледа споменем и личну карту. Рече ми да би ми било боље да предам папире јер после неког времена морам да доводим сведоке!? Брате мили... Није битно кад ћу да подигнем личну, само да она буде готова. У општини сам као идентификацију за вађење потребне папирологије дао пасош и чим је видео биометријски пасош, човек ми рече да не треба ништа да вадим јер је све скенирано. „Само“ плати таксе и то је то. Одем назад до МУП-а да проверим претходну причу и пази кад може. Ипак ми службеница провери податке кад оно није скениран Извод из матичне књиге рођених! На коју фору то није урађено ја немам појма али ето мене опет у општини по јебени извод! Сутрадан у 7 испред МУП-а по број па који сат касније да предам папире, да ме слика... Звучи ли вам познато ова прича? Мени је ово дежа-ви по ко зна који пут. Бојим се да није последњи јер кад сам упитао службеницу у МУП-у да ли ће убудуће да буде опуштено око добијања свих личних докумената, она ми одговори: „Ако не измисле нешто ново...“ а мени у глави музика из серије „Зона сумрака.“

Само смо један дан поптуно одмарали. Вече пред одлазак сам провео са најбољим пријатељима. Они то стварно јесу. Један ми је крсни кум а други венчани. Без девојака, без жена, само нас тројица. Нисам имао појма где ћемо већ су ме само одвезли. Клуб, кафана шта ли је, „Кајак“ на Дунавском кеју. Нисам ни знао да се тамо почело заказивати. Пиво, по пиво, ракија по ракија и на крају је било и играња на столовима. Жива музика па понесе. Ми нисмо играли на истим али неке гошће јесу. Морам признати да би било супер кад музичари тамо мало боље и свирали и певали али да не цепидлачим. Почели су са смор старим забавним песмама, типа Нови фосили и та срања. Сморисмо се мало али онда је кренуло... све до „Три пољупца хоћу ја...“, „Мито бекријо“ и „Јово, Јованке...“ Иако сам себи дао на вољу, нисам успео да се напијем. Кум, крсни који је раније дошао по нас на аеродром (сви смо исто годиште) се напио. А он нас је довезао и до кафане. Возио је други  који мало пије. Предлагао сам такси... Један кум је ударао по пиву, други по кајсији а ја по дуњи. Не напих се јер су се оне моје јебене емоције почеле играти са мном. Не знам који ми је курац био. Ништа ми се посебно лепо није догодило у претходних две недеље. Чак су била и два битна датума. Један је кад сам упознао моју малену а други кад сам се венчао са њом у општини. Раздвојили смо општину и свадбу из практичних разлога, није ни битно зашто али су та два датума била и ми нисмо чак успели да се саставимо да одемо негде! Видео сам људе које желим да видим и који су желели мене да виде и било ми је лепо али сам попиздео шта се ради. И у сред свих тих мешаних осећања сам пожелео на неки начин да им помогнем у свакодневној борби, да им се некако нађем. Рекао сам им то и добио одговор. Иди, опусти се, ниси заборављен, ниси сам, имаћеш и дете... Добио сам од њих двојице и наруквицу са посветом „Пријатеља бираш само једном у животу“...

Сјебе ме сваки растанак. И кад одлазим и кад долазим... Увек ми је потребно неко време да се вратим у нормалу. Кад стигнем у Србију прилагођавам се ситуацији пар дана, кад сам у Немачкој опет ми треба неко време да схватим да не морам да се гурам кроз саобраћај, да има везе што ми је жена трудна и да не мора да чека ред, да могу без проблема да пређем улицу, да им пуца курац за гејеве, да не губе време и енергију на вађење коцки из путева како би гађали друге људе, како не арче бензин на коктеле да би спалили дежурне кривце, како у продавници има млека... И како су сви који су ми у животу значили и били подршка остали тамо да се склањају од свакодневних лудака. Јебем ти емоције, ко их уопште и измисли!

Јутрос ме питају како сам се провео на одмору, рекох, био сам кући, како би ми могло бити, видео се са пријатељима, фамилијом, дивно, никад боље, а у новинама на столу код колеге Немца наслов „Нереди у Београду!“, „Србија-Естонија 1:3“ и текст о предлогу неког амандмана који би требало да пооштри неки немачки закон о странцима... Шта да им даље објашњавам кад ни себи не могу да објасним?