Сећања вредна пажње

Полако. Нисам ја баш толико матор па сам ко у вицу „волим секс и радо га се сећам“. Ма јок, већ ми повремено прође кроз главу, да ли бих био овакав какав јесам да нисам урадио нешто или да јесам или да ми се није догодило то што јесте и слично.

Пример. Упитам се понекад да ли ја аутомобиле, и све што се тиче истих, толико волим јер сам генетски, или већ некако јебем ли га, предодређен да их волим или је на мене утицало пар ствари у животу? Пре бих рекао ово друго. Први пут сам био у неком велико аутомобилу још као баш, баш клинац. Ћале је возио Фићу, шта би друго, којег је купио од скоро па једне плате, eee…, а комшија, уједно и отац мог тада веома доброг другара, Цитроен ДС, популарну Ајкулу! Мајко мила, како је тај ауто мени онда изгледао некако нестварно, свемирски! И дан-данас ме очарава. Сећам се да је он једног лепог дана прао ту Ајкулу. Тамно плаве боје... Ми сви око њега. Упита нас да ли хоћемо да се провозамо? Међу нама је био и његов син. Може! Уђосмо унутра, он покрену мотор а онда сам помислио полећемо јебем ти! Ем је то реално велики и простран ауто, ем се подиже пре него што крене. Хидрауличка пумпа крене лагано да зуји, подиже притисак у цилиндрима и ми лагано идемо на горе. Помислио сам да се одвајамо од земље, да ћемо да одлебдимо. И када смо кренули, нити сам знао да ли пут има рупе или нема, што се у Фићи итекако осети :), нити колико брзо идемо, ма све ми је било свеједно... Направио је мали круг по паркингу и то је то. Ценим да није трајало више од 5 минута али мени је било као година! Никада нас више није провозао... Ја сам био толико под утиском да сам ово искуство мојима детаљно испричао тек после неколико година. Данас обожавам све у вези аутомобила...

Лета сам проводио на селу, код бабе и два ујака. Они су били момци и нису баш нешто много времена проводили са клинчетом. Ту је била баба. Знао сам да читам са врло мало година. Постављао сам и превише којекавих питања па ми је мајка купила књигу „1000 зашто 1000 зато“, научила ме да читам и рекла да ако у тој књизи нема одговора на моје питање да јој се обратим! :) То је био добар покушај али било је више питања за њу него ли одговора у тој књизи... Елем, баба ми је читала народне јуначке песме, Краљевић Марко је за мене тада био цар! Какве бајке, басне и слично. Ма јок бре. Са ујацима сам проводио време кад год су га имали за мене. Знали су свашта да направе од свега. Што рече Цига, за некога оптад а за некога злато. Не кажем да су они претурали по смећу али кад год се нешто поквари они то нису бацали, напротив, већ су од тог отпада покушавали да створе нешто друго. Завари ово, преправи оно, поправи ситан квар на ауту и слично. Фасцинирало ме је како од нечега што је крш може да буде корисна ствар. Ја сам им ту као нешто „помагао“, јел, па ми је млађи купио мали чекић и давао ми по који ексер кад год сам тражио да прикуцам нешто, негде. Где год сам налазио неки ексер, ја сам га чувао. А шраф!? Их, па то је била премија... то се чувало к`о трофеј! Рећи ћу само да није било прага у њиховој кући у који нисам те ексере укуцавао. По мало ми је жао што је од тог чекића страдао и добар број играчака. Требам ли рећи да су у питању били аутомобилчићи? Доста после тог чекићања сам завршио Машински факултет...

Ти исти ујаци и баба су, наравно, живели у једном веома уређеном имању. Неко уме да каже да је то Војводина наследила од Немаца али кога је брига. Докле год је уредно, ја не марим за то ко је „крив“ за уредност. Класичан средње-банатски систем живљења. Имање до имања, све куће су „ушоране“. Ипак не у потпуности већ између њих има и по која башта. Чим се уђе у двориште пролази се поред куће а ниже је тзв економски део. Ујаци, као ни деда, нису волели да им се сво благо шета по дворишту па су поред куће изградили и помоћне објекте. Оставу, у чијем саставу је и летња кухиња у којој се преко године, кад је лепо време спремао ручак, кафа за послеподневни умор а касније и зимница, затим шупа за храну за стоку и живину, изнад које је котарка, у другим деловима Србије је зову и чардак, али је то онај део где се, најчешће, држи кукуруз и понека плетеница белог и црног лука, као и један објекат у којем је њихово благо. Није штала јер нису имали краве али је један део свињац, други део је место за по коју козу а у једном су повремено зечеви или јапанске препелице. Кокошињац је споља. Он је увек посебна прича, не знам зашто, заиста. Двориште кроз које се пролази је уређено, као парк. Део којим се иде поред куће је овичен украсним тујама, цвећем, брезама и два бора, испод којег се у сред лета може попити кафа у дебелој хладовини. Ко није за то, преко пута куће је мали врт. Ујаци су од којекавих ружних комада метала, направили веома лепу мрежу за винову лозу. Нека једноставна, скоро па дивља јер се не прска, која је развила своје гране свуда около и по крову те мреже. Испод су избетнирали па и кад пада киша, ту се човек да склонити и на миру одморити, без да покисне. Испод куће са леве стране су те помоћне просторије, под једним кровом „на једну воду“ тако да нико не би рекао да унутра живи стока а не људи, а са десне стране су две врбе. Биле. Једну су морали да изваде. Нешто је оболела. Оне су биле, а и даље је ова једна, дренажа за септичку јаму. Никад није преливала. Врба је увек жедна :) Ниже су две старе трешње, крушка и старо дрво лешника. Широко разгранато. Род није омашио ни једну годину. Те трешње од скора нема, и она се не што разболела а и трактор се сад лакше окреће и тако... Нема је. Од тог лешника на даље је башта и воћњак. Са леве стране башта са свим могућим и немогућим поврћем а воћњак... Двадесетак кајсија, исто толико јабука и крушака и незаобилазне шљиве. Кад сам био мали тамо су биле старе шљиве од по неких 30так година. Остариле су па су замењене. Иако ја сумњам да је то урађено због нас клинаца. Да не би имали на шта да се веремо. Некада је, то је било много пре мог доба, буквално испод те баште пролазио воз. Такозвани „Ћира.“  Неких двеста метара даље је била станица. Теретна и путничка. Знао сам понекад да седнем испод неке од оних шљива, пијуцкам нешто и замишљам како ли је то некад изгледало... Вероватно је било и по мало гласно, па је нервирало и стоку и људе али ипак... У овој средини сам проводио свако лето до школе. Деце пуна улица, домаћа храна, обични, пријатни људи. Ујаци који су ме учили да учествујем у свему и свачему. Од кошења траве, брања воћа и спремања зимнице или ракије до храњења блага и чишћења њиховог измета. Иако сам био и остао једино дете мојих родитеља, растући у тој средини нисам био као сви остали јединци. Ништа закерања, ништа дрека и плач и размаженост, ма јок. Ништа од тога. Мојој срећи није било краја кад се један ујак оженио и добио једну па другу ћерку! Сестрице... их! И дан данас сам некако везан за њих. Млађи је то касније одрадио али он је имао ауто! И то „Заставу 101“ док су сви други фурали фикусе. Он ме онда стави у крило па по селу и ја, као, возим. Их бре! Нема ме ни метар али возим :) Касније сам му преносио поздраве којекавих сеоских цица кад сам ишао у продавницу. Обојица су хтели више у животу али је деда погинуо и остали су без новца па су се окренули чему су могли. Старији се вратио из Суботице са студија економије а млађи је тражио посао као Машински техничар па кад га није нашао отишао на курс за Милиционера и тако дочекао пензију. Старији је радио у сеоској Задрузи док није све отишло у вражју матер. Утицало је све ово на мене... сигуран сам у то. Додуше, тамо сам зарадио и доживотни страх од паса пуштених са ланца и без газде. Имали су и једно керенце. Ја сам се увек играо са њим и све је било лепо док ме једног дана баба није угледала како лежим а он на мени, лаје и лиже ме. Биће да је хтео да се играмо али она се успаничила, викнула, некако јекнула, одгурнула пса и мене брзо унела у кућу. Мислила је да сам се уплашио али нисам док она није тако одреаговала :) Керенце су поклонили комшији а ја сам остао са страхом чим чујем лавеж пса. Научио сам временом да га превазиђем али не у потпуности. Могу ја да се играм и данас, али имам и даље мало уздржан став. И то ме је обележило за цео живот!

Имао сам срећу да су моји родитељи из истог места. Игром случаја су се на крају узели јер је разлика била 8 година а мени је родбина, са татине стране, у истом селу где је и мамина. Татина страна је имала своје изузетке са којима сам као клинац могао, код којих сам уопште и хтео да идем. Ћале је био један од осморо деце а само једна тетка у селу је мени, као детету, била мила и коју сам увек на бајсу обилазио. Касније је неколико њих отишло из села у потрагу за бољим животом. Остали су били одбојнији, некако окренути осталим сферама живота, не толико ни својој а камоли туђој деци. Код њих су ме водили јер ми је то род па да знам ко су. Није ми то било толико битно онда а није ни данас. У бољим сам односима са њиховом децом, мојом браћом и сестрама, него што сам икад био са њима. Са једне стране сам имао ујаке а са друге стричеве и тетке и никад нисам могао да појмим како је ћале толико боља особа од свих њих? Једино је та једна тетка била као он. С мамине стране сви некако личе, блиски су, слични, знам како да се поставим у разговору са њима а са татине... не. Као да су странци. Ово исто сматрам утицајем на мене као будућег родитеља.

Има ли смисла уопште овако  размишљати?