Мислио сам да овај дан неће никад доћи, али... Одричем се фудбала. Ово изговарам на дан кад сам крштен. Не сматрам себе побожним али је тако. Пре тачно 15 година сам се крстио у Саборној цркви од стране Проте Ђуре Скочића. ЈА заиста не могу више. Постао сам тежак зависник од фудбала. Да не буде забуне, не волим да се коцкам у шта убрајам и кладионице тако да то нема везе са овим што желим рећи, тј објавити.
Ове године се навршава 20 година моје навучености на фудбал. Све споротве готивим. Чак сам и карлинг гледао. Али овај један једини ми душу једе... Све је почело кад је Црвена Звезда поосвајала све живо на овом свету. Иако ми је ћале био Гробар, ја сам Циган. Џабе му је све било. Свашта је пробао али није успео да ме одведе на Тамну страну. Елем, почео сам опасно да пратим „бубамару“ где год да се она на свету котрља. Као да ме је нешто запосело. Домаћа лига, Лига шампиона, Интертото, Енглези, Шпанци... ма све могуће! Кад је стигла кабловска у Србију почео сам редовно да пратим и јужноамеричке текме. Све ми је по том питању интересантно. С малом опаском на чињеницу да нисам упамтио ни петину података, тј имена тимова, играча и слично. Као што рекох не свраћам до „клаџе“ па ми ни није играло неку улогу, а не скупљам ни сличице (иако сам својевремено за „слајбу“ легендарног немачког голмана Шумахера дао стотинак дупликата, кожну лопту за фудбал и три аутића). Добра текма је за мене душевна храна. Али... никад нисам могао да гледам нити једну једину а да за некога не почнем да навијам. Мајке ми моје миле! То осећање почне да ме ради, да ме мучи, шта ће урадити „мој“ тим! Срце почне јаче да ми лупа, расте ми температура, адреналин шиба, шетам по соби к`о лав у београдском Зоо-врту... страшно... Не могу да заспим колико ми је адренали ушао у сваку пору. Просто се димим. Јутрос сам толико рано устао да сам лепо и доручак спремио, кафицу скувао, све онако натенане, с тим да ми до посла треба око пола сата колима а у 7ч да почињем да радим! Дакле, ако тај неки тим победи, пресрећан сам и онда ме тај осећај среће и радости држи и по два дана. Ако изгуби, неверица ме држи та два дана. Није да ја баш не функционишем али онда доста времена размишљам кад ће следећа? Да видим шта ли ће сад да буде. Хоће ли наставити победнички низ или ће успети да се извуку из „down“-а због изгубљеног меча?
Синоћна утакмица, где смо изгубили, мада би ми било свеједно и да смо победили, са 2:1 од кенгура је прелила чашу. У ствари чаша је већ била препуна али су течност у њој само површинске силе држале да се не проспе. Кључна кап је пала синоћ. Све се разлило... Не могу више да се мучим... Идем на одвикавање од фудбала. Први корак је да га не гледам уопште. Нити ћу да пратим вести о истом. То сам обећање дао мојој жени, мојој љубави јединој, после синоћне утакмице кад сам толико тешко дисао да сам помислио да ће срце да ми стане. Стискало ме у грудима. Мој највећи проблем је што не експлодирам у тренутку, емоције не дам да излете, већ то чувам и скупљам у себи. Не вичем, не јаучем, не певам већ то некако стискам... Не ваља ми то, знам. Једноставно то не могу да променим, од таквог сам материјала саткан. Густо везен. Интересантно је да тако реагујем само кад је фудбал у питању. Е не`ш више мајци... 22 богаташа на терену ни немају појма шта ми раде а ја да попиздим. Не, не више... Једину ограду сам ставио око Звезде, чији сам одскора и члан, и око Ливерпула. Читаћу у новинама шта раде и то је то.И њих ћу да се одрекнем, ух, тешко ми је и да куцам ово, али мораћу ако овако наставим.
Знам да ово звучи као наркоманско јадање али можда и јесте. Довиђења фудбале! Идем да живим мало...
Поздрав свим навијачима са жељом да њихов тим победи, прође даље и постане светски шампион, било где и било кад на свету белом!
Sta ja sad da kazem? Ja ne znam od kada pratim fudbal...od kada je caletov spermatozoid uleteo u kevinu jajnu celiju,eto od kada. :) Bukvalno od kada znam za sebe. Samo fudbal i gledam i pratim. Ovo drugo JOK. Fudbal me POJEDE,pojede mi DZIGERICU ceo zivot. Mater mu jebem! Sto je jos gore mogao bih satima da pricam o fudbalu,ako vidim da se neko razume.Samo bih da pomenem da volim da gledam i vaterpolo,odbojku i hokej,a volim i rukomet da pogledam. Kosarka me smara,to ne gledam. Dosadno mi je. Ni tenis me ne zanima,to je za snobove i bogatase. Ali fudbal...uf! postavio sam sebi cilj,jos davno...samo se nekad nema vremena,a nekad se nema para...Milan-Inter,Roma-Lacio,Atletiko-Real,Benfika-Sportin i mozda Celtik Rendzers.
ОдговориИзбришиA Zvezda? Ja mislim da bih se stvarno odrekao SVOG zivota zbog nje. Kada sam otisao preko,nista posebno mi nije nedostajalo osim Zvezdinih utakmica,svakog vikenda. Bas mi je falilo da odem na Marakanu,da se izderem,izvicem,najebem se majke sudiji i ostalima...i to je tako trajalo neko vreme i onda CAP...i jedva sam se nekako navikao da vikendom zevam kao pecena glava ili kao ovi ostali da idem negde za vikend,kao "koji su ti planovi za vikend"...ma mislim se jebali te planovi,planovi su mi da se ponasam kao govedo ceo vikend i da nista ne radim kao govedo...da ladim jaja,eto koji su mi planovi.No...
Juce mi se desilo nesto sto je MENE iznenadilo. Morao sam da ugasim tv i pre nego smo poceli da gubimo. Kada je sudija Krasicu svirao ofsajd,sto i jeste bio, i kada sam ja skocio da gadjam tv sa nekim peskirom koji sam drzao u ruci,samo sam se iskulirao par sekundi...pomislio da sam mogao i nesto drugo da drzim u ruci i ugasio tv. Jednostavno dzigerica mi je igrala da taj pritisak nisam mogao da izdrzim,bilo bi mi zlo. Slicno mi se desilo za EP 2000 Jugoslavija-Spanija 3-4,kada su nam dali dva gola za 2 minuta pred kraj. Secam se da sam se jedva uzdrzao da ne gadjam TV pikslom sa stola,jer TV nije bio moj nego babin,pa je greota. :) Inace da je bio moj... :) A to je kretenski,zasto razbijati i svoj tv zbog nekih kretena. I tako sam sinoc shvatio zasto je i kako je jedan matori Ceh umro od srcke 1996. godine kada su u finalu EP izgubili od Nemacke "zlatnim golom" Olivera Birofa. Sve mi je bilo jasno. Kada sam posle gledao i pregled naseg meca,bilo mi je jos teze,koje su to sve sanse bile.Uzas.To negde,prosto,mora da se vrati.I setih se kada je moj ujak ugasio tv 1988. na finale vaterpola u Seulu Jugoslavija-Amerika,pri rezultatu 5-3 za Amere,a meni se gleeeeeda,a on kao ris,ne smem ni A da mu kazem. Posle dodje neki njegov ortak,pa nastavismo da gledamo. :)) Ili,recimo,NIKADA nisam napustio stadion pre zavrsetka...OSIM!!! Osim utakmice Zvezda-Vojvodina 0-3 kada je Bajevic napustio klupu kao picketina najgora. Ja nisam mogao da izdrzim i mora sam da napustim stadion. Stvarno mi nije bilo lako,iako nam je tada titula vec bila u dzepu,ali smo pre toga izgubili od Partizana 4-2 na Mari i nisam mogao da se saberem. Jednosatvno,za mene na dan utakmice NE POSTOJI ZIVOT,jer je zivot stao u tu utakmicu. Posle utakmice ili od srece ili od besa i tuge nisam u stanju da pricam,niti da reagujem,da se radujem. Jednostavno sam kao mrtav konj.
A jednom sam krenuo i da placem...od srece...i to posle Milijasevog gola protiv Bajerna. Jednostavno nisam mogao da verujem. Da li je moguce da cemo dobiti Bajern,opet! :) To su OZILJCI,brate mili. To su OZBILJNI DUSEVNI OZILJCI. Za Zvezda-Lester sam lezao u bolnici...i naravno pobegao sam iz bolnice u sred noci u pidzami da gledam utakmicu na TVu,posto se igralo u Engleskoj.Ortak me pokupio sa motorom.On i ja u pidzami na motoru kroz grad.:)Posle sam se vratio. :)Ne znam sta cu da radim,ali znam da cu morati da naucim da se kontrolisem...mislim,nemam ja 17 godina pa da sizim i divljam...nisam neki balavac. Videcu,ne znam. Prvo moram da rascistim sa sobom za ovu Zvezdinu sezonu,jer upared znam da sa Dostanicem nema ZIVOTA,i moram da budem jak da ne padam u neku eventualnu euforiju. Ne znam sta bih vise rekao,a mogao bih ovako ceo dan.
Нисам био редован на Звединим утакмицама и то ми је велики минус али оно шта је мени фудбал радио... ја сам покушао да објасним. Сада, после твог коментара, све ми је јасно. Нисам једини. Али ја СТВАРНО морам да се искулирам и баталим фудбал. Свега ми... Да сам мало старији, као онај Чех, нема шансе да бих дисао после оне текме. ПРВИ ЈЕБЕНИ ПУТ у мом животу, после Звездине златне сезоне, сам се сваким атомом надао, желео, шта год већ, да ће се нешто променити. ПРВИ ПУТ наступасмо као СРБИЈА бре, еј!?! Рекох себи, да, то је то. Сад су ствари стале на своје место. Емотивно и морално немамо више препрека... а онда ово. Ух, како је мени било лоше па то је за неверовати... Не, ја више не смем да гледам фудбал, никако. За ово првенство сам купио и оригинални дрес Србије преко нета (Пантелић 9) и јебену заставицу за ауто за 70€, мало ли је бре, како бих упадао у свако немачко око које овде постоји. Не да мрзим те заставице али овај пут, е јесам! Маму вам... јесам! И у целом градићу само је мој Пежо имао српску заставицу. И на дан кад смо играли са Швабама сам обукао тај исти дрес и цео дан сам га са неописивим поносом шетао кроз фирму. Нема ко ме није питао и подјебавао, буквално! Сви у фазону, ма да, нек` си ти нама жив и здрав... и те форе. Кад смо их добили... кад нисам пук`о, јебем ти! Следећи дан на послу друга прича. Погледи су били у фазону "respect brother, respect!" Ишао сам да гледам пренос у једном од њихових кафића овде, са једним Немцем који је толико ок да заиста сумњам јел Немац. Остали тамо ми нису дали ни да седнем за њихов сто, иако утакмица још није ни била почела и иако сам био у домородачком друштву. Али после, ја сам био убедљиво највиши човек у овом малом градићу. Све у свему, ти скокови и падови емоција и адреналина ће ми доћи главе и ја то више не смем себи да радим. Много волим ону Србију али волим и своју драгу да бих јој ово чинио...
ОдговориИзбришиUbi me pun mesec.Jebo mu pas mater. :)
ОдговориИзбришиNo,ja sam se uvek ponasao malo drugacije. Recimo (pazi sad ove rituale),nikada nisam nosio nikakvo obelezje kada sam isao na stadion. Uglavnom zbog sujeverja. NIkada nisam voleo kada na stadion ide sa nama neko ko ide prvi put ili nije bas neki stalniji clan ekipe. Ustvari,nisam voleo da samnom idu neiskusni,jer moze svasta da se desi,razumes. Nikada nisam pio pre utakmice,uvek sam isao potpuno trezan,dok ostali nisu mogli da stoje na nogama.Nisam pio da bih mogao zdravo da rasudjujem ako bude frke. Pre nego sto izadjem iz kuce moram da ostanem sam sa sobom bar na minut.Onda krenem. Sam izlazak iz kuce pojacava nervozu.Ali se uvek drzim hladan. :) Retko kada pevam i navijam pre nego sto pocne "zvanicno" navijanje na stadionu.I uglavnom gledam masu,to mi odmara oci. :) Na stadion sam dolazio uglavnom sat,sat i po pre,ako su jaci mecevi...za obicne pola sata pre. Desava mi se dan-dva pre utakmice ne govorim o utakmici,kao ni dan dva posle. Bez obzira na ishod. Ne komuniciram sa ljudima iz okoline o tome,onima koji ne znaju i ne pominjem da sam bio ili da idem. Uglavnom,to je kod mene sve prilicno zatvoreno i vrlo,vrlo licno.Ne zelim to da delim sa okolinom. Ja svaki poraz ili pobedu prozivljavam kao najveci licni uspeh ili najveci licni poraz u tom danu ili mozda jos koji dan posle. To je sve vezano za Zvezdu,to mi je emotivnije nego kada igra Srbija.Ja sam sebe uvek video prvo kao navijaca Zvezde,pa tek onda kao Srbina. Mada sada posle poraza od Australije dva dana nisam bio svoj i bio sam totalno izgubljen i odsutan. I da...jedino sa kim mogu da pricem pre i posle utakmice je jedan moj drugar sa kojim sam stalno isao na utakmice. On i ja smo toliko bolesni sto se toga tice da jedan drugom saljemo sms sa Zvezdinim pesmama,jedan krene,a ovaj drugi nastavi. :))