Лагани почетак

Неко рече да је сваки почетак тежак. Уобичајено је рећи „неко паметан“ али ја баш нисам сигуран да бих тог неког могао назвати паметним. Сам по себи, почетак није толико тежак већ више изискује спремност да се крене даље. Или си спреман (тј спремна, да не буде како намерно или не, заборављам, реалано, лепши пол) за ту одлуку или ниси. Кад можеш то са собом да раскрстиш, да ти се може, хоће... онда идемо. Управо та спремност сваког од нас да променимо било шта у својим малим животима представља оно што би требало да нас покреће. Нас као људе, нас као народ, нас као свесна и разумна бића на крају крајева. И тако ја почех да куцкам по тастатури охрабрен да то ипак има смисла, па реко` дај да пробам да се представим на неки начин.

Свако има различите пориве да размишља и чини онако како му савест налаже али ја не спадам ни у авантуристе нити у претерано опрезне. Добро де, неко ко ме површно зна, и ово чита, можда сада клима главом у неверици али је тако. Себе сматрам реалистом. Доообрааанооо размишљам о својим поступцима. Не волим да мирујем, живот не видим као такав. Постоје тренуци када заиста пожелим мало хедонизма, да седим, лежим, ма само да мирујем и да бројим облаке (израз који је изнедррило дугогодишње дружење а касније и крсно кумовање са Кизом, са којим сам ишао на Аду где смо се излежавали к`о гуштери, а тамо смо без речи могли дуго, дуго да лежимо и бројимо облаке). Исто тако не волим да скачем у рупу а да не знам да тамо има било какво дно. Не морам увек да га видим али ипак волим да знам да је тамо негде и да ћу слетети на исто, са више или мање повреда... Сваки нови дан посматрам као још једну шансу да ми се нешто лепо догоди, да нешто фино чујем, видим, осетим... оптимиста, шта ћеш... Што би рекао Шкабо „Ништа нећу постићи лењо седећи на буљи“ и човек је у праву. Знам да морам даље, е, а онда стављам све на кантар. Не добро и лоше, то су замајавања и фразе за малу децу већ шта би требао да одрадим, на један тас, а шта су ми тренутне могућности, на други. И онда лагано. Па нисам ваљда побенавио да се као ожењен човек зајебавам са стварима које су ми преко могућности, зар не? Нисам бре више клинац. Околности се мењају кад се прстенујеш, верујте ми. И нека, и треба, цела фамилија је рекла да је већ био ред... а и мени је баш баш лепо. Нисам идолопоклонаш али баш обожавам моју жену.

Још током гимназијских дана почело је, не само мени већ већини Срба тих година, да бива јасно да се ствари морају мењати. Јеби га, прославио сам доста рођендана и све старији и старији ликови се почеше тамо појављивати. Упита се човек... Вођен Мао Це Тунговом изјавом „И шут у задњицу је покрет напред“ знао сам да се много тога мора променити. Нисам знао како и зашто али ето. Није ту у питању пубертет и та срања, то је само утешна прича за маме и тате. Реалност је то бре, еј! Морао сам да путујем добрих сат времена до школе и толико назад, клацкајући се у трамвају са богтепита каквим све ликовима онда стваарнооо... прошири то видике, мајке ми моје миле. Ако ништа друго схватиш шта у животу не желиш да постанеш. Остале опције остају отворене...

Сада док ово куцкам, присећам се те „седмице“ и стадох на тренутак. Са ове дистанце посматрано, јебем ти па ја то још једном у животу не бих поднео! Мајке ми моје миле. Гимназија па факс, све укупно 12 година... дванаест година исти број... ух! Моја жена рече да баш воли број седам па ми некако лакше. Одлутах на трен...

Елем, нити сам баба Ванга нити сам Милан са Палме па да знам шта живот носи, наравно, али нисам ни слутио да ћу ово куцати и на блог страну постављати преко немачког интернет провајдера. Да ми је неко ово пре испричао, ја би му у лице рекао алааа лааажеееш... баш тако. Деда са мамине стране је читав рат провео по логорима или радећи којекаве послове у Немачкој. Прве године је заробљен као припадник Краљеве војске и депортован, негде. Као неко ко је знао да брине о себи и ко је био вољан да научи макар језик, последњих пар година је служио неког грофа, шта ли је већ био. Вратио се са свим зубима у глави и одличног здравља. Главе му је дошао неопрезни камионџија који га је приколицом бацио поред пута, као куче, са све бициклом док се враћао са посла. Али то је нека друга и тужна прича. И сад ја, као потомак некога ко је морао да помаже развитак Трећег Рајха, својевољно радим и доприносим напретку потомку истог. Заиста, не бих веровао некоме да ми је ово причао али реалност је другачија. Мајка ми је била овде у посети и у једном трнутку док смо путовали возом до другог града у обилазак, једноставно смо ућутали а њој суза низ лице. Гледа кроз прозор, промичу њиве, шумице, сеоца, све под немачки конац уређено, па гледа мене и није јој било лако. Шапнула ми је само, „За шта ли сам ја радила у животу? Где ли сам ја у овој краткој историји наше породице...“ Извињавам се, што ће ово можда неко схватити као патетисање, али причам како је било и утицало је на мене. Додуше, ја нити имам воље да овде остарим нити имам илузије да ћу „гастарбајтовањем“ да зарадим авионе и камионе, па да се скућим у неком малој вили на ободу неког града у Србијици. Ма вааажиии... Где ми је адреса, још увек нисам сигуран. Тренутно имам велики емотивни и морални проблем који морам да решавам и томе нећу било кога да давим к`о змија жабу. То је моја душевна реума. О културолошком проблему тј разлици ће тек бити речи.

И тако ја свој живот живим, критикујем га, унапређујем, од данас и блогујем, улепшавам кад год и с чим код могу, трудим се да не нервирам лепу и омиљену ми околину, да исту усрећим док нам има дана за то, трудим се да будем довољно добар колега на послу, покушавам да разумем туђе потребе на прави начин и радујем се сваком дану који видим! Сунце, киша, ветар, суморно, ма заболе ме! Налазим разлоге да се радујем а не да тугујем. Када тугујем, или сам мрзовољан, имам утисак да ми брзо прође дан, некако сам га изгубио, не могу то баш у потпуности да опишем али као да га није ни било. Имам и таквих дана, шта ћу, човек сам. Пожути и мени по нека минута с тим што имам среће да ме околина разуме. Али се не дам! Има једна лепа изрека наших старих који су веровали у виле, врагове и остала чудна бића „Добро јутро лепе виле и нама га дајте!“ Осмех на лице па нек` цркну душмани!

П.С.: И да будемо начисто. Вређање мене овде још и може да прође, задаћете коју рану мојој сујети, зарашће, нема везе, али вређање неког другог, на мом блогу, мојој авлији, не дозвољавам. Ово сматрам разбибригом и малом можданом гимнастиком а не огласним простором те ако неко жели некога да прозива, нек` лепо отвори свој налог па удри брате, сестро или шта си већ. Свађа и те клиначке глупости не долазе ни под који обзир! Није цензура већ немање разумевања за приземна срања. Ако ме нешто нервира и диже ми притисак је препирање ради препирања! Двоје не може да разговара ако имају исти став, то је јасно ко летњи дан у подне, али контрирање зарад самозадовољавања личне малограђанштине заиста нема шансу. Аргументовани ставови долазе у обзир, то волим и много ценим и надам се истима. Унапред хвала на разумевању.