Како сам се провео на летњем распусту... Аликанте

... илити "Шта знам о Аликантеу"

Још од прошлогодишњег фијаска размишљао сам како се квалитетно провести за исте или сличне паре. Изгледало је скоро безнадежно јер посматрајући из угла некога ко је у Немачкој, Мајорка се намеће као вазда најповољније решење. Следећа ставка је Турска јер сам у Европском леглу Турака. Ма колико пута учествовали у свему што се одвија у Европи они су за мене били, јесу и остаће Азија. Мала дигресија. Извињавам се. Турска се наметала као интересантна јер је у самом Дортмунду седиште Изиџета („EasyJet“) за континенталну Европу и они лете по невероватно ниским ценама за многе дестинације али поготово за Турску. Тако да је од њих и кренула претрага по интересантним летовалиштима.

Да не будем искључив дао сам шансу и другим јефтиним авио компанијама (ни сам не знам зашто их тако зовемо кад је нпр баш тај Изиџет купио нове Ербас авионе док онима у ЈАТ-у није ни прошло кроз главу да би ваљало мало бар офарбати оне несрећне јероплане а камоли да спусте цене карата). Елем, било како било, било ми је битно да се лети из Дортмунда и да је негде на југу јер, опет јеби га морам имати бар неки услов, нешто од чега крећем у потрагу. Имам могућност да одем дуго на одмор у мају јер има два нерадна радна дана, а море је још увек поприлично незагрејано, тако да би ваљало да је бар јужније. Ценим да је тамо бар мало топлије. И ту се запитам. Што да ценим, имаш нет лудаче, погледај температуре мора, па то мора да неко мери. Проверио. Југ Пиринејског полуострва убедљиво најтоплије воде у мају. Значи, избор се сузио. Одлично. `Ајд сад опет на сајтове авио компанија. Лети ли ико тамо из ове вукојебине. И лети. За неке градове нисам ни знао да постоје, да будем искрен, као нпр сам Аликанте али млад сам, доста ја тога не знам. Као што нисам знао ни како да нађем смештај без агенције. И опет, шта? Наравно, интернет је чудо, што каже популарна Ромска медијска звезда. Само да не заборавим, поред Аликантеа интересантно место ми је било и град Фаро на самом југу Португала.

Лутајући по сајтовима туристичких агенција из Немачке схватио сам да ћу да после летовања да гладујем. Понуде су све неко драње... Те овај хотел са оволико звездица, саунама, фитнесима... Па добро бре мајку му `де је у свему томе море!? Еј бре! Ја `оћу са девојком да осолим гузицу у Медитерану а не да џеџим у ђакузијима, саунама и скачем по фитнес салама! Нуде чак и соларијуме! А сунце напољу!? То није здраво а лампе су ок... Јаооо, где оде овај свет. Опет скрећем са теме, извињавам се.

После лудила са агенцијским понудама, окренем се нету и самосталној потрази смештаја јер превоз тј лет имам. Дестинација је одређена после краткотрајног размишљања (једно 5 секунди прим. прев.) јер су цене у Фару доста веће од цена од било чега у Аликантеу. Одакле почети? Шта тражити? Гугл ниди све а ја? Стао и `ко теле у шарена врате... муууу... Куцни ово, пробај оно, унеси ово, измени у претрази ово и аха, ево га! www.tripadvisor.com! Јуху! Предиван сајт... Знам да ова реч звучи мало геј али ипак је права. Све је лепо излистано. И хотели и мотели и било који други смештаји... па ресторани... места за изласке увече... С В Е ! Плус, искуства људи који су оверавали све то и није их мрзело да то све куцају. Као сад мене :) Ту сам лепо нашао онај који су најлепше оценили корисници услуга истог. Хостел „Les Monges Palace“. Око 5 минута до плаже, у центру старог града, који је интересантан, у осталом делу града се спава а овде се живи. Сјајно. Међутим забрине ме оно хостел. Оно што ја знам о њима је да се спава са, буди бог с нама којим, лудацима и ко зна коликим бројем истих. Да не помињем да се кења у једну рупу на спрату! Плус Тарантинов филм "Хостел", ма иди... Овај је нешто друго. Скроз друго. Слике на њиховом сајту су показале колико је то леп смештајни објекат. Урађен у неком јапанском (!) стилу, дрво, камен, одлична идеја. Коме год да је пала на памет, свака му част. И сада да упоредим са прошлогодишњим смештајем. Дупли кревет, ове године хвала Богу а не ко прошле, к’о сироче, купатило достојно хвале, и по чистоћи по величини узимајући у обзир да није неки издркани Хилтон, са све и феном. Девојка ми је била одушевљена овим детаљем. Женска посла. Орман праве величине, тв, радио у зиду са звучником у зиду на једно метар и по изнад кревета, припрема за интернет и клима (ово двоје се доплаћивало али ок, коме треба... нека плати) и мали фрижидер који смо ми користили да би хладили оно што смо сами куповали мада је и оно што је било у њему било по повољним ценама. Евро за лименку било чега. Соба на другом спрату, окренута додуше ка ничему, читај зиду од суседне зграде, што ме опет па заболе јер сам ту спавао а не разгледао. Све како треба. И имају једну добру фору да не изгубиш кључ. Као привезак на кључу је нека картица коју кад уђеш у собу убациш у нешто што личи на штекер али се она убацује одозго и то је централни прекидач за сва светла у соби. Тако да знаш `де ти је кључ у свако доба. А и кад изађеш немогуће је заборавити светло па и они тако штеде. Паметнице Шпанске, нема шта. Не могу изоставити напомену да смо обоје летели из Дортмунда што наводи на помисао како се она ипак више цимала јер је дан пре слетела у Дортмунд, па код мене у стан, па сутра опет на аеродром и на море. Повратак исто тако само у супротном смеру. Разматрао сам могућности да она лети из Минхена, па да се тамо нађемо али за неверовати је да је овако изашло јефтиније јер све авио компаније више цене Минхен па оданде није толико јефтино као из јебеног Дортмунда. Даље, не само што сам нашао онај сајт већ сам нашао и сајт неког лика који обожава Аликанте и његову околину (где је Аликанте нећу да објашњавам много, јужно од Валенсије а после тога отићи лепо на „Google Earth“ или „Maps“ па погледати, није тешко), који је све детаљно описао и ту сам нашао мени најпотребнију ствар у целој причи. Како доћи од аеродрома до града. Бус Ц-6 и за 1,2€ по особи смо у граду. Вожња је трајала око 35 минута, плус-минус 5 минута. Бус је климатизован :) Боље него такси. Јес’ да иде на 45 минута али нема везе.

И тако се нас двоје, у то време запрошеника, морам да се хвалим, неко не би ја али ја хоћу, стигосмо у Аликанте. Испратило нас је невероватно сунчано време у Дортмунду, мало спарно али ипак топло. А дочекала нас је киша! За јебено не поверовати! Па добро бре шта смо нас двоје скривили!? На свим сајтовима пише да имају 20 кишних дана. У години! Еј! И ми стигосмо на један... Ништа. Стадосмо под неки сунцобран :) Прође пљусак, летњи у принципу леп али је остала по мало забрињавајућа температура. Прохладно. Али ја у дуги рукав не идем па макар снег пао! Њој није било свеједно. Као и свако друго женско почела је да се смрзава :) И да будемо у току, у питању је субота, 17. мај, рано послеподне. Сместили смо се у собу па мало у шетњу. Јес` било прохладно али ето. Пала је нека смешна клопица јер је све било пред затварање!? Што? Сазнамо да имају двократно радно време јер имају поподневну фијесту. Одмор. Шпанци. Опуштен народ само тако. Јебе им се што туриста има. Биће их и касније. Кад је одмор сви затварају. И најјача фора. Ми нисмо уплатили доручак јер реко` не треба нам. Прегриземо нешто на путу до плаже и доста. Кад упече звезда на ручак и у собицу на заслужено излежавање. Међутим...

Овде већ залазимо у нови дан па је и нови пасус. Међутим... ништа ни преподне не ради до 11,30ч! Гладовали смо само тако. И што је и овај дан било прохладан са кишом. Изем ти све. Али нека. На мору сам и ништа ми неће пореметити провод са мојом будућом. Дакле, недеља 18. мај. И тако доручкујемо у 12ч. И лагано у шетњицу по граду јер стварно није за купање. Вода има својих 18так степени али сунце није прошло кроз облаке како треба цео дан па је и ван воде око 22 степена. Без директног сунца. Кад бих изашао из воде, смрз`о би се. И тако смо обишли добар део града и током тог обиласка се поприлично одушевимо уређеношћу и опуштеношћу самих људи у граду. Појма немају енглески нити било који други језик сем, наравно, њиховог али се убише да објасне шта и како. Сјајни су. Гостољубље. Домаћини. Прави су. И као што рече колега, који ће се појавити као лик у причи мало касније, само фале југићи па да буде као у БГ-у. Нити возе добре ни велике аутомобиле а и није их брига ко и где паркира. Ако може да се прође, добро је :) Овог дана смо мало више лутали у потрази за неким другим рестораном и да видимо шта и где нуде. Зајебао сам се тад као никад. У једној од уличица су били постављени столови из ресторана поред у згради. То иначе раде сви у улицама које су чисте пешачке зоне. Допадне нам се понуда, неки дневни мени. Седнемо и кад смо мало боље загребали испод површине у тексту провалимо да су цене тог мени јаче него код других. Ипак, остаћемо, рече моја драга. Наручићемо сама јела, без тог менија. Ја наручим јагњеће котлете иако смо на мору и ваљало би да једем морске плодове које обожавам а она маринираног лососа. Није ни она мутава ;) И салату. Стиже њена салата и омањи тањир са комадићима зелене салате и лососа и неким лепомирисним преливом. Ал` им је нека салата... Оно, као, кућа части. Па јебем ли га, малено. Она почне лагано, као док нам дође поруџбина... Стижу моји котлети. Јао муко моја! Па нису могли више да скину меса са оних ребара. Да су их опрали више би ми остало! Њеног лососа и даље нема али скапирамо да је оно мало са салатом то. Не да сам се изнервирао него сам испиздео! Цела ова зајебанција са пићем око 40€! Ок, запамтимо који је ресторан да у њега више ни у лудом сну не уђемо. И нисмо :) Решимо да се то вече оно баш, баш средимо па да одемо у неки који изгледа најскупљи, да упоредимо, шта год. Прошетамо даље јер стварно има шта да се обиђе, фин градић, мајке ми. Вратимо се у собу и крене спремање. Ја сам се као и свако нормално мушко опрао, обријао и спремио комплет за 15так минута, максимално, али онда је кренуло нормално женско спремање. И не би ја све ни помињао да није буквално пред крај свега тога почела, шта? Кишааа... Е не да сам попиздео него закива! Ту она мене смири, типа шта ћеш, проћи ће. И стварно мало попусти и ми у први ресторан поред хостела. Не да смо заболи врх ресторан већ, не верујем. И атмосфера, и конобари, а бога ми и конобарица, ма све. Из тог ресторана нисмо избијали остатак одмора. Касније смо сазнали да су и конобарица и један конобар из Африке, Алжир чини ми се, где је овај чак и у Београду био! Готивљење је пало и крај приче. Једино ми је криво што смо им остављали бакшиш јер им је газда одузимао исти! Замисли ђубре! Ни евра им није давао! То су нам рекли касније, да му не иде више у џеп него што треба. Последњег дана смо од њих добили Сангрију на рачун куће. Лепо. Елем, било како било, погледамо ми тв и тамо прогноза невесела за понедељак. Опет неко њањаво време. Падне одлука: идемо у Валенсију. Изнајмимо ауто на дан и удри. Ово је била идеја и док још нисмо ни стигли у Аликанте али је била на стенд-бај-у јер ако буде до јаја време нисмо планирали ништа посебно.

Понедељак, 19. мај. Доручак (који смо договорили до краја одмора јер се може накнадно уредити, шведски сто је па може) па паљба по ауто. Авис је изабран методом случајног узорка и добисмо ми предивног Сеата Ибицу 1,9 ТДИ, са црвеним И што ће рећи 110КС под хаубом малог аута. Није ми било равног цео дан. А мали уденеш га `де `оћеш. Опет скрећем са теме... И кренемо ми тако ауто-путем за који сам сазнао са ауто карте купљене успут у граду. И све лепо кад путарина. Наплатни систем као код нас. Узмеш картицу на излазу из града и плаћаш на искључењу са ауто-пута. То плаћање иде мало другачије него код нас. Поред свих рампи имају две за оне који имају месечне претплатне карте и само их убаце и иду даље. Ја не знајући то, станем и пробам да убацим дебитну картицу врле ми Дојче банке. Али не иде. Срећом ту би неки батица и наплати ми уз образложење да сам требао поред. Ма немој, сад ми попуј молим те! Али одосмо ми ипак даље до Валенсије. Град... прелеп... сав сређен... цвеће... дрвеће... старе и нове зграде... јебем ти какав град! Одушевљење које нећу ни покушати да пренесем преко ово мало могућности које куцане речи дозвољавају. Углавном цео дан, неких 6 сати смо шетали по граду. Ибицу смо углавили у неки паркинг и даље пешака. Уживање цео дан, са малом опаском да ми се мала смрзла, опет, па је купила џемпер (!) у некој радњи. Помислио сам, најебасмо сад са ценом јер је неко хаљинче 180€! Кад оно само џемпери на попусту, 6€. Па оно јес`, ко па купује џемпере на почетку лета, јел тако? Одушевимо се и купимо два комада :) Различита, наравно. Она се згреје и тако наставимо даље. Слике ће више рећи од свега што тамо има сем што морам да кажем да нисмо видели L’Ocenaographico. То је један много леп акваријум у којем шеташ по дну! Стаклени тунел а све око тебе и изнад тебе плива и ... ух! Нисмо знали да ради до 18ч али се тамо мора доћи најдаље до 16ч јер у карту је урачунат и обилазак неког научног института и планетаријума. Јеби га, други пут. Вратисмо се назад то вече и једва сам успео да паркирам ауто. Као у БГ-у свега ми.

Следеће јутро вратисмо ауто и жупла! Сија сунце као да никад сијало није! Напокон! Плажа лепа, пешчана, природна а море онако лепо слано, баш како треба и класика, једно 30так метара до дубине у којој се може пливати. Све је то дивно. Уживанција... напокон... Вода хладна мајку јој јебем али окупао сам се! И она је. Сунце пржи, згреје се човек. Само што сам се ја навукао па мало мало у воду. До јаја. И тако цело преподне тог 20. маја. Послеподне смо провели опет у лутању градом и успут сагледавању златара јер ипак нека веридба је на помолу, ваља се. Знам да то иде у фазону ја купим прстен на невиђено и она се ту као нешто одушеви али јеб`о ти то бато. Шта ја знам шта је у њеној малој глави. Нико још није сагледао границе Универзума нити је схватио сврху његовог постојања и функционисања а камоли женског мозга. Нашли смо неку и она ту одлепи због нека два прстена али паре и картица остали у соби. Ништа. Узмемо визит картицу и ћао до сутра.

Наредни 21. мај је почео слично као и претходни дан. Јутро, доручак, плажа, купање, песак, сунце... до ручка. Одосмо на ручак и после тога на бирање вереничког прстена. Овог пута са картицом по прстен. Тако кренусмо са поносом и мојом картицом у куповину истог. Међутим, не лези враже. Увек нешто. Треба јој пасош. Продавачици треба мој пасош. Што бре? упитах ја. А она ће па провера. Јебем ли га ако знам шта али `ајде де. Вратимо се до хостела неком стотом улицом и у повратку истим путем наиђемо на још једну златару коју не видесмо пре. И ту јој се наравно допадне неки трећи и она одлепи за њим. Видим враг однео шалу, то је тај `бем ти! Купуј. Узе човек пасош, погледа га и као што сам и мислио није му ни требао сем због неке визуелне идентификације. Глупост. Провуче он картицу а апарат пинг! Па опет пинг! Не прихвата ми картицу! Нисам могао да верујем. Ништа. Упитам га где има и да ли има Дојче банка а он поче да ми прича како је ту поред нека Реал па Каза па не знам ни ја сам које је још споменуо... Споразумемо се ми некако да ће ме испровизирати и да ми треба моја. Отвори жуте стране а тамо само број телефона. Нема адресе. Захвалим се човеку и кажем да ћемо доћи сутра па како буде. Изнервиран одем у прву продавницу и дам картицу да је пробам да ли уопште функционише а продавачица чим је видела Дојче банк рече не примамо! Како бре!? Па на вратима лепо пише Маестро, Виза и та срања... Жена се извини и рече да али не и те банке. Што? Нема она сирота појма. Шта ћу сад? А таман сам помислио како сам решио проблем са прстеном и веридбом и све по реду. Срећа у свему овоме је што су се још двојица колега нажарила на моју причу о Аликантеу и реше да дођу у четвртак па до недеље. Јавим ја њима да ми донесу кинту, враћам по повратку. Ту сам изврнут зајебанцији, шта ћу, добар им моменат да ме зигују. Вече нам је прошло у смиривању моје нервозе и неверице...

Сва је срећа да је сутрашњи дан био сунчан. Али баш, баш сунчан. Цео дан ни облачка на небу. Температура ваздуха, пише на некој табли 25 степени! Уживанција. У том периоду уживања дођу и колеге, другари из Дортмунда и ето мени парица. Објаснили су ми да никоме није јасно како сам кренуо без курца у свадбу. Рекох да имамо довољно за проводе и зезање али не и за прстен! Схватили су. После краткотрајног објашњавања полегали смо и до 14ч се нисмо више јавили. Ко гуштери... У 14ч ми на клопу а њих двојица ће као још мало. Наравно изгорели су. Нису мали, шта да им радим. Овде морам да додам да су после отишли до апотеке да купе нешто против опекотина. Пазарили су неку фину крему а ујутро нису могли да се мрдну. Установили су да су добили крему против алергије на убод инсеката! Идиоткиња је њихово црвенило схватила као такво, за не поверовати. Па да их је комарац жвакао били би мање црвени... Нема везе. Касније су се лечили као су знали и умели. А нису хтели јогурт, предлагали смо им. Да се вратим на ток мисли. У међувремену нас двоје смо се лепо средили, ручали код оно двоје Африканаца и полако по прстенчић. Онај батица нас већ био отписао, као одустали смо али све је лепо запаковао и дао попуст због готовине. Моја будућа срећна, ја решио проблем, ма све по реду. И тако срећни и задовољни нађемо се у граду са она два рака да мало и они виде града. Успут наиђемо на шта? На јебену експозитуру Дојче банке и банкомат исте! Да свиснем. Наравно следећих 700 метара сам био предмет зајабанције. Чак и од стране моје драге. Памтим :) Поподне смо нас двоје отишли у обилазак мање и непознатије од две тврђаве у граду. Сан Хуан. Пентрање по каменим зидинама и сликање оданде и није нека ствар за описивање па ћу је и прескочити. Једино што смо остатак дана радили је да смо се сликали.

Сутрадан, петак 23. мај. Сунце се повукло иза облака што су она двојица Звездиних ватрених навијача искористила и отишла у Валенсију на исти начин као и нас двоје а ми у обилазак тврђаве Сан Кастиљо. Велика и на вр` брда! Куда и како до ње? Немамо појма али кренемо ка њој. То се, наравно испоставило као бесмислено јер се тек тако тамо не може стићи. То смо сазнали од једног чикице који се опасно смарао у неком, ваљда, музеју, шта ли је. Објасни он нама без и једне енглеске речи да имамо три начина да одемо до тамо. Први, лифт. Око 3 евра кошта повратна вожња али он не ради због неких радова. Други, пешке. Објасни нам човек да морамо да идемо око целе планинчуге до пута који води узбрдо. Ма ваажии... Лош трип. И треће, бус. Вози на сат времена и креће са станице поред плаже поред које смо ми сваки дан бар 10 пута прошли! Ми тамо и ухватимо последњи који иде тај дан. 2€ повратна вожња али како он брзо иде назад нас двоје смо се шетали по тврђави и пешке лагано доле. А тврђава... ма да ти памет стане колика је и колики преглед околине пружа. Кажу није никад освојена већ је мењала газду кад се повуче онај ко је у њој био. Поптуно ми је јасно зашто је то тако ишло. И овде слике казују више од речи. Елем, заборавих поменути да нас је фини господин који ради у хостелу дан раније замолио да спакујемо своје ствари и да ће их они преместити у другу собу код нас на спрату. Зашто? Ето, дошло је до неких неслагања у њиховим рачунањима. Пристали смо без проблема јер су стварно били љубазни. И тако док смо ми шетали тај дан по планинама и брдима Аликантеа наше прљаве гаће и мајице су завршиле у соби поред која је, испоставило се, апартман! Два пута већа, са великим купатилом, туш кабином у којој се на дугмиће подешава температура воде (нисмо провалили како ради :) ) и кадом са ђакузијем, који је, чини ми се, био искључен. Није ми ни требао али смо мислили да га пробамо. И да, тв није био мали већ ЛГ флат од једно 22 инча. И то ми није требало. Допала нам се соба као соба и питали смо пошто је. Цена је као она у којој смо били са доручком за обоје. Дакле у тој смо могли бити без доручка за исте паре у односу на претходну. Лепо мада ипак превише. Који ће ми баш толики луксуз, зар не?

И ништа, дође и та субота 24. мај, спаковасмо се из собе, платих и одосмо на бус Ц-6. Опет 1,2€ по глави и ето нас аеродрому. Узесмо бординг карте и лепо на излаз да чекамо јероплан. Пензионера из Британије к`о блата. Чинило ми се да је цела енглеска геријатрија била на летовању. Додуше, најближи град је Бенидорм па ако се сећаш епизоде „Мућки“ у којој иду на летовање... Дочекасмо време и укрцавање. Кад батица који само треба да погледа моје име у пасошу и упореди га са бординг картом, крене нешто да проверава и да се цима. Зове ону на шалтеру како сам ја прошао са пасошем непостојеће државе и одакле ми право да се тако крећем по ЕУ и слична срања. Не одреагујем ја ту ништа јер сам навикао на те глупости. Она му објасни да имам визу и да не брине за пасош. То је све ок. Извините господине и изволите. Море м`рш говедо једно, помислим и прођем док је мојој будућој само видео хрватски пасош и изволите. После ме зајебавала како је она на помало црно у ЕУ и лепо прође а ја сам три налепнице са визама па немам прођу. Будале, као да би се ја са неисправним пасошем шетао по Европи тек тако. Шта рећи. Слетели смо у јебени Дортмунд у којем је било много кише и топлоте. Као Амазон. И с времена на време невреме и град величине лоптица за стони тенис. Претерујем али било је града.

За крај, неколико ТТ података:

- повратни лет за нас двоје: 300€

- смештај: 45€ двокреветна соба за ноћ

- доручак: 6€ по особи

- превоз: два пута 1,2€ по особи

- клопа: у просеку је дневни мени 10€

Толико од мене,

поздрав до следећег распуста