Фридрих Уде

            Родио се 12. јула 1880. године у Ајнбеку (Einbeck), а преминуо је 5. августа 1966. године у Дортмунду (Dortmund). Био је инжењер и предузетник. 1921. године је основао своју компанију у Дортмунду. Тачније у Дортмунд-Бувингхаузену (Dortmund-Bövinghausen). Почетком 20-тих година је развијао, конструисао и продавао своје планове за фабрике за производњу хемикалија у сировом стању и једињења која се користе у процесима добијања сумпорасте киселине или добијања амонијака кроз ниско-притисни процес.

            Филип Хајнрих Георг Фридрих Уде (Philipp Heinrich Georg Friedrich Uhde) је био најмлађе дете, од четворо деце, Августа Удеа (August Uhde) и његове жене Мари (Marie). Август је био ковач и израђивао је плоче за шпорете. Мајка је била, у то време сасвим уобичајено, домаћица. Фридрих Уде је 1895. године завршио школу, која је касније призната као гимназија, после чега је био на пракси две године у графичкој фирми и фабрици за израду локомотива. Након праксе је уписао шест семестара у вишој машинској школи, која је касније постала факултет. Имао је добре оцене па је стекао право да одслуша још три семестра на Универзитету у Хановеру. Инжењерски смер, прецизније смер за пројектовање машина за прераду текстила. Још током студија је пријавио свој први патент, разбој.

            После годину дана обавезног војниковања у Берлину, вратио се ономе што је најбоље знао, инжењерству. Радио је у фабрикама за производњу и прераду кокса у Бохуму. Од 1905. до 1914. године је био менаџер у једној од њих. Није био само шеф већ је наставио са изумима. Дизајнирао је и, 1906. године, изградио пилот постројење за производњу азотне киселине кроз каталитичко сагоревање амонијака са кисеоником преко контаката од платине (тзв. Освалдов принцип). Хемичар Вилхелм Освалд (Wilhelm Ostwald) је 1900. године установио овај принцип у лабораторији кроз низ експеримената али је Уде то све спровео у дело. Пионирскки радови у овој области су му донели међународну славу.

            Први светски рат је започео као војник али је убрзо враћен са линије фронта у фабрику на даљу производњу азотних једињења. Због поморске блокаде Немачке, недостајале су готово све компоненте потребне за производњу азотне киселине и азотних ђубрива што је даље довело до недостатка експлозива и барута. Овде бих напоменуо да је азотна киселина кључно једињење у процесу производње експлозивних једињења а пут од вештачког ђубрива до експлозива је веоам кратак, па с тога и не чуди што Фридрих није више морао да гули брда и долине по Европи. Постројење у које се вратио је био изграђено од бетона отпорног на киселине, што је било веома модерно за то време, али је било премало да обезбеди потребан простор за даљи напредак. Ова врста кочнице у ратно доба није била прихватљива па је фирма Круп („Krupp“) изградила нови блок од нерђајућег хром-никл челика. Испоручила је све потребне апарате и цеви од овог материјала. Ново постројење је имало, на дневној бази, капацитет од 200 тона натријум-нитрата, 500 тона амонијак-нитрата и 200 тона 95 процентне азотне киселине.

            После Првог светског рата, као што сам већ поменуо, 1921. године је покренуо своју компанију, у предграђу Дортмунда. У почетку је производио мастило али се убрзо преорјентисао на производњу онога што му је донело славу: једињења на бази натријума. Тачније амонијака и вештачког ђубрива. Развио је процес за производњу амонијака на велико по принципу Монт-Ценис-Удеа. Био је први који је био успешан у овоме а да идејно решење не припада компанији „БАСФ“ („BASF“), иначе и дан-данас највећој немачкој хемијској индустрији. Помогао му је шведски инжењер Цедерберг (Cederberg) и током 1927. и 1928. године је постигнут пун капацитет од 100, до 120, тона амонијака на дан. До 1937. године је продао 28 ових постројења широм света. Примену Монт-Ценисовог процеса је покушао да оспори „И.Г. индустрија фарби“ („I.G. Farbenindustrie“), претеча БАСФ-а, јер су сматрали да је у питању индустријска крађа. Успешност Удеа у усавршавању тог процеса је оборила све оптужбе. Накох свих судских процеса, 1930. године је основао следећу компанију, „Фабрику за уређаје под високим притиском“ („Hochdruck-Apparatebau GmbH“), данас познату под именом „Uhde High Pressure Technologies GmbH“, где је применио све до тада научено. Мора се признати да се врло брзо снашао. Угасио је стару компанију, која је кубурила са тужбама, и отворио нову, са новим именом и чистим папирима. Дефинитивно је имао и осећај за економију.

            1929. године је администрацију и пројектни биро преселио у Дортмунд а у предграђу је остала лабораторија у циљу истраживања угљене ликвефакције (процес добијања течног горива из угља, које има састав веома сличан дизелу). Истраживање и развитак који је остварио на овом пољу му је донео значајну количину новца па се приступило и преговорима са „И.Г. индустријом фарби“ око оснивања заједничке компаније. 1937. је основана фирма „Фридрих Уде КГ“ („Friedrich Uhde KG“). Убрзо након оснивања, изграђена су постројења за производњу на велико ових синтетичких горива, која су била веома значајна у ратним годинама. Постројења су била од, очигледно, стратешког значаја па су веома често била бомбардована. 1944. године, са једва 1000 запослених, је успео да поправи све уништене, или оштећене, погоне. Ипак, 1945. године је зграда, у којој су били администрација и пројектни биро, сравњена са земљом а производњу су запосели Американци.

            Крајем 1945, „Фридрих Уде КГ“ је био под британском управом а Удеов син, Ханс, је био равноправни партнер у компанији. Тада су имали 99 запослених, који су радили на обнови уништеног. Након измене монетарног система 1949. године, Фридрих је повукао свог сина Ханса и преузео компанију. Током послератних година, није било већих пословних изазова, планова нити производних уговора. Упркос томе, Фридрих је тражио пословног партнера. „Кнапзак-Грисхајм АГ“ („Knapsack-Griesheim AG “) је настао од једног дела  „ И.Г. индустрије фарби“ и представљао је идеалног партнера. Децембра 1952. године је „Фридрих Уде КГ“ преименован у „Фридрих Уде ГмбХ“ („Friedrich Uhde GmbH“). 72-годишњи Фридрих је потом предао менаџерску позицију свом сину, Хансу, а он је отишао у Управни одбор. Такo „пензионисан“ је основао још једну компанију, „Рур-Пластик-Вегенер и ко.“ („Ruhr-Plastik Wegener & Co.“), у Дортмунду, за производњу полиетиленских производа процесом извлачења.

            Током свих ових туробних година, успео је два пута да се ожени. Први пут 1909. године. Елза Ене Хермингхаус (Else Aenne Herminghaus) из Хердекеа (Herdecke) му је родила сина и умрла 1915. године. 1918. се оженио по други пут, са Мартом Хуберт (Martha Hubbert) из Бувингхаузена. Она му је родила два сина и једну ћерку.

            05. августа 1966. године је преминуо у Дортмунду. Три године после своје жене.

            Компанија коју је основао давне 1921. године се данас зове „ТисенКруп Уде ГмбХ“ http://www.uhde.eu („ThyssenKrupp Uhde GmbH“). Светски је позната у области планирања, пројектовања и изградње хемијских, петрохемијских и других индустријских постројења. Сада је тзв. „ћерка-фирма“ под сукњом Тисен-Круп концерна и има своје центре широм света. Поред седишта у Немачкој, ту су пројектни бирои у Америци, Индији, Русији, Аустралији, Тајланду, Малезији... Области којима се бави обухватају: вештачка ђубрива, електролизере, гасне технологије, гасификацију нафте, угља и остатака из дестилације, рафинерије, органске међупроизводе, полимере и синтетичка влакна као и технологије производње кокса и високо-притисне технологије.

            01. новембар, ове године, ће ми бити први радни дан, као директно запосленог радника, у седишту компаније, у Дортмунду. Већ сам радио код њих али као изнајмљена радна снага. Због, ко зна чега, вероватно уштеде, су сви спољни сарадници током пролећа 2009. године отпуштени а међу њима и ја. Тада није постојала могућност да наставим да радим код њих, без посредника, иако је за то постојала обострана жеља. Замољен сам да оставим своје контакт податке и, ако буде шансе, они ће ме контактирати. Учинили су то у новембру прошле године. Ишао сам код њих, преговарали смо, ја сам скупљао потребну папирологију и сад ми овде, у Котбусу, тече отказни период. Мени, Маленој и Мирку следи компликовано пресељење. Од Котбуса до Дортмунда је 650 километара... Кад бих могао, бацио бих бомбу у стан и уништио све што имам па тамо пазарио све! Али авај, немам толико новца... Добра страна је што тамо имамо доста познаника који нам могу помоћи око логистике. Тражење стана, истовар ствари и слично. Биће зајебано. Стресно. Али нека! Идемо на боље. Исток Немачке је ипак најсиромашнији део. Живи се боље него у многим деловима Европе али знатно лошије, у смислу стандарда, у односу на друге делове Немачке. Зато се селимо. Пре него што Мирко уопште и схвати шта га је снашло.

П.С.: После читања свега написаног, чини ми се да не би било згорег да објасним оне чувене немачке скраћенице садржаних у називима фирми. Дакле:

- „I.G.“ је скраћеница за „die Industriegewerkschaft“, а преведена на српски језик значи унија, илити најтачније инудстријска унија;

- „KG“ је скраћеница за „die Kommanditgesellschaft“, док би превод на српски језик био ограничено партнерство или приватно ограничено партнерство;

- „AG“ је скраћеница за „die Aktiengesellschaft“, а тачан превод на српски језик је акционарско друштво, мада није грешка ако се преведе као корпорација или јавно предузеће, све у зависности од тога о којој се фирми ради;

- „GmbH“ је скраћеница за „Gesellschaft mit beschränkter Haftung“, а најпрецизнији превод на српски језик је друштво са ограниченом одговорнношћу, мада може бити преведно и као корпорација или корпорација у приватном власништву.

П.С.С.: Сматрам да сада улазим удео живота који се зове „свој на своме“. Када сам овима овде рекао да одлазим, били су зачуђени. Неки више а неки мање. Један колега ми је касније пришао и рекао: „Знам зашто идеш. Не мораш ништа да ми објашњаваш. И нека. И треба да идеш. У годинама си када можеш највише да напредујеш. Све најбоље ти желим.“ Компанија у коју идем је огромна. Преузео сам ризик промене посла, у не баш најсрећнијем периоду светске економије за тако нешто али ми је понуђено много. Ко је помислио на новац, погрешио је. Јесте, плата ће ми бити већа али ми је понуђена већа шанса за напредовање. Дали су ми шансу каква се, типичног ли описа, добија једном у животу. Шансу да покажем све што знам. Да искористим знање стечено на факултету али и оно које сам искуствено стекао. Задовољан сам и, иако нисам ни најмање еуфоричан, сматрам да бих могао код њих до пензије да догурам. Не могу ово да тврдим са 100% сигурношћу јер „чудни су путеви божији“ али... Зато сам и рекао да се надам да ћу бити свој на своме. Доста ми је сељакања по Немачкој. Давно сам рекао да ћу чим средим свој лични и пословни статус рећи нешто више о себи. Верним гостима кафане сам ово давно обећао. Некако ми се овај тренутак чини правим за тако нешто... Како не бих смарао са набрајањем шта сам и ко сам, ставио сам „значку“ која упућује на мој профил на пословној мрежи www.linkedin.com, на улазу у кафану.