Пливање по голом дну

Текст је преузет са сајта „Блица“. Аутор је Петар Поповић а објављен је 12. јуна 2012. године. Директан линк је овде.

Писање је представа, као извођење арије, Месијев ход кроз Бразилију, плесна соло тачка или пишање уз ветар. Зато, једна балада за дане док пливамо по голом дну.

Аеродром „Никола Тесла“, подне тек прошло. Испред клизних врата где излазе тек долетели у Београд велика гужва. Усред метежа и врућине неколико ТВ екипа, фотографа и новинара опколили плесачку ведету кога је за свој спот ангажовала девојка коју овде сматрају поп звездом. У јавности је чешће присутна због промовисања својих вечних љубави привременог карактера, великих успеха по дискотекама суседних држава, где доминира доњим вешом и провидним блузама са „садржајем што одузима дах” или по ТВ програмима где све (ако новине специјализоване за такве пикантерије не лажу) нуди „на изволте“. Нацији поклања призоре за памћење – „гаћице и позадину у крупном плану”.

Док представницама седме силе поносно открива да ће са својим гостом снимати незаборавне сцене, кроз врата пролази америчка певачица која је 750 пута певала главну улогу у мјузиклу „Лaв Џенис” („Love Janis“) на њујоршком Бродвеју. Јасно она није интересантна журналистима као наше горе лист која каже: „Дошло је мојих пет минута! Никад се нисам осећала боље, срећна сам на свим пољима. Волим, љубав ми је узвраћена, а посао цвета.”

У међувремену излази девојчурак од десетак година гурајући колица са гомилом тениских рекета и одличјем око врата. Са аплаузом је дочекује вршњакиња и, претпостављам, отац. Грле је и честитају на негде у свету оствареном успеху. Паралелно, певаљка коју неправедно још нико није назвао „дивом”, медијској свити саопштава: „Узбуђена сам због ревије коју спремам и снимања спота са звездом светских размера. Биће провокативних и секси сцена. Глумићемо љубавнике, тако да ће бити много више од прљавог плеса.”

Покретна врата се отварају и кроз њих спорим кораком наилази господин који је ове године са својим тимом освојио Евролигу и паралелно прекинуо дугу доминацију Панатенаикоса у грчкој кошарци. Осим млађег човека на њега нико од посленика јавне речи не обраћа пажњу. Зашто би кад наша уметница завршава конференцију уз враголасти осмех: „Гост ће свакако да добије хонорар...”.

Последњи, потпуно неопажено, излази власник великог шешира и хавајске кошуље. Коме у том тренутку може бити занимљив маторац са гитаром на леђима, иначе члан музичког хола славних, пријатељ Џека Никлсона, Џорџа Лукаса, покретач, актер и сведок велике Сан Франциско сцене шездесетих, аутор неких од вечних песама, станодавац и хранилац Гинзберга, Кероуака, Ленија Бруса, Кончаловског, оригинални друг Џимија Хендрикса, Боба Дилана и Криса Кристоферсона, баш у трену док јунакиња овог текста изводећи свог госта ка излазу довикује: „Овако је сладак, али још је бољи кад се скине.”

Ништа више него још једна слика Србије са ивице пролећа 2012. године. Господарица великих наочара за сунце и безобразно дубоког деколтеа на леђима потпуно је у праву: „Само нека ово потраје!”

            Ако мене неко пита за мишљење, Пеца га је развалио овај пут! Не могу да сакријем одушевљење овим текстом.