10. октобар 2006. године

Давно заборављени блог простор, име није ни битно, који сам заузео са идејом да пишем о свему што ми се може догодити после одласка у Немачку, ме је поново пронашао. Заборавио сам га, мало намерно а мало и случајно. Написао сам један текст и ништа више. Коментара није било. Био је три пута прегледан. Два пута из Хрватске и једном из Аустрије. Обрисан је. Нема разлога да постоји у илегали... Ипак, сматрам да је оно што сам онда написао, одлично осликало моје мисли и осећања пред долазак у Немачку, те га овде преносим. Иако је био објављен 10. октобра 2006. године, нисам хтео пре да га преносим овде јер ми се чини да се лепо слаже са претходним "лудилом"...

Да ли је могуће да се у Србији не може наћи посао за који си квалификован? Завршио сам Машински факултет и до сада сам у животу радио толико послова да ме је скоро и срамота да их све помињем. Никако да почнем са оним што знам јер ме нико није хтео, да се тако изразим. Више није битно да ли си невероватно паметан и интелигентан, „вундер-кинд” који је дао 2 године за једну и има просек десет и по или си паразит који је студирао 15 година, био свима на грбачи и завршио са просеком 6,02. Једноставно за тебе нема посла. Мислим има, ако ћеш да копаш испод трамвајских шина и да окопаваш воће али за било кога квалификованог... ништа.

Случајно, али стварно случајно, сам се запослио у фирми коју је основао наш човек који је пре 25-30 година отишао у бели свет да би се најео и мало проживео. Он је власник и плаћа све рачуне а она се води на другог човека који живи овде јер је имао жестоких проблема да се он региструје као власник. Нећу ништа даље да пишем о овоме јер ми притисак само расте. Елем, он ме је запослио и како ствари стоје, ићи ћу или у Немачку, или у Швајцарску или ко зна где му је воља и са ким све има послове да бих зарадио усрани новац. Лепо је то све али паре и нису неке а идем одавде. Нисам носталгичар али зар је једино решење да бежимо сви? Како је могуће да ми овде нико није понудио посао? Извињавам се, понудио ми је биро тј. Национални биро за запошљавање посао у струци који сам морао да прихватим јер 3 месеца није било ничега. И плата ми је била 80€! Па где то има!? И то сам добијао паре које је фирми уплаћивао тај исти биро као „стимуланс” на плату, с тим што фирма није била обавезна да ми даје ишта преко тога! Плус су имали умањење пореза зато што су запослили високо квалификовано лице са бироа! Срамота! Није ни чудо што овде у Србији све лагано пропада, а ако не пропада онда стагнира, кад сви радимо послове за које нисмо квалификовани и учимо их у ходу. Сви хоће нешто да продају, да уваљају, да увале, да завуку, да зајебу на брзака и да се за ноћ обогате! А ако се не обогате, бар да зајебу некога успут. Лепо каже изрека: “Само нек` комшији цркне крава. Али нек` цркне и моја па да нема од кога да позајмљује млеко и сир!”

И тако идем да тражим срећу, тамо негде... Хоћу ли је наћи, не знам, писаћу... кад стигнем. Не бих волео да ми деца причају немачки, енглески или који већ језик а да о Србији мисле као о тужној породичној историји.

И опет лудило!

Децембар 1990. Први вишестраначки избори за Скупштину Србије. Највише посланикa, тачније 194, освојио је СПС. За председника парламента изабран је Слободан Унковић, за премијера Драгутин Зеленовић. Расподела мандата је једино тада била по већинском систему, а на осталим по пропоционалном.

Јануар 1991. Слободан Милошевић је изабран за председника Републике Србије.

Јун 1992. Добрица Ћосић је председник Савезне Републике Југославије, која се састојала од Србије и Црне Горе, a формирана је у априлу 1992. Једини нестраначки, или страначки неопредељен, председник.

Децембар 1992. СПС поново осваја највише места у парламенту. Овог пута 101, а већина је обезбеђена уз подршку СРС, који није ушао у Владу. Председник Скупштине је био Зоран Лилић, а председник Владе Никола Шаиновић. Слободан Милошевић је реизабран за председника Републике Србије.

Јун 1993. Зоран Лилић је председник СРЈ. Потпредседник СПС.

Децембар 1993. Већину од 128 посланика су формирали СПС и НД. Драган Томић постаје председник парламента, а Мирко Марјановић премијер.

Јул 1997. Слободан Милошевић постаје председник СРЈ, председник СПС.

Септембар 1997. Коалиција СПС-ЈУЛ-НД добија 110 мандата, а већина је обезбеђена уз подршку СРС који је ушао у Владу. Томић је поново председник Скупштине, а Марјановић Владе.

Децембар 1997. Милан Милутиновић је председник Републике Србије. Он је наследио Драгана Томића, који је на тој позицији био вршилац дужности од јула 1997.

Октобар 2000. Војислав Коштуница је председник СРЈ. Председник ДСС.

Децембар 2000. ДОС је освојио 176 мандата. Драган Маршићанин је изабран за председника парламента, а Зоран Ђинђић за премијера.

Март 2003. Светозар Маровић је председник Државне заједнице Србије и Црне Горе, која је формирана фебруара 2003., као прелазно решење јер је Црна Гора тежила осамостаљењу.

Децембар 2003. СРС је освојио 82 мандата али Владу формира ДСС, СПО, НС и Г17+ уз подршку СПС. Маршићанин је поново изабран за председника парламента. Премијер је Војислав Коштуница.

Јул 2004. Борис Тадић је председник Србије. Председник ДС. Наследио је више вршилаца дужности. Они су били Наташа Мићић (ГСС) од децембра 2002. до фебруара 2004, затим Драган Маршићанин (ДСС) од фебруара 2004. до марта 2004., па Војислав Михаиловић (СПО) који је на овој дужности био један дан и Предрага Марковића (Г17+) од марта 2004. до јула 2004. године.

Јануар 2007. Опет највише мандата припада СРС. 81. За председника Скупштине је најпре накратко изабран Томислав Николић, а формирањем нове скупштинске већине ДС, ДСС-НС и Г17+, шеф парламента постаје Оливер Дулић. Коштуница је по други пут премијер.

Мај 2008. ДС је, са листом „За европску Србију“ освојио највише, 102, мандата. Формира коалициону Владу са СПС и странкама мањина. За председника парламента изабрана је Славица Ђукић-Дејановић, потпредседница СПС. Премијер је Миодраг Цветковић.

Април 2012. Славица Ђукић-Дејановић (СПС) је вршилац дужности председника Србије.

Кандидати за следеће изборе за председника Србије.

1. Ивица Дачић

Дипломирани политиколог из Београда, кога је 7. априла 2012. предложила коалиција СПС, ПУПС и ЈС а тај предлог је подржан са 15112 правно ваљаних изјава бирача. Кандидат је министар полиције у Влади Мирка Цветковића и председник СПС.
  

2. Борис Тадић

Дипломирани психолог из Београда, кога је 7. априла 2012. предложила коалиција "За бољи живот", а тај предлог је подржан са 26798 правно ваљаних изјава бирача. Кандидат је бивши председник Србије (2008. до 2012. године) и председник ДС.

3. проф. др Зоран Станковић

Доктор медицинских наука из Београда, кога је, 8. априла 2012. године предложила коалиција "Уједињени региони Србије", а подржало 12332 бирача правно ваљаним изјавама. Зоран Станковић је министар здравља у Влади Мирка Цветковића, а био је министар у Влади Војислава Коштунице.

4. др Војислав Коштуница

Доктор правних наука из Београда, кога је, 8. априла 2012. предложила ДСС, а подржало 12771 бирача правно ваљаним изјавама. Коштуница је председник ДСС. Био је председник СРЈ и два пута премијер Србије.

5. Јадранка Шешељ

Педагог из Батајнице, коју је предложила СРС 10. априла ове године, а подржало 15312 бирача правно ваљаним изјавама. Јадранка Шешељ, супруга Војислава Шешеља који у затвору Схевенинген чека пресуду Хашког трибунала, није имала политичке функције у СРС. У "Минелу" је провела 12 говина на службеничким пословима, а када је предузеће почело да пропада, проглашена је економским вишком.

6. Чедомир Јовановић

Дипломирани драматург из Београда, кога је предложила коалиција "Преокрет", ЛДС, СПО, СДУ, БС, ВП, ДПС, ЗЕП и ПБС, 10. априла, са потписом је подржало 11006 грађана. Јовановић је председник ЛДП, био је шеф посланичке групе ДОС-а после 2000. и потпредседник у Влади Зорана Живковића.

7. Томислав Николић

Дипломирани менаџер из Београда, кога је предложила СНС 11. априла 2012. године, а подржало 18743 грађана. Николић је председник СНС, био је заменик председника СРС, Војислава Шешеља. До сада је био три пута кандидат на председничким изборима у Србији (2003., 2004, и 2008. године), и једном кандидат за председника СР Југославије (2000. године). Обављао је дужност подпредседника Владе Србије у периоду од 1998. до 2000. и потпредседника Владе СРЈ од 1999. до 2000., а маја 2007. на пет дана је обављао и дужност председника Народне скупштине Републике Србије. Николић је 5. септембра 2008. године поднео оставку на дужност заменика председника СРС и заједно са још двадесет радикалних посланика формирао посланички клуб "Напред Србијо", из кога је настала СНС.

8. Владан Глишић

Дипломирани правник из Београда, кога је предложила група грађана "Двери", 14. априла 2012. године, подржана са 12733 правно ваљане изјаве бирача. Рођен је у Приштини 26. августа 1970. године. Члан је руководства Српског сабора Двери, у чији је рад укључен 2003. Правни је саветник у Центру за велике пореске обвезнике при Министарству финансија Србије. Заменик је јавног правобраниоца Градске општине Раковица.

9. Зоран Драгишић

Професор Универзитета у Београду, кога је предложила Група грађана "Покрет радника и сељака" 13. априла 2012. године. Решење о проглашењу за кандидата за председника Републике, донето је након поступања подносиоца изборне листе по Закључку Републичке изборне комисије од 14. априла и достављања недостајуће документације. Укупан број правно ваљаних изјава бирача који подржавају Предлог кандидата је 11464. Зоран Драгишић (рођен у Београду, 1967. године) је ванредни професор на Факултету безбедности на предметима Политички систем, Основи безбедности и Безбедносни менаџмент. Председник је ПРС.
  

10. Муамер Зукорлић

Верски службеник из Новог Пазара, кога је предложила Група грађана 14. априла 2012. године. Приликом пријема Предлога кандидата за избор председника Републике, РИК је контатовала да је укупан број правно ваљаних бирача који подржавају предлог кандидата 10468. Муамер ефендија Зукорлић, рођен 15. фебруара 1970., у селу Орље, Тутин, је председник и главни муфтија Мешихата Исламске заједнице у Србији. Основну школу је завршио у селу Рибариће код Тутина, а затим у Сарајеву Гази Хусрев-бегову медресу. У Константини, у Алжиру, је 1993. године завршио Исламски факултет, одсек шеријатско право а пост-дипломске студије у Либану.
  

11. Иштван Пастор - István Pásztor

Правник из Хајдукова, кога је предложио СВМ - Vajdasági Magyar Szövetség, 15. априла 2012. годне. Укупан број правно ваљаних изјава бирача који подржавају Предлог кандидата је 12552. Рођен је 20. августа 1956. у Новом Кнежевцу, председник је СВМ. Био је кандидат за председника Србије на изборима 2008.

          На председничким изборима 2012. биће више кандидата него 2008. године. На претходним председничким изборима РИК је прогласила 9 председничких кандидата.
         Ово је извештај РИК о резултатима избора за председника Републике, одржаних 20. јануара 2008. године:

1. Томислав Николић, СРС, 1646172 гласова (39,99 % изашлих на биралиште)

2. Jугослав Добричанин, РС, 11894 (0,29%)

3. Борис Тадић, ДС, 1457030 (35,39%)

4. Велимир Илић, НС, 305828 (7,43%)

5. Иштван Пастор, Мађарска коалиција, 93039 (2,26%)

6. Маријан Ристичевић, Коалиција НСС - УСС, 18500 (0,45%)

7. Чедомир Јовановић, ЛДП, 219689 (5,34%)

8. Милутин Мркоњић, СПС, 245889 (5,97%)

9. Миланка Карић, ПСС - БК, 40332 (0,98%)

           С обзиром на то да ниједан кандидат није добио већину гласова бирача који су гласали, у складу са тамо неким члановима неког Закона, гласање је поновљено у законском року од 15 од дана првог гласања. На поновљеном гласању су учествовала два кандидата оја су добила највећи број гласова, и то:

1. Томислав Николић, и
2. Борис Тадић.

            Резултат је био:
1. Томислав Николић, СРС, 2197155 (47,97%)

2. Борис Тадић, ДС, 2304467 (50,31%)

            У Србији је тренутно регистровано 87 политичких партија, а у процесу пререгистрације неколико стотина их је обрисано из регистра као неактивно. Списак који следи је писан латиницом јер је једноставно прекопиран са неког сајта и не пада ми на памет да га прекуцавам!

1. Demokratska stranka DS
2. Sandžačka demokratska partija SDP
3. G17 PLUS
4. Jedinstvena Srbija
5. Politička stranka Udruženi penzioneri i socijalna pravda
6. Zajedno za Šumadiju
7. Socijaldemokratska partija Srbije
8. Stranka za Sandžak
9. Nova Srbija
10. Demokratski savez Hrvata u Vojvodini
11. Partija ujedinjenih penzionera Srbije
12. Srpski pokret obnove
13. Demokratska stranka Srbije
14. Srpska radikalna stranka
15. Narodna partija
16. Pokret SNAGA SRBIJE - BK
17. Sandžačka narodna partija
18. Stranka demokratske akcije Sandžaka – Stranka demokratske akcije Sandžaka
19. REFORMISTI VOJVODINE
20. Demokratska Unija Doline – Bashkimi Demokratik i Luginës
21. Liberalno demokratska partija
22. Socijalistička partija Srbije
23. Demohrišćanska stranka Srbije
24. Demokratska partija Bugara – Demokratičeska partiя na Bъlgarite
25. Demokratska stranka vojvođanskih Mađara – Vajdasági Magyar Demokrata Párt
26. Reformisti Sandžaka – Reformisti Sandžaka
27. Liga socijaldemokrata Vojvodine
28. Pokret mađarske nade - Magyar Remény Mozgalom
29. Demokratska partija Sandžaka - Demokratska partija Sandzaka
30. Vlaška demokratska stranka Srbije - Partia democrată a Rumănilor din Sărbie
31. Demokratska unija Albanaca- Unioni demokratik Shqiptar
32. Savez vojvođanskih Mađara-Vajdasági Magyar Szövetség
33. POKRET VETERANA
34. Romska demokratska stranka
35. Pokret „Živim za Krajinu
36. Demokratska partija Makedonaca – Demokratska partija na makedoncite
37. Demokratska zajednica Hrvata
38. Slovačka stranka – Slovenska strana
39. Pokret socijalista
40. Sandžačka alternativa – Sandžačka alternativa
41. Zelena ekološka partija - Zeleni
42. DEMOKRATSKI SAVEZ BUGARA - DEMOKRATIČEN SЪЮZ NA BЪLGARITE
43. PARTIJA BUGARA SRBIJE – PARTIЯ NA BЪLGARITE V SЪRBIЯ
44. Bošnjačko demokratska stranka Sandžaka –Bošnjačko demokratska stranka Sandžaka
45. PARTIJA ZA DEMOKRATSKO DELOVANjE – PARTIA PËR VEPRIM DEMOKRATIK
46. Reformistička stranka
47. GRAĐANSKI SAVEZ MAĐARA – MAGYAR POLGÁRI SZÖVETSÉG
48. Srpska napredna stranka
49. Socijaldemokratska unija
50. Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara – Vajdasági Magyarok Demokratikus Közössége
51. Pokret za demokratski progres – Lëvizja e Progresit Demokratik
52. Demokratska levica Roma – Demokratikani levica e Rromendji
53. Vlaška demokratska stranka
54. Demokratska partija Albanaca – Partia demokratike Shqiptare
55. Bunjevačka stranka Vojvodine – Bunjevačka stranka Vojvodine
56. Socijaldemokratski pokret
57. Sandžačko Raška Partija
58. Crnogorska partija – Crnogorska partija
59. Zeleni Srbije
60. Narodna seljačka stranka
61. Građanska inicijativa Goranaca
62. Demokratski pokret Rumuna Srbije – Mişcarea democrată a Românilor din Serbia
63. Romska partija
64. Ujedinjena partija Roma – Jekutni Partija Romani
65. Narodni pokret Sandžaka – Narodni pokret Sandžaka
66. Rusinska demokratska stranka – Ruska demokratična stranka
67. Srpska monarhistička stranka Srpska Sloga
68. SAVEZ BAČKIH BUNjEVACA
69. VOJVOĐANSKA PARTIJA
70. ALIJANSA VOJVOĐANSKIH RUMUNA – ALIANŢA ROMÂNILOR DIN VOIVODINA
71. Stranka Vojvođanskih Slovaka - Strana Vojvodinskljch Slovákov
72. Romska stranka Jedinstvo
73. PULS SRBIJE
74. NIJEDAN OD PONUĐENIH ODGOVORA
75. Ujedinjena seljačka stranka
76. Komunistička partija
77. Bošnjačka demokratska zajednica-Bošnjačka demokratska zajednica
78. Srpska demokratska stranka
79. Srbija na istoku
80. Bogata Srbija Pokret poljoprivrednika i privrednika
81. Demokratska partija – Partia demokratike
82. Zajedno za Vojvodinu
83. Socijaldemokratski savez
84. Pokret za razvoj Srbije
85. Unija Roma Srbije
86. Bunjevačka stranka
87. Bošnjačka narodna stranka/Bošnjačka narodna stranka


              Дакле, све је ту, црно на бело. Лепо се види да развоја тзв. политичке сцене у Србији у демократском, или било каквом другом смеру, није никад ни било. Само се смењују ликови који представљају странке у јавности. И чим се појави неки нови, почне са причом како је он неумешан у било шта из ближе и даље историје, нема "путера на глави" и са том "жваком" опуштено добија изборе. Ако и победи неки "понављач" то је зато што је остао у поседу свих центара моћи. Војска, полиција, новине, телевизија, новац... Новац игра највећу улогу, наравно. Е да би њега натерали да нам "сјаши са грбаче", потребно је употребити огромну силу. Проспе се ту и тамо нешто крви али тако то иде код нас.
              Не могу а да не цитирам Београдски синдикат, који је узгред речено, дуго избегаван у медијима како се неко не би замерио са владајућом екипом. Могао бих овде да цитирам целу "Они су" али мислим да нема потребе. Битно је:
"А људи слабо памте, то је главни проблем
 ко те јеб`о годинама, јебаће те опет!"
               Србија пропада. Треба јој помоћ. Вештачко дисање. Реанимација. И то што пре! Бојим се да јој ови избори, или било који други, неће пружити ни основну помоћ, а камо ли неку обнову. Само ће још више поделити народ, који већ дуго времена не може да нађе обалу и само плива у, све мањој и мањој бари, а крокодили се множе и множе и множе...

Јесмо ли се опаметили? Хоћемо ли се опаметити? Где је крај овом лудилу!?

Крајње је време

            Сећам се да је мера за здраво дете некад била 25 килограма пред полазак у први разред. Ја сам био један од оних који нису хтели да једу. Имао сам 21 килограм. Свако обедовање је моју мајку терало у очај. Како да ме натера да једем? Како да не будем гладан? Глад. Један од неколико легендарних српских страхова. Касније је схватила да ме је размазила и да сам постао пробирач. Ћевапима сам могао на црту кад год хоћеш. Са 6 година сам двадесетак комада јео као од шале. Пљескавице, па не баш толико. Виршле. Паковање истих и кувано јаје. Оде одк трепнеш. Од осталих ствари, „Еурокрем“. Палачинке и удри. Родитељи су ме са шест година послали и у школу пливања, не би ли променили моје избирачке способности. Тамо сам могао да останем и ватерполо да тренирам али је тренер био један нетактички смрад од човека. Сумњам и да је баш мрзео рад са децом, па сам се ја тамо набрао страха као никад. Једва сам чекао да се заврши курс. Нисам смео ни на последњи испит да одем, после којег су делили неке дипломе.

            Касније сам кренуо на фолклор. То је већ изискивало значајније физичке напоре. Ћале се увек надао да ћу да појурим лопту по ливади али јеби га, нисам тај тип. Увек сам био голман па је то већ почело да смара. Јеби га, стојим већину времена. Играо сам баскет испред зграде, што је за њега било „мало“. Тада сам већ почео да повећавам јеловник. Килажа је расла али не претерано брзо и много.

            После пар година сам почео и карате да тренирам. Пошто сам био некако ниже, стаменије грађе, брзо су ме упутили на борбе. Нисам био вичан оним финијим покретима, тј. катама. Није ми сметало и њих да вежбам али ми је недостајала грациозност покрета. Био сам осми разред, имао црвени појас и такмичио се у борбама на нивоу града Београда. Био сам тешка категорија. Имао сам 76 килограма. Тада сам почео све да једем. Сећам се да смо били у посети код ујака. Ручак, све лепо постављено и он ми рече да ја, ето као најмлађи и омиљени гост, први сипам. Кад је видео колико сипам, није одолео да, уз осмех, не прокоментарише: „Куд теби првом даде кашику? Остави и нама нешто...“ Било је ме баш, баш срамота. Али одговорно тврдим да сам тада имао само неколико килограма масних наслага. Сваки радни дан, тј. вече, смо тренирали. Уторак и четвртак су били тактички тренинзи у „Пинкију“ а остала три дана кондициони тренинзи у парку поред. Тада сам могao „волу реп да ишчупам“. После добијених батина у квалификационим „окршајима“, због веома малог искуства, освојио сам бронзану медаљу. Ћале је искусно мајци рекао да би било боље да остане кући, да не гледа. Дошао сам кући са поцепаном горњом усном, модрицом испод десног ока и отеклим левим уветом и пружио мајци медаљу. Све што је изустила било је једно очајно: „Сине...“, да дуго узлазним акцентом на „и“. Тренер је хтео да идем и на републичко такмичење, да браним медаљу али сам одустао. Био је љут а ја сам размишљао како сам спасио себе од нових ожиљака. Пре тог републичког се и клуб распао. Тренер је почео више да пије, није водио рачуна о тренинзима, лагано су изостајала и спонзорства и крај.

            После основне дође и средња школа. Други крај града, мало времена за спортске активности и све што сам радио по том плану је бицикл и баскет по крају. Ишао сам и бициклом до школе, неких 45 минута, али сам престао јер нисам успевао да пронађем баш најбоље место за оствљање истог. Лопова има свуда. И килажа је кренула лагано да расте. До факултета сам накупио 90.

            Факс је посебна прича. У првој години сам имао толико обавеза да је то било ужасно. Сећам се да сам понедељком имао предавања и обавезне вежбе од 8 до 21 час! Сат времена паузе за ручак, од 12 до 13, и готово. Због лошег осветљења у огромним просторијама и умора сам почео и наочари да носим. Диоптрија је још увек мала али ми требају. Килограми су стигли до броја 95.

            Академску је, после пет дана, заменила војничка тортура. Дипломирао сам 28. новембра а 3. децембра сам био у касарни. Тамо сам, више него, смешне оброке свакодневно употпуњавао „Еурокрем“ блоковима. Оним од сто грама. Један до два дневно. А кад ме пусте од града, прво сам свраћао до пекаре чувеног „Дула тровача“ на невероватно добар бурек а онда на пуњену пљескавицу са прилозима. После три месеца којекавих физичких активности, лоше исхране, имао сам 82 килограма. Кад сам дошао кући, комшилук је био у фазону: „Опа, види њега. Ал` си се стесао...“, а ја сам био у толико сјебаном стању да је и дете могло да ме бије. Можда и јесам добро изгледао, не знам, али нека хвала, не поновило се. Не на онај начин.

            Крај војске и тражење посла. Килажа је отишла на 96. Са том тежином сам стигао до Немачке. Беше то крај октобра 2006. године. За нову годину сам стигао кући и стао на вагу. 106! Јеб`о те! Нередовна исхрана у мензи, где је све тек извађено из фритезе, а у стану нека чајна кухињица, без рерне и са малим фрижидером. Не. Нећемо тако. Понео сам пасуљ и сува ребра, јер то нисам нашао у Немачкој, купио лонац и кренуо да кувам у стану. Шта год али да буде кашиком. Уписао се у неки не-фенси јефтини фитнес клуб и после пола године сам имао 92 килограма.

            Те године сам упознао Малену. Остатак приче је мање-више познат али сам се опет попео преко „стотке“. Јутрос сам се мерио. 102,6 килограма. Дигитална вага па одатле она децимала. И Малена је добила пар кила после трудноће, које није успела да скине.

            Она је почела неку врсту дијете. То је уствари смањивање оброка, без хлеба, слаткиша сокова и кафа, плус не једе после 18 часова. Даје резултате. Сваки дан се мери и има 100 до 200 грама мање. У једном тренутку ће то опадање да стане али долази лепо време па ћемо бити више у покрету. Мирко је већ усталио ход па трчакара на све стране и ето нам фитнес тренера.

            У мају пуним 35 година. Крајње је време да смршам. После ће бити све теже и теже. Од понедељка се придружујем Маленој, па ћемо да видимо „ком` опанци, ком` Рибок патике!“

W123

              1976. година. 19000DM и W123 200D у основној верзији је купљен. Још неколико хиљадарки и сви додаци су ту. Улазак у ауто је као улазак у катедралу. Широка врата, велики аналогни показивачи свега битног за једног уживаоца у вожњи, удобне фотеље уместо седишта, довољно простора свуда па и за онога ко жели да се вози у пртљажном простору, клима уређај са, по први пут виђеном, двозонском поделом, диск кочнице на свим точковима, напредни систем против блокирања точкова приликом кочења, контролисане зоне "гужвања" приликом судара, ојачања у кровној конструкцији тако да у случају несреће врата неће повредити кабински простор и повредити путнике, ваздушни јастук за возача и сувозача, вишебрзинско подешавање рада брисача, аутоматско закључавање свих врата и то све са једним јединим кључем. Затим тај исти кључ иде у контакт-браву, давање контакта и тада следи чувена дизел секунда. Ова секунда данас не постоји, а мало је се ко и сећа. Прва помисао је да се ништа не догађа али убрзо се зачује кликтање па брундање хладног дизел агрегата. Након краће вожње свих 55 "коња" су загрејани и спремни да "вуку" у недоглед. До максималне брзине, која је око 130 км/ч, је мало ко и ишао а до "стотке" му је требало око 30так секунди. Његови коњи су радници, нису тркачи, и вољни су, чак спремни, да вуку до првог сервиса преко 700 хиљада километара. Уз пажљивог власника и добро одржавање, ићи ће и преко милион...

И све је речено, зар не?

Веома познати задњи крај.

Класика... чиста класика...

Музејски примерак. Сматрам да овако нешто не треба да стоји у гаражи већ мора бити стално у покрету не би ли ухватило погледе оних који умеју да цене ову врсту уметности.

Честа слика. Некад али и сад.

"Стари, али плаћен!" Па оно јес` вала, данас их већина вози на којекаве лизинге, кредите, позајмице...

"Намуњена" верзија. Неко их воли и у овом стању. Ја, не. Само у оригиналном стању је уметничко дело. Ово је... ипак нешто друго.

Купе који је толико измењен да скоро више и не подсећа на легенду. Па добро мајку му, је л` то лепо, а?

Признања се могу добити од различитих институција и људи али и од компјутерских игрица. Ово је "стодва`ес`тројка" у "Grand Theft Auto", због ауторских права названа онако како јој одликује: "Адмирал!"

              Прављен је од новембра 1975. до јануара 1986. године. Ово је најпродаванији модел Мерцедеса свих времена па и не чуди податак да је произведен у 2,7 милиона примерака. Његов претходник је била серија W114/115, познатија као Мерцедес у којем је Бора Тодоровић у серији "Врућ ветар" дошао у Србију да се шепури. А у колико је филмова и серија учествовао је тема за себе. Немам ни времена ни живаца да их набрајам, те ћу лењо да оставим линк: W123 ухваћена камером.

W114/115 Нешто је шмекерскији од W123 али је на томе и остао.

Наследник је, крајње логично, W124. Успешан али није достигао ни делић славе свог претходника.

W124 Нажалост, остао је "стодва`ес`тројка" у покушају.

Тада је то била виша средња класа аутомобила. Његов последњи потомак је серија "E". Мерцедес је после W124 прешао на веома једноставну и безличну класификацију својих возила. Слова... Некад је број означавао запремину мотора без последње нуле а слово које је следило потом је давало јасно до знања да ли се ради о бензинској "Е" варијатни или дизел "D". Ако је у био у питању караван, поред овога је било и слово "T", а које био купе онда је стајало "C". Данас се нпр. модел "Е 200" производи у више моторних варијанти. Чак ни запремина истог не одговара броју... На овом сам веома огорчен и киван, искрен да будем. Елем, мотори који су се у ову легенду уграђивали су имали од 2 до 2,8 литара код бензинаца (са снагом од 94 до 185 коњских снага) и од 2 до 3 литре код дизелаша (снага је била у распону од 55 до 125 "коња"). Као што рекох горе, био је склапан и у караван и купе верзији али и у лимузинској, продуженој. Ова последња ми је најрогобатнија, признајем. Не знам ко је одговоран за идеју ове каросерије али је требао да добије кеца из дизајна!

S123 Караван, који се исто не може похвалити неким дизајнерским достигнућем. Додуше, у то време је било сасвим нормално само продужити класичну лимузинску варијанту и залепити врата од пода до плафона. Ту се негде удену и светлосне групе и ето га.

C123 Купе. Ни ово ми није лепо. Али ко сам ја да другима говорим шта је лепо а шта ружно. Ја волим класику. Јесте, знам, и пре су ме због овог става зајебавали да сам "пензија" али не марим. Волим W123 у свом класичном облику и тачка!

V123 Продужена лимузина. Е јеби га... Изгледа као да је неко пресекао нормалан ауто по средини, заварио пар плоча лима и добио нешто што су можда само јапији из тог доба готивили. Не, никако. Ово је за мене зло и наопако шта је урађено од дивоте.

            "Мечка", "Божана", "Цигански сан", "Буре", "Клавир" и ко зна које је све надимке добио овај модел Мерцедеса. Код нас је увек био и остао "Цигански сан" али је то за мене један велики комплимент. Цигани нису улагали у коње па то не раде ни са аутомобилима данас. Њима је увек требао неки поуздан начин преношења и превожења од тачке "А" до тачке "Б", у фазону "сипаш и не мислиш". Овај ауто је баш то. Добро, није баш тако. Немци су темељан, технички подешен, народ па су и овде предвидели низ радњи за одржавање мотора. Каросерију чува ко како стигне. Мада је и она могла да претрпи доста немара. Ни један модел Мерцедеса није имао толико дебео лим као овај. Многи су говорили да је Мерцедес погрешио када је избацио W123. Зашто? Па ко ће купити следећи модел ако овај може у недоглед да се вози. Према "ADAC" статистици, а они су немачки ауто-мото савез, овај ауто је имао просечну километражу од 724 хиљаде километара до првог већег проблема и сервиса. Дакле, "Мечка" је почела потпуно нову еру у аутомобилизму. Много тога је донела у горњу средњу класу, за пристојну суму новца. Није био јефтин ауто, наравно, али ни прескуп. Данас је реткост на улицама Европе али у Африци је већ друга прича. Нема главног града а да таксисти не возе "Буре". Издржљив је и крај приче. Чак му ни високе температуре, које су опет па добре за каросерију, мање рђа, ни песак нису уништили возне способности. У оригиналном, или приближно оригиналном, стању се налази у гаражама и чува као какав стари "Клавир".

                 Готово да се не квари, тешко га је "подерати", дугог је животног века и веома је поуздан. Феноменалну издржљивост овог модела су умели, а умеју и данас, да цене такси возачи. Може да прича ко шта хоће, да их воли или не воли али они су дефинитивно најбољи показатељ колико је неки модел аутомобила поздан партнер у свакодневној вожњи. W123 200D је за њих ознака за савршено возило. Ко се тада одлучио за модел са турбином, могао се похвалити да вози први европски модел са турбо пуњачем. 

            Са тако мало коња из релативно велике запремине, успевао је да буде успешан и на тркама. Наравно, нико озбиљан се није хватао овог возила али су му аматери давали шансу. 1978. је био шести у Сафари релију са пољским возачем Блажеј Крупом, а он је исте године био други у релију око Америке. Следеће године је поновио овај успех.

              Наследник овог величанственог инжењерског достигнућа добрих људи из Штутгарта је W212 200CDI и кошта око 40 хиљда еура. Плус додатна опрема и ето новца за једна омањи стамбени простор. Ако икад будем имао толико новца за ауто, можда га и купим. За мене је W123 један мали, до сада, недосањани сан. Њега желим да поседујем. Ко ме познаје, зна да сам ја велики обожавалац Мерцедеса и да ми није битно ни годиште ни модел али овај... овај... има посебно место у срцу. Пре петнаестак година сам пешке прелазио раскрсницу Омладинских бригада и Јурија Гагарина у Београду и у једном тренутку сам чуо шкрипу гума. Возач овог модела је дао све од себе да не чека на семафору следећи зелени сигнал па је "на фелнама" улетео у раскрсницу и том приликом му је спала радкапна. Она се докоторљала и зауставила се пред мојим ногама. Возач је наставио безобзирно низ улицу не примећујући да ишта недостаје. То је први део овог аутомобила који поседујем. Он ми је поклоњен а сад је на мени да се потрудим око остатка. За крај једна видео прича о W123.