Честитке

           Моја некадашња комшиница у Београду је радила у Пошти. Била је и обична шалтеруша али је била и шефица у пар објеката. Као и сви, и она користи компјутер, мобилни… Давно је приметила да ће се њен посао свести на исплату пензија и примање готовинских уплата за комуналије, телефон и слично. Чак су и пакети све ређа појава. Којекави „разносачи“ и „слање“ у гепеку аутобуса су све популарнији.

            Није била далеко од истине. Не памтим кад сам последњи пут купио а камо ли видео маркицу за писмо. У последњих пар година сам примио неколико одмор-разгледница од пријатеља, признајем, али је то веома занемарљиво у односу на давно прошло време. Никад нисам ни био неки љубитељ тих разгледница јер ме гризе савест кад треба да их бацим. Реално, лепо их је добити, обрадујем се макар и на трен али их после само премештам са једног на друго место, све док не прође толико времена да заборавим зашто сам их уопште и чувао. Тада их сместим у канту за смеће без трунке гриже савести.

           Честитке, било које врсте, су већ друга ствар. Већ неко време их сматрам изумрлом врстом. Сви једни другима честитамо празнике, или битне догађаје, телефоном, смс-порукама, мејловима или уживо. Ово последње је дефинитивно најређе. Тетка моје мајке је била једино биће које се веома обрадује новогодишњим честиткама. Све би их поотварала и поређала по кући. Роуан Еткинсон, у једној од епизода серијала „Мистер Бина“, их је качио на канапу по стану. Веома несмешно и неинвентивно. Она је најлепше стављала на најочигледнија места у кући како би са комшиницама, уз поподневну кафу, имала шлагворт да заподене крајње наиван разговор. Комшиница би констатовала: „Ау, што је ова лепа!“, а затим и упитала „Од кога си је добила?“ Она би онда сва поносна причала читаву причу о ономе ко је шаље. Течу то није нервирало иако је у време новогодишњих празника увек ћутао уз кафу. Сироти човек није могао од ње да дође до речи. Код тетке би оне тако стајале до средине фебруара, чини ми се. Ценим да јој је било драго што је се уопште неко сетио јер није имала ту срећу да има децу. Звали смо је телефоном, наравно, ишли јој редовно и у посете али ништа није могло да надокнади писану форму. Она је давно умрла и од тада се нешто не сећам да сам било коме после ње адресирао честитке.

    Ове године се историја поновила. Мирка смо фотографисали, по ко зна колико пута, и ухватили га у једној веома радосној пози док седи. Маленој се слика много допала па смо отишли до оближње продавнице да је развијемо. Мала дигресија: овде поједине продавнице имају апарате за брзо развијање фотки. Читају све медије. Е на једном таквом апарату би и опција да направимо честитку. Цена, мање од десет евро-центи по комаду. Морам признати да лепо изгледа. Он седи на сред фотке урамљен у, за ово доба године, типично зелени рам са црвеним машнама а испод слике су наша имена. Успут смо пазарили и коверте и двадесетак честитки је тренутно на путу.

               Док су коверте стајале на столу, са све адресама на њима, нисам могао да се отмем утиску колико смо расејани по свету. Од Србије и Босне, логично, преко Немачке па све до Америке и Аустралије. Да ме је којим случајем носталгија тада у душу убола, могао сам их све сузама залепити. Јеби га, морао сам сваку коверту да олижем...

Потпуно лудило

          Свет је давно почео да луди и све више и више тоне у лудило. Много тога видимо и чујемо али ипак из дана у дан успевам бити шокиран. Не тако давно, у Швајцарској је ухапшен човек који је преко интернета дао оглас у којем тражи добровољца, којег би убио, скувао и појео. Био сам згранут колико људи више и не покушавају да сакрију своје лудило и колико не потискују животињске инстикте. А сад ово. Извор: „Блиц“, интернет издање од 20. децембра 2012. године, интернет веза ка оригиналној вести.

„Dođi mi na večeru (bukvalno): holandski voditelji jeli jedan drugog u TV emisiji

M. Vukelić | 20. 12. 2011. - 12:59h

Dvojica holandskih voditelja učestvovala su u verovatno najbizarnijem TV šouu ikada - obojica su pojeli po komadić mesa skinut s onog drugog. Denis Storm i Valerio Zeno su hirurški odstranili po mali komad mesa, koje su onda pojeli pred publikom, dok su sve snimale kamere. Ovaj kanibalistički šou tek bi trebalo da bude emitovan na televiziji „BNN“.

Performans je izveden u okviru emisije "Proefkonijnen" ("Zamorci"), u kojoj takmičari odgovaraju na "glupa" pitanja i neobične izazove.

Stormu je na operaciji odstranjen komadić mesa s debelog mesa, a Zenu sa stomaka. Obojica su posle egzibicije rekli da u ukusu ljudskog mesa, koje su degustirali bez preliva, "nema ničeg posebnog", ali nisu hteli da detaljnije opisuju njegov ukus.

- Neobičan je osećaj kada gledaš svog prijatelja u oči dok mu jedeš stomak. S druge strane, dao sam samo nekoliko centimetara mesa, a sada imam dobru priču o tom ožiljku - rekao je Storm za američku TV mrežu Ej-Bi-Si.

Strom i Zeno su rekli da su na kanibalizam pristali dobrovoljno i da njihov postupak neće ostaviti posledice na njihovo zdravlje, jer je meso bilo "dobro skuvano".

Pravni stručnjaci kažu da učesnici emisije neće snositi pravne posledice, budući da kanibalizam sam po sebi nije protiv zakona, ali da bi lekari koji su izveli operaciju mogli odgovarati.”

Не желим да их пропагирам те стога нисам копирао слике и везу ка видео снимку. И без њих је одвратност на довољно високом нивоу.

           Давно сам чуо виц: „Која су три знака да је свет отишао у курац? Најбољи репер је белац (Еминем, који је тада био рекламиран ван свих граница укуса), најбољи играч голфа је црнац (Тајгер Вудс којем је узето за врхунско зло узета ћињеница да је хтео, и успевао, да јебе све оне које су му се бацале у наручје) а Немцима се више не ратује!“ После је дошао феноменални филм „Труманов шоу“ који је, безуспешно, покушао да скрене пажњу на тзв. „ријалити“ серијале и лудило које изазивају у људима. Однедавно чак и актери порно филмова постају уважене друштвене личности које младима постављају стандарде мушко-женских односа. Спрема се и филм о жени чији је допринос човечанству нечувено велики. Она је прва успела да стрпа цео курац у уста, без да се загрцне! Да не говорим о ужасном пропагирању све насилнијег секса од стране порно-индустрије. И сада ово...

            Плашим се и да помислим шта је следеће, пичка му материна? Постоји ли граница? Има ли је? Види ли је ко? Ја не и зато ме лагано обузима осећај страха да се ја не претворим у некога ко ће почети да мрзи свет око себе.

Мирко, Хари Худини, доктор Хенри Џекил и господин Едвард Хајд

          Шта ова тројица имају заједничко? На први поглед, ништа.

       Доктор Џекил и господин Хајд су фиктивни ликови, које је из главе на папир пренео Роберт Луј Стивенсон. Признајем, књигу нисам прочитао али сам, као и већина, гледао филм. Укратко ћу. Доктор Џекил је угледна личност. Уважаван у јавности. Господин Хајд је нешто сасвим друго. Он је оно што Џекил никада није хтео или није могао бити. Колико год се опирао трансформацији, Џекил је свако вече постајао чудно биће, које није било пријатно чак ни видети. Поред одурног изгледа, чинио је и ужасна злодела. На крају је потпуно обузео тело које је делио са доктором Џекилом. Вечна борба доброг и лошег. Па ко победи...

       Хари Худини је поприлично чувено име. Не волим мађионичарство, илузионализам и све те чудне и јефтине обмане. Једноставно им не видим сврху, али поштујем када је неко најбољи у послу којим је одабрао да се бави. Худини је први на свету успевао да обмане људе у великом стилу. Чинио је никад пре виђена ослобађања од ланаца и лудачке кошуље под водом, био је жив закопан и још много тога. Пар пута се окушао и као глумац али је то било само каљање величанствене илузионистичке каријере. Биле су потребне године док свет није скапирао како је он то све изводио. Многи се данас ките његовим перјем или се хвале како знају како је он урадио оно што је урадио. Па шта ако знају? Сазнати нечију тајну није веће од саме тајне.

        Мирко је још увек беба. За нешто мало више од два месеца ће напунити прву годину живота. Не уме сам да промени гаће, тј. пелене, не уме сам да једе, да пије, иако обоје покушава, не уме још увек самостално да хода, нема чак ни све зубе! Добро де, има један али му је и тај један донео много непроспаваних ноћи. И поред свега што нема или не уме, он има, изнад описане, моћи.

Током дана је дивно дете. Смеје се, воли друштво, причу, музику, живе боје и звукове. Играње се подразумева. Једе и пије редовно, не буни се на било шта је до сада пробао. Тада је добар исто као и доктор Џекил. Међутим, када се смрачи, када легне да спава „и онај ко је овце погубио“, како је знао мој отац да каже, он уме бити нешто налик господину Хајду. Није ружан и не одузима животе, далеко било, али га нешто потакне да почне да зајебава. И то у великом стилу. Не узимам у обзир кад га стисне нека мука, као што су зуби или грчеви, већ ситуације кад се пробуди у пола ноћи, као да се „бог зна како“ наспавао и пожели да се игра. Ни та игра, у принципу, није проблем јер уме он и сам да се игра. Мало се заприча, мало виче, мало окреће, узме неку од оних пуњених играчкица око њега и тако се успава. Или смири. Проблем је кад жели друштво. Без обзира што се не види ни прст пред оком и што се свима, сем њему, спава! У тим тренуцим диже неописиву галаму. Једна познаница је имала исти проблем и она је тај плач, ту вриску, описала на најбољи начин: „Плаче као да му секу ноге и руке. Као да га кидају. Као да виче: „Умирем! Умирем! Помагајте!“ Као да му живот виси о концу...“ Сваки родитељ, који иоле воли своје дете, не може да буде миран поред детета које вришти и запомаже. И тако док га не прође жеља за играњем а сан се врати на поспане очи. То уме и по пар сати да потраје. Он заспи, ужива а неки устају за пола сата и иду на посао... Ујутро је опет онај добри доктор Хајд.

Шта га чини Худинијем? Илузије које ствара, шта друго. Цуцла му и није баш на листи најомиљенијих ствари али воли да му је у устима кад треба да заспи. Догоди се да се окрене и ње више нема у устима. Тада се јави, крајње нерасположеним тоном, па се једно од његових двоје родитеља баци у потрагу за чепом који затвара рупу из које излазе заглушујући звуци. Просто је невероватно колико је тешко пронаћи цуцлу у тим тренуцима. Његов креветац има површину око једног квадратног метра и већину те површине заузима он са својом врећом за спавање. Па где је та цуцла мајку јој јебем? Налазили смо је у ћошковима кревета, скоро испод душека који је баш по мери углављен у креветац, затим у врећици и то испод њега или у његовој пиџами, испод главе али тако да кад га подигнемо ње нема. Као да му је залепљена за потиљак па се подигне с њим. Или буде испод плишане играчке са којом се не игра тако често. Нађе се и на поду али не тек тако негде где се види, већ увек испод кревета, на таквом месту и у таквом положају да се оно мало светлости које допире у собу, од уличног осветљења, поиграва са њом. Буде је тешко препознати. Није редак случај ни да неке играчке буду испод њега док седи у својој столици. Док је у тој столици, увек је неко поред њега. Или га хранимо или му дајемо да пије. Тренутак скретања погледа зарад склањања прљавог суђа и есцајга је довољан да се играчка нађе под њим. Како? Кад? На коју фору?

            Знам, знам све су ово случајности и стадијуми одрастања али сличност са осталим ликовима је, у појединим тренуцима, запањујућа.

Кашњење

            Немам 100 година али ми се до сада свашта догађало. И кад год сам био на некој животној прекретници, раскрсници имао сам утисак да сам касно стигао до те одлучујуће тачке.

          Родио сам се са закашњењем. Мајка је имала трудове око поднева али је дежурна сестра дала дијагнозу да она „неће још“ и то без прегледа, онако, погледала ју је и њено оштро око је схватило све. Није било битно што се жена грчила и увијала од спремности организма да пусти ново биће да само удахне ваздух. Доктор није био ту, била је нека операција а ова „није хтела да га прекида“, како је сама касније изјавила у своју одбрану. Човек је стигао непуних шест сати касније и чим је видео моју мајку бледу к`о крпу, почео је да виче на сестре што га нико није звао! Родио сам се у 17,45ч у Земунској болници а почео сам да плачем и самостално дишем тек око 20ч. Мало је недостајало да ове редове не би имао ко да пише.

         У основну школу сам хтео са 6 година. Био сам потпуно спреман за ту зајебанцију. Прегледи, контроле и све би у најбољем реду али онда неки службеник рече да нема места у школи. Био сам веома несрећан. Следеће године смо се и преселили па сам ишао у потпуно другу школу. Тамо је нпр. било места. Да смо се раније преселили...

            Тинејџерске године су за мене биле пуне мука. Девојчице постају све згодније, лепше и генерално интересантније а моји мушки хормони су кренули да навиру. Тело није могло више да их трпи па је почело да организује серију сигурносних вентила по лицу. Акне. Чисто зло. Не знам друге речи које би их боље описале. Неколико година сам се мучио са њима. Борио сам се са злом и победио га. Остало ми је пар ожиљака из битака али је рат завршен. За све то време сам био апсолутно непривлачан супортном полу. Ниједна није хтела да ме погледа а камоли да буде у мом присуству. Гадно... Али и оне прођоше. Таман сам их залечио кад поче инфлација да сече џепове по држави. Девојке су почеле да ме примећују, ја већ поодавно нисам одвајао очи од њих, али финансијки сам постао неподобан. Најлепше доба живота, оно невино и наивно држање за руке, прва мажења и сличне романтичне сцене су за мене биле прошлост. Касније сам се сналазио како сам знао и умео али сам све ово итекако пропустио. Закаснио сам.

            Факултет. Прва година. Кренуо сам, као какав мали научник, да разваљујем. Све што ми је тада долазило до руку у вези предмета ја сам читао и учио. Памтио сам к`о ненормалан. Први испитни рок и три испита. Све положено. Нису биле десетке, далеко од њих али сам сва три отресао к`о слину! Једно од правила је да се студент не пита за оцену већ да ли је положио. Други семестар и све би како треба до пролећа. Почеше студентски протести. Е јеби га... Нисам ишао на исте јер сам, посредно, знао људе који су га са мог факса покренули и нисам желео да ме ти нељуди воде. Крајем лета су неке паметне главе на факултету решиле да наставе предавања. Да наставе!? Све збрзано, накрцано, од јутра до мрака на факсу па онда у две недеље сваки дан иситни рокови. Априлски, јунски, јулски па онда септембар и октобар. А ја сам имао шест испита. Једва сам стекао услов али сам следеће године поклекао. Поновио сам другу годину. Средио сам осећања, стегао се и успео сам да се вратим на путеве старе славе. Спутавао сам се у много чему али сам имао циљ. Пут до њега ми је још једном продужен због бомбардовања. Легендарна је реченица професора Марковића на писменом делу испита (три задатка) из Динамике система: „Поштоване колеге, имате три сата за испит. Ако не засвира сирена. Ако засвира морамо да напустимо зграду јер је паметни министар Вучић решио да се сакрије баш код нас па смо постали легитимна мета. Ако засвира у првом сату, један задатак је довољан за десетку, ако засвира у другом... Јасно вам је како иде. Пуно среће.“ Дипломирао сам после дугих осам година студирања. Јесам ли закаснио? Јесам. Нисам знао тачно на шта јер нисам знао ни шта се све могло догодити. Био сам у том незнању, чак заблуди, све док нисам дошао у Немачку, док нисам сазнао да је мој тренутни „Обершеф“ рођен исте године као и ја, да има титулу доктора наука и до јаја искуство у послу. Да нисам закаснио са завршавањем акадамских обавеза, можда не бих био доктор али ми то искуство уопште не би шкодило. Сада бих живео боље, сигуран сам.

            Малену сам упознао у Минхену. Бус је толико каснио да сам помислио да ме ни неће сачекати. Срећа те ми се ово кашњење није обило о главу јер је малена ипак најбоља женска особа коју сам у животу упознао. После годину дана смо хтели да се венчамо на исти дан кад смо се видели. Није овај романтични разлог био једини већ је и сређивање папирологије због боравишне визе и сличних ствари играло велику улогу. Међутим, онај матичар Мрђа је решио да нам побрљави све рачуне. Померио нам је датум венчања за недељу дана. Због чега сад, у последњем тренутку кад је већ све било договорено? Ето, нема слободан термин. Одједном! Нисам ја био да заказујем, већ моја мајка јер сам радио. Врло је вероватно да би га хитна одвезла с посла тог дана. Тих седам дана је био довољно да се она фина госпођа у немачкој Служби за странце разболи па да се малена не пријави у року. Рок је био недељу дана, ми то нисмо знали, па је добила позив од Федералне полиције да дâ изјаву на питање:„Шта је радила тако дуго без визе у Републици Неачкој?“ Нећу ни да спомињем да је због тих бирократских непоклапања морала и да преспава на аеродрому. Све ово само због седам дана господине Мрђа! Кад га нисам одробијао, мајке ми...

            Сада сам, напокон, у ситуацији да имам право на трајну боравишну и радну дозволу у Немачкој. Пет година сам уредно плаћао све порезе и разрезе и стекао сам то право. Оно не омогућава лагоднији живот само мени већ и мојој породици. Распитао сам се и сазнао да је то сигурна ствар те сам узевши у обзир ову околност решио да тражим други, бољи посао у бољем граду, у бољој савезној држави. Службеница је једна пријатна особа, заиста јесте, али ми је тражила извод из пензионог осигурања о плаћених 60 месеци. Изненадила ме је јер знам да ако неко има све уредно сложено и умрећено, онда су то Немци па не видим проблем због којег она то не би могла сам да види у централној бази података. А и није ми изричито рекла да морам то да доставим у папирној форми. Упитам Пензионо, они кажу може и ја добијем папир. Али без ове године. Опет до оне службенице у Служби за странце, која је сва остала документа узела и рекла да су у реду па кад добијем то што недостаје, могу да рачунам да је ствар готова. Ипак, то јој не ради посао. Мало месеци. Морам опет да питам. И таман у ово време ми стигне мејл од једне фирме чија се понуда не одбија тек тако лако. Заинтерсовани су за сарадњу али имају пар питања. Све је било јасно и чисто с моје стране сем једног. Услов за уговор је она стална виза! Не смем да их лажем и мажем јер сам онда најебао па сам покушао да објасним своје стање. На моју срећу, одговор је био да им се јавим чим средим ту ставку. Једино где сам блефирао је да сам рекао да ћу то ускоро решити. Тако сам и мислио док нисам почео да јурим извод о оних 60 месеци. Трк до Пензионог а они ми кажу да не могу да ми дају за ову годину до априла следеће године јер тек тада завршавају обрачунску годину! Они ме неће толико чекати, сигуран сам.

       Чврсто сам решио да ову последњу битку са временом добијем! Морам, кад-тад, почети да стижем на време за животно битне ствари! Морам!

П.С.: Госпођа из Пензионог је била довољно љубазна па је дала свој контакт телефон ако оној у Служби за странце неке ствари нису јасне. Позитиван покрет ка решењу ове заврзламе. Сада ми треба и мало самилости и саосећања од оне друге... ух!

Сећање на Дан Републике

            Никада ми није, ма било ко у мом детињству, објаснио због чега ћале и мајка не раде 29. новембра. Знао сам да се тог дана обележава Дан Републике и то је све. Јесте, родио сам се и одрастао у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији која је била уређена по последњем „крику“ комунизма, али то само по себи није услов за моје познавање којекавих празника. Тек кад сам одрастао, почео да читам и нешто озбиљније од бојанки и стрипова, схватио сам о чему се ради. И без панике, нећу о јебеној Југославији. Што се мене тиче навијачи Звезде су увек били у праву: „Звезда, Србија, никад Југославија!“

            Када год на ред дође 29. новембар, ја се сетим одлазака на село. Свиње, не прасићи, они се чувају за Божић, већ праве, велике свиње тада завршавају под ножем. Рано ујутро се устаје, док је још све бело од мраза и креће се на припрему месне зимнице. Сунце тек што није изашло а мирис крви помешан са мирисом блата и угажене траве, се шири по стричевом, или ујаковом, дворишту. Скичање и јаукање свиња је одавно утихнуло. Уосталом, увек је ту био неки врсан месар па су и ти тужни звуци били краткотрајни. До доручка су полутке обешене на челични рам, очишћене од изнутрица и цеде се од преосталих капи крви. Таман мало и промрзну док се не заврши обедовање па их је лакше обрађивати.

   Ручак се већ унапред знао. Састојци су ту, свежи. Ситно сецкана џигерица, плућа илити бела џигерица, желудац и бубрези се пропрже на луку и лагано крчкају док се вода не претвори у веома сочан сос па уз свеж, тог јутра купљен у локалној пекари, хлеб, по укусу надмашују и најскупља јела у најбољим ресторанима. Полутке су транжиране. Бутови су одвојени за шницле, врат, прошаран са масним ткивом, је припремљен за печења поводом неких породичних прослава а плећке ће у со па касније у сушару, на дим. Као и ребра, са којих је скинуто скоро све. Заборавих и папке. И њих смо димили. Месо уз кичму, тзв. рибић, који је „А“ квалитета, се транжира заједно са деловима кичме у крменадле. Глава, кости са остацима меса и слични маломесни и скоро неупотребљиви делови иду на кување са белим луком, алевом паприком и још по којим зачином. Та чорба ће се за који дан претворити у пихтије. Ја их нисам волео. Не волим их ни даље. Мада кажу да пихтије долазе са годинама. Видећемо, имам кад да их заволим. Сало са кожом са стомака је исечено у табле, квадратне величине, неких 40 са 60 центиметара али само тамо где је прошарано са месом. И то ће у сушару, кроз дим. Јесте, то ће бити сланиница. Остало сало, без или са врло мало меса, иде у казан на топљење. Прво се дода и мало воде, да почне да се крчка. Та вода укува а смењује је маст. После доста сати стајања поред казана, пажења на јачину ватре, да се ти комади не залепе за казан и на децу која трчакарју около, и чварци буду готови. Овај део посла је традиционално био намењен мом оцу. Он је увек био тај који је муљао по оној казанчуги и жмиркао од дима и масних испарења. Али кад заврши, па их оцеди од масти, чварцима није било премца. Ни претопљени, ни загорели, ни пресољени већ таман како треба. Јео их је и ко није смео. Због дугогодишњег искуства, он је увек био тај који је на ногама био цео дан. Чварцима је потребно посветити поприлично времена. Сунце залази а он вади једну по једну огромну кутлачу и цеди маст у металне браон канте кроз, исто тако огромну цедиљку.

     Вечера је увек била са роштиља. Свежи комади меса и ражњићи су обавезан фолклор. Црни лук, туршија, ајвар и онај јутрошњи хлеб. Гајбе пива да сперу умор и муку па на починак. Велики је посао завршен. Породица је збринута. Трпеза ће следеће зиме бити богата.

   Сутрадан је увек био дан за заслужени одмор. Опуштање мишића, главе и душе уз чварке, кафице, по коју ракијицу и необавезне приче. Буде ту и која пита. Ипак су моји пореклом из Босне а јебеш босанску кућу без пите! Шницле и други свежи комади меса су још од синоћ у замрзивачу, жене су зе то побринуле. Шта је намењено за димљење, иде у со а маст се фино охладила и стегла у оним кантама. Тог истог дана се све пакује па за Београд. Ваља стићи кући, све то распоредити, ставити у замрзивач јер прекосутра се већ мора на посао.

               Заболе ме за Јајце, за Друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, за одлуку о федералном саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, за све офанзиве које су до овога довеле и за све одлуке које су после донешене. Уопште не патим што је све набројано прошлост. 

Мени оно изнад речено недостаје.