Бело злато

          Компанија у којој тренутно радим је велика. Власник седи у Шведској а огранке, поред Немачке, има у још неколико европских држава. Одељак којем ја припадам је, узевши у обзир обимност компаније, веома мали. Зграда има два нивоа, склепана је од контејнера (тзв. модуларна градња) и све скупа нас има око 40. У приземљу и на спрату имамо и по кухињу. Нема рингли и рерне али су ту комплети тањира, шољице, нешто есцајга, фрижидер са малим замрзивачем марке „Горење“, машина за прање суђа, микроталасна, кувало за воду и апарат за кафу. Код овог последњег нема убацивања новчића већ је потребно само притегнути дугмиће и црна течност почне да испуњава шољу.

           Ја ту кафу скоро и да не пијем. Понекад узмем једну дневно и цедим је читав дан и на крају пола проспем. Попијем праву, домаћу, јаку кад се вратим с посла. На послу ми више пријају чајеви. Ипак, буде дана кад ми се баш припије кафа. Рокнуо бих некога за добар, ароматичан и укусан срк! Онај апарат је њесра. Кафа је блага и врло често препржена. Зато сам ја понео инстант „Jacobs“. Није ни она како треба али је неупоредиво боља од оног бућкуриша. А да би била иоле питка потребно је млеко. Млеко обожавам. Могао бих га пити уместо воде. Не пријају ми оне обојене воде са смањеним процентом млечне масти. Свеже кравље млеко има око 4 до 5% м.м. а пошто такво не могу да купим, онда оно које је најближе том проценту. То је 3,5%. Краткотрајно. Зашто бих давао више новца за дуготрајно кад ми у сваком случају кратко траје. И баш то пуномасније сам донео на посао. Направио кафу, усуо млека а остатак у фрижидер. Једва нађох места. Нисам ни сумњао да је толико пун. Чак препун. Пре него што сам донео ову литру, нисам ни једном бацио поглед унутра. Нисам ни морао. Елем, сместим ја моје масно млеко у високо друштво оних „лајтова“ од 1,5% и пар паковања сојиног млека и одем на радно место.

             Следећи пут кад сам пожелео кафу, а то је било сутрадан, опет сам урадио исто. Шоља, кашичица кафе, управо прокувана вода и млеко. Отварам фрижидер, видим моје паковање и чим сам га узео схватио сам да нешто није у реду. Отварам и немам ни за кафу. Куд испари скоро литар млека за 24 часа, није ми јасно. Проверим остала паковања оних фенси млека и сва имају бар по нешто у себи. Изнервиран, проспем ону кафу и оставим шољу. Цео дан сам био надрндан због тога. У повратку кући, свратим до неке продавнице и купим јефтинију марку али опет са 3,5% м.м. Сутрадан попијем кафу и на крају радног времена кренем да оставим шољу у кухињу и помислим, дај да проверим оно млеко. Паковање је ту. Али празно. Па да ли је могуће да је то млеко толико вредно? Да ли је могуће да је то туђе толико слађе? Није ваљда да је злата вредно? Да сам којим случајем срео онога, или ону, која ми срче млеко, ја не бих могао да одговарам за количину беса које би у том тренутку еруптирало из мене! Да је бар питао/ла за време паузе за доручак чије је и да ли смем да зајмим мало, па још и некако да схватим али не... Ако ме нешто нервира онда су то ситни лопови, пилићари, сецикесе и џепароши. Онај најгори, најнижи ниво развоја бескичмењака. Тај исти бескичмењак, тај најнижи слој друштва има образа да ми сваки дан пружи руку, поздрави се са мном и пожели добро јутро, добар дан или пријатан ручак. То нема ни образа ни морала. `Ајде да сам којим случајем остао ускраћен за један, два децилитра али литар за дан, еј бре! Мајку ли му/јој јебем! Стока једна неопевана... Човек би рекао да сам у друштву у којем влада беспарица, тешки радни услови па је све вредно. Али није тако. Сви до једног запосленог на оба нивоа примају месечно више евра од мене, а литар тог млека кошта од 55 центи до 1,2€. Скупо ли је, боже, боже... Ја да их више финансирам и напајам млеком, нећу. Не вала.

            Хтео сам да донесем још једну литру али пола да попијем кући и да долијем сирће. Или мастило. Хтео сам паковање да умажем медом или нечим слично лепљивим па да чекам да видим ко је. Али немам више ни воље ни жеље за тако нешто. Да ухватим починиоца на делу, рекао бих или урадио нешто непримерено и ето белаја. Ипак сам ја овде странац и нећу да правим себи проблеме.

Свуда их има!

            Јуче нам је у посету стигао маленин отац, тзв. таст. Аутобусом до Берлина па сам га ја довезао до нас. Разлог за путовање бусом је практичног типа. Њему је свеједно чиме путује, бар тако тврди, а само до следећег града са аеродромом му треба око 3 сата вожње, у било ком смеру.

            Стигао је врло рано ујутро, око шест. По реду вожње је требао бити у 11. А ја сам био на станици у пет. Јесте, начекао сам се. И то са свакојаким светом. Напољу, међу тридесетак перона, је била нула али је чекаоница била фино загрејана. Мени је било досадно па сам шетао. Мало тамо, мало `вамо, мало унутра, мало напоље, мало загледао чудне излоге а бога ми сам и користио услуге јавног ве-це-а. Убацио 50 центи, прошао кроз решетке и пишао у невероватно чистом, назваћу га, тоалету.

            Чим сам стигао, добио сам поруку од таста да стиже око 6. Јеби га. Тренутак очаја јер сам се присетио колико сам тешко устао око пола три. Могао сам још једно пола сата, сат да џоњам. Добро, шта се може. Реших да се забавим. Да пазарим неке новине, неки слаткиш да забодем гузицу негде и да чекам. Девојка која ради у киоску ми је пожелела лаку ноћ, уместо довиђења. Мученице, па колико ти траје смена? Новине су биле све без везе па сам са неким јефтиним чоколадним бомбонама у руци, као што рекох, шетао. Посматрао мало будуће путнике и оне што их дочекују. После само пар погледа по чекаоници, схватим да су половина Роми. Или Цигани. Како коме мило и драго. ПРво ми је у очи упао један млађи пар који је једва држао очи отворене па су куњали једно другом на рамену, мада је она имала и веома отекле очи. Ко ће га знати шта је мучи. Близу мене је седела једна бака Ромкиња. Ниске грађе је па јој је било баш тешко да носи неки ранчић. Не зато што је тежак већ зато што јој се вуче по поду па запиње за свашта нешто. Преко пута мене, леђима окренут, је седео један Ром, највероватније, грађевинац, у народу познатији као „бауштелац“. Средњих година. Прљав, прашњав у радном оделу и радничким ципелама. Врло често је устајао и излазио напоље. Чинио је то или да би пљунуо шлајм који му је запео у грлу или да би издувао нос на под. Умеју прашина од цигала и цемент да изиритирају дисајне путеве, скроз јасна ситуација. Поред ових, упечатљивих, нервозно је по чекаоници шетало још пар припадника овог народа. Два мушкарца и једна жена. Нису се познавали већ су шетали. Биће да су стигли давно пре мене па су живци кренули да попуштају. Чим се отворио шалтер за продају карата, двоје су похрлили да заврше посао. Завршише и одоше. Ја, један дубоко сањајући господин, пар млађих Американаца који су покушавали да скапирају мапу градског саобраћаја, чика који је неколико пута за десет минута на чистом српском нервозно телефонирао некоме ко касни да га дочека, девојка у киоску и момак који је чистио чекаоницу смо чинили против тежу бројном стању Рома, четвртком рано ујутро, на берлинској аутобуској станици.

            Приспеће првог аутобуса, око пет и петнаест, и Роми су добили појачање. И то у невероватном броју! Нисам одолео и отишао сам да видим одакле је стигао бус. Био сам убеђен да је у питању онај из Врања, или онај из Куршумлије што касни 2 сата. Грдно сам се преварио. Стигао је из Дрездена и иде до Копенхагена! Какве ли, ови градови, имају везе са Ромима? Човек учи док је жив. Поглед даље на остале пероне и тамо су још два возила „опкољена“ Ромима на „пуш-паузи“ и са пластичним чашицама кафе у рукама. Један је стигао из Амстердама и иде у Штетин, Пољска а други је у пролазу кроз Берлин из Хамбурга за Минхен. Да је којим случајем јуче био јул, август па да помислим да су се управо вратили неки туристи са пржења на плажама али не, ово нема везе са тим. Били су тамније пути јер су их тако мајке родиле. Нисам могао а да се не отмем утиску да су они можда и најбројнији народ, нација, не знам шта је исправно, на свету. Аутобус из Босне, којим је стигао мој таст је донео очекивано појачање. С том разликом што су се из магацина аутобуса, поред пар торби, вадили џакови купуса, паприке, бораније, канте сира...

            Пре једно десетак дана, била је бувља пијаца у граду. И иако не волим те „скупове“ и изложбу отпада, одем да видим ко се тамо шуња. Ко је у већини продаваца? Роми из Пољске. Скупљали отпад и донели Немцима да га купе. Луда идеја. Код једног сам видео једну веома очувану Најки патику. Упитам га где му је друга? А он, мртав-`ладан, нема друге. Шта ће ти она? Ево ти ова, само 50 центи! Па оно јес`. Који ће ми друга кад је ова баш, баш јефтина.

Приче и догодовштине о њима из Србије, или са Балкана, са све царем Цигана из Бугарске сви знамо и не бих о томе. Свако се до сад сигурно присетио неке смешне, лоше или веоме лоше приче о њима па је слика у глави потпуно формирана.

Стварно их свуда има. Разликују се само по количини новца која се одсликава на одећи. Што су имућнији, то су шаренији. Утопили су се у свако друштво. Асимиловали су оно што је битно у околини у којој су и интегрисали се у правој мери. Не истичу се превише, а и кад их неко примети веома брзо нестану из видокруга, нити их ико нормалан јури. Ћуте и фурају свој фазон јер увек има неко други ко одвлачи пажњу. Другим речима, снашли су се где год да их је живот одвео. На овај начин ће да преживе и опстану после сваке катастрофе. Ако опет рокне нека комета и сјебе живот на Земљи, преживеће крокодили, бубашвабе и Роми. Мора им се одати поштовање за јединственост, нема шта.

Карневализација

            Невероватан је број људи у свету који данашњем дану, говорим о датуму, дају велики значај, Математички посматрано, интересантно је. Шест јединица ће поново бити у оваквом низу за 100 година. Мене за то, баш нешто заболе. Данас једанаестог (дана), једанаестог (месеца), у једанаест сати и једанаест минута је у Немачкој почео карневал, тзв. Фашинг, познат и као „пето годишње доба“. Сама реч води порекло из старонемачког, из 13. века, од назива за врсту неког јаког алкохолног пића које се служило последњег мрсног дана пред строги Ускршњи пост.

      Овде је Фашинг, у неким другим деловима света је Марди Гра. Смисао прослављања се разликује. У Немачкој, све до „Ashermittwoch“ што би у буквалном преводу била „пепељава среда“, се прослављају многи стари, најчешће црквени обичаји. Та среда је последњи дан Фашинга, а тако је зову јер ко тог дана оде на службу у цркву добија пепелом нацртан крст на челу од стране црквеног службеника, и после ње следи двонедељни пост пред Ускрс. Следеће године та среда пада тачно на Мирков рођендан. Мала случајност. Ипак, поред тих неких, црквених, обичаја, о којима не бих причао, наредни период је време изобиља, радости и прослављања живота. Све је ово наравно опет повезано са црквом јер ће ускоро Божић а то има веома велико значење. Јасна ствар. Међутим, многи начини прослављања и обичаји из давнина су временом еволуирали и поприлично се одмакли од духовног. Почели су да представљају којекаве глупости и бесмислице из живота као и локалпатриотизам исказан кроз ругање појединим владарима са почетка 19. века. Прославља се у многим градовима али је најупечатљивије у Мајнцу и Келну. У Мајнцу се ругају Французима, били су својевремено под њима, док се у Келну ругају Прусима који су после Бечког конгреса анектирали Вестфалију и северну област око Рајне. Већи део Немачке ипак не хаје за ово, међутим у Хесену, Рајнланд-Фалцу, Зарланду, делу Лужичке области, Баден-Виртенбергу (али само у Швабији, део ове велике и богате државе по којем ми све Немце понекад називамо „Швабама“), горњем Бајерну али и у Луксембургу, Швајцарској (у градовима Базелу и Луцерну), Лихтенштајну, Јужном Тиролу и западним деловима Аустрије се прославаља тако што се организују поворке кроз град. У фебруару, током три последња дана, је право лудило на улицама Келна и Мајнца. Толико се „слави“ да су ови дани проглашени за слободне дане. И овако и онако већина полупијаних не би ни стигла на посао.

            Ово католичко празниковање се прославља и у неким православним областима. Додуше у неком другом облику јер је тамо више везано за постове и црквене обичаје, него ли за католички смисао живота. Фашинг је ипак нешто што је специфично за немачко говорно подручје. Нигде друго се тако не зове, нигде друго се не прослављају и обележавају догађаји и датуми као тамо. На пример, шта Фламанци имају са Немцима? Ништа. Осим мало заједничке границе. Али и они у својој традицији обележавају овај период. Као и Венеција, Њу Орлеанс па чак и Ријека. Светски познати су карневали у Јужној Америци. У Баранквили у Колумбији, у Оруру у Боливији али је најпознатији онај у Рио де Жанеиру. Након реформације католичке цркве у 16. веку и одвајања евангелиста (или протестаната, како је коме драго), престали су да се организују карневали у областима са претежно евангелистички опредељеним становништвом. Овде је Базел једини изузетак. Тамо никад није донета потпуна забрана па се и дан-данас тамо лудује. Куриозитет је град Мармарита у Сирији. Јесте да је насељен већинским хришћанским становништвом али се тамо карневал организује од недавно, од 1972. године. Група туриста из Бразила је прошла кроз град обучена у магарце и ето, лавина је кренула. Од 1980. године је карневал провозан на приколицама до комшијског града Кафре. Сиријцима се идеја допала и од 2000. године се организују поворке у оба града. У Немачкој се чак догађа да судија закаже рочиште за 11.11. у 11 часова и 11 минута. Нико се не жали на термин. А и што би кад до рочишта на тај дан и овако и онако неће доћи. Шала...

            Е сад, оно што се реално догађа је сасвим стота ствар. Битно је да су људи на улицама, да се зајебавају без да се млате и боду ножевима, да се веселе али и да пију. Заболе их за Французе и Прусе! Једном годишње се Келн и Мајнц не могу препознати.

А ево и пар слика из приватне колекције из Дизелдорфа 2009. године. Мрзело нас је да идемо до Келна. А због чега нас је мрзело да одемо до Келна, немам појма. Поготово је то чудна одлука јер су Дизелдорф и Келн удаљени око пола сата вожње возом а у Келну је неупоредиво боље зезање. Младос` - лудос`.

Не знам косу, не знам у шта су се маскирали али су изгледали невероватно!

Ја са веома чудном Хајди. Рекох већ да свашта шета градом тих дана...

Улице су једва проходне...

... али је свима супер...

... мада кад тад зафали кеш за пиће па су редови и пред аутоматима за новац.

Органи реда. Ту су али реално имају веома мало посла. Опет, мора се признати да ове пчелице нису баш тако наивне... "Перо. што су сумњиви другови Маркес и Борхес?"

Док смо се враћали возом у свој град, чини се да смо путовали кроз време. Да ли је ово грешка у систему или се кондуктер хтео нашалити па је подесио сат на овај датум, није познато.

Моја шира фамилија се мало сузила

            Већ неко време се размишљам да ли уопште да почињем о овоме да причам. Није то због тога што ћу ја сад овде да износим породични „прљав веш“ па ће, као, неко да се наљути, не, већ да ли су заслужили да их уопште и споменем. И то без икакве намере да самог себе величам. Не прија ми ни кад чујем да ме неко други хвали а камо ли сам себе. Нема шансе.

            Тата је био једно од осморо деце. Друго по реду. Деда се женио два пута јер му је прва жена умрла на другом порођају. Родила је првог сина па мог оца и преминула на порођају. Друга жена, коју ја памтим и коју сам звао бабом, му је изродила још шесторо деце и све их отхранила. Није знала ни да чита ни да пише. Године кад је почела да чува ову двојицу и рађа остале нису биле баш најбоље године за живот. Све је ишло тешко. Школе нису биле оно што су требале бити, фирме нису радиле како треба а земља тврда, средњебанатска црница. Тврда к`о туч! Ваљало је преживети. Зато је деда гајио коње па су с њима некако обрађивали њиве. Успели су. Свако дедино дете је нашло животног партнера и сви су израђали своје наследнике и наследнице. Када се помешају изреке да „живот пише романе“ и „чудни су путеви божији“, бива јасно због чега су ми се тетке и стричеви тако расули по свету. Тачније Европи. Немаштина их је терала напред. Два стрица и једна тетка су остали у селу. Старији је направио кућу у селу а млађи од њих двојице је остао у кући у којој су одрасли. Једна тетка се удала у друго село, једна је у Хрватској, један стриц је у Словенији а за једног се не зна где је. Био је и он у Словенији али баш пред рат и распад СФРЈ се преселио у Крајину, оданде је побегао са породицом, вратио се у Србију и недуго потом је оставио жену и децу. Колико знам, није се развео али се не јавља. Ако не рачунам пар текстуалних порука на синов мобилни број, могао бих рећи да је једноставно нестао.

Мама је била једно од троје деце. Мање бројно стање око шерпе за ручком јој је ишло у корист у односу на татину ситуацију. Живела је боље. Не добро, само боље. Њена мајка је била у рату и при том је била рањена у руку. Иако је била болничарка, дошла је у ту ситуацију. Метак јој је прошао кроз леву руку и пресекао нерве због чега су јој прсти остали скупљени до краја живота. Са таквом руком она је одгојила моју мајку и два ујака. Била је глава куће јер је деда радио у сеоској задрузи. Она је са тим хендикепом кувала, месила, пеглала, мењала и прала пелене, музла краве, чистила свињац и кокошињац. Ни мајка ни ујаци нису отишли много далеко од села. Мајка до главног града, због мог оца а ујаци су ту, и дан-данас у близини. Старији је остао „на огњишту“.

Време пролази, људи бивају старији и ја данас немам више једног стрица и две тетке. Али зато имам 15 сестара и 5 браће! Нисам ни најстарији, ни најмлађи. Да се мој отац оженио „на време“ врло је вероватно да бих био један од старијих. Међу оволиком браћом и сестрама има земљорадника, конобара, кувара, полицајаца, трговаца, фризера, васпитачица, електричара, економиста али и неколико факултетских диплома. Није да се хвалим али од свих њих, ја нисам први који је кренуо на неки али сам први стигао до краја. После мене је то урадила једна сестра од ујака, па је сад политиколог, смер међународни односи, а за коју годиницу биће ту још академских грађана, сигуран сам. Да смо боље везани него што јесмо, ко би нам „присмрдео“, ко!?

Татин брат, једини и по оцу и по мајци, је остао у селу и одгојио двоје деце. Дечака и девојчицу. Будући да се код нас предност сродству даје са очеве стране, њих двоје су мени најближи род. После њих су сви са мајчине стране. Никада нисам стављао на кантар ко је чији, од кога је и слично, мада ми се чини да неки од њих јесу. Имао сам понекад тај чудан осећај. Осећај да ми желе видети леђа. А нисам никога увредио. Нити је то мој отац учинио. Зашто је тај осећај ипак ту, вероватно нећу никад сазнати јер ја нећу питати а они код којих се тако лоше осећам, ми то неће рећи. Бар не у лице. Немају ни срца ни муда за тако нешто. Још током одрастања сам схватио да ћу морати у животу да потражим пријатеље на које ћу моћи да се ослоним јер од фамилије, слаба вајда. Никада и ни са ким нисам био у толико добрим односима. Има их пар на које бих могао да се ослоним, да им кажем неку тајну, да се поверим и да знам да ће то све остати међу нама, да ће ме разумети али се тако нешто једноставно није никад догодило. Нити је мени неко од њих пришао са сличним намерама. Некако нам се фреквенције нису поклопиле.

            Ипак, преломни моменат за ову причу је био прошле недеље. Умро ми је брат од стрица, једно од оно двоје деце са којима сам крвно најближи. Један од оних са којима сам могао бити и ближи него што сам био. И он се звао Мирко. Исто име, исто презиме као мој отац а сада мој син. Леукемија. Није имао много година. Неки би рекли да је био у најбољем животном добу а многи би се одлучили за израз „оде млад“. Истина је да је био добар човек. Кренуо је у Угоститељску али је прешао у Сремску Каменицу те је постао полицајац. Многе нове године и многа лета је дочекивао на Косову у Милошевићево доба. Оно што је тамо видео, описивао је као ратно стање. Спавао је по рововима, јео из конзерви а панцир му је већ био срастао за тело. Био је тамо и кад је било последње срање. Ово кад ми нисмо били у рату и кад смо били неправедно нападнути. Е, баш тада. Шетао је преко радиоактивних поља и долазио у контакт са ко зна све чиме. И ето, догодило се што се догодило. Није се женио, а волео је жене. Волеле су и оне њега. Неколико га је толико волело да су хтеле све да оставе због њега. Али је он то избегавао. Није био тај тип човека. Зли језици воле да кажу да је стрина утицала на његове одлуке али ко њих па слуша, зар не? Истина је, као и увек, негде између. Није пио, пушио је кад је имао али је волео и да се коцка. Не лото и та срања, то је било ситно и без адреналина. Рулет је била његова игра. Знао је за два круга оне куглице да изгуби целу плату. Добијао је, није да није. Једном је добио толико новца да је средио и кућу и окућницу! Средио фасаду, кров, ограду, преуредио свињац и кокошињац, направио бокс за пса, променио комплетан намештај, окречио све и купио ауто. Тај исти ауто је изгубио после пар недеља због оне исте, јебене, куглице. Понекад је толико био у фрци да је знао да дође код мог ћалета, пензионера, да позајми. Увек је враћао. Дужан није остао. Ја сам остао дужан њему. Нисам му био на сахрани. Једноставно нисам могао. Јеби га...

              Мирко, брате, слава ти и нек` ти је лака црна земља.