Октоберфест

Фестивал пива, разбијање од алкохола али и неумереност у храни, сисате Немице, али и странкиње, у народним Баварским ношњама које под шаторима носе по десетак кригли пива одједном, мушкарци одевени у чудне, кожне панталоне са још чуднијим шеширима на главама али и домаћи филм, истог назива, са Гонцићем у главној улози.

      Све ово је делимично тачно, јер се односи на ближу историју овог вашара. Почетак је био давно… Могао бих овде о њему да давим к`о змија жабу али нећу! Кога интересује, ево извора информација: http://en.wikipedia.org/wiki/Oktoberfest. За мене овај вашар има једно сасвим, сасвим друго значење.

        Првог августа 2007. године ми је стигао мејл који ме је обрадовао као ниједан пре њега. Био је од једне девојке. Невероватно узбудљив тренутак, морам признати. Знао сам јој само виртуелни надимак који сам, у глави, повезао са пар нејасних сличица које ми је дозволила да видим. Модерне технологије су напредније од језика па ћу рећи да смо се упознали у виртуелном свету коју недељу пре ове поруке. Тамо смо разменили по коју реч и дошли до заједничке одлуке да би могли да разменимо и личне мејл-адресе. После првог писма је уследило друго, одговори на иста, питања и подпитања а ја се више и не сећам шта сам све писао и причао. Знам само да сам био веома отворен и искрен. Исплатило се. Стицали смо поверење једно у друго. Једва сам чекао да ми се заврши смена па трк у стан и провера сандучета. Да ли је писала? Јесте... олакшање. Кад не бих нашао ништа, питао бих се: „Да јој се није нешто догодило? Надам се да је добро али да је нисам нечим наљутио?  Ако јесам, што не рече!?“ и сличне, глупаве мисли... Осећао сам се невероватно пријатно. Као да сам се први пут заљубио. Као да ми нико, никада није упутио неку лепу реч у животу. Као да сутра неће доћи ако не чујем/прочитам неку реч од ње. А никад је нисам видео. Можда је са друге стране нека девојчица, па чак и баба, која се лудо забавља. Или још горе неки ортак! Нисам то знао нити ме занимало. Претпоставио сам да нико не може бити толико искрен према мени јер га/је нисам ухватио у лажи за све то време размене писама. Некад човек пусти срце да га води, јеби га. Ја сам тада баш то урадио. После пар недеља, ни о чему другом нисам размишљао осим о томе како да се организујем да је видим. Како то да је питам? Како да је при том не наљутим? Прибојавао сам се више своје грешке него ли њене реакције. Разлог томе је што сам већ правио глупости током преписке. Срамота ме је и чак и сад кад се сетим шта сам урадио тако да нећу да ни да причам о њима. Одлучио сам да будем директан, као и иначе, и једноставно сам је питао. Не умем да лажем, да мажем и увијам речи у фина паковања а био сам стекао утисак да ни њој тако нешто не би пријало. Договор је пао. Видећемо се последњег викенда у септембру.

        Нисам имао ауто, нисам имао искуства са било којим међуградским превозом у Немачкој до тада те сам пазарио карту за аутобус. Питао сам пар колега да иду са мном, да ми праве друштво јер, јеби га, странац сам. `Де знам које и какве муке могу да ме стрефе? Елем, неки нису планирали овај излет, неки једноставно нису хтели да акцијаше и ја нађох неку туристичку организацију која прави једнодневне туре и уплатих, па шта буде! Касно увече 28. септембра сам ушао у аутобус пун немачких омладинаца. Помислио сам да сам промашио бус. Да нисам упао у термин неке ђачке екскурзије, шта ли? Нема везе. Ја знам где сам пошао, плус што су сви били распевани и баш супер расположени и тако ми учинили путовање подношљивије јер уместо очекиваних пет, шест сати вожње, путовали смо око једанаест! Ко би рекао да су Дортмунд и Минхен толико далеко? Јебем ти па никад да стигнемо! Каснили смо два сата, рече возач... То је као требало да нас опусти и развесели, је л`?

         Јутро 29. септембра ћу памтити док сам жив! Излазим из аутобуса и на пропланку изнад Терезине ливаде, видим њу. Слика је мало говорила док је нисам видео. Тражићу опрост од ње јер се не сећам како је тачно била обучена, тај податак увек морам да проверим на сликама, али је мени била прелепа. Јутро је било прохладно а њене руке су биле лед ледени. Упитао сам је због чега јој је толико хладно, а она ми је одговорила да је стигла раније. Поранила је јер није хтела да је чекам кад стигнем... Булумента из аутобуса се одмах упутила ка шаторима на сред ливаде, као да су програмирани. Нисам их видео до поласка аутобуса. Нити сам желео. Имао сам ја паметнија посла.

         Провели смо један диван, опуштен дан у шетњи градом, причању уз кафицу али и држању за руке. Ја и дан-данас не могу да појмим шта је то спојило баш нас двоје? Ми смо се толико брзо потпуно скапирали да је то невероватно. Имао сам утисак као да смо већ годину дана у вези. Она је знала много тога о мени, ја о њој и ето нас сад у центру Минхена, шетамо Маријиним тргом и држимо се за руке. Невероватно, зар не? Признајем, заљубио сам се. И, како ствари стоје, нема шансе да ћу се одљубити. Заволео сам је, она је мене и решили смо да пустимо да срца држе кормило, па где стигнемо.

        После четири године ја је се не могу нагледати. Венчали смо се и све досадашње успоне и падове у нашем малом краљевству смо заједно подносили и преживљавали. Ту је и Мирко, љуби га мајка. Шта би ја данас радио да не би овог Октоберфеста, шта?

П.С.: Да не останем дужан за информације о сапутницима. Већина се вратила пијана к`о гузице, распевана али тотално раштимана. На моју жалост, ипак су певали и у повратку. Бар док нису сви захркали. Неколико их је било само у гаћама, обучени у блато. Одећу су изгубили негде успут ваљајући се по каљугама к`о прасци. И нас двоје смо свратили пре мог повратка да прошетамо мало кроз гомилу. Чак сам срео једног другара из Србије са којим се нисам дуго чуо. Попили смо по криглу пива. Тзв. „Mass“ што је око једне литре. Платио сам је невероватних 8,5€ а пиво је било превише хладно и превише разводњено. Два пута сам пишао док сам је завршио и још једном касније. Али јеби га, хтео сам да пијем пиво на Октоберфесту и ето ми га нá.