Радна субота

            Није свака субота иста. Поготово кад је радна. А да ли је свуда и свака радна субота заиста „радна“? Не бих рекао да јесте.

        Јуче ми је била прва радна субота од кад живим и радим у Немачкој као машински инжењер. Напомињем струку јер је сасвим нормално да припадници хитних служби раде независно од календара, да радници у пекарама и уопште свим маркетима раде суботом, па макар и кратко пре подне. И док сви они морају да раде, велике компаније не морају. Реално посматрано, док су биле мале, радило се сваки дан, сигуран сам, али сад су велике и баш им се јебе за суботе. То је део викенда и тачка. На принцип „нерада“ суботом се није тешко навићи, ако ми верујете. У почетку је тешко али с временом иде лакше. Прво искључиш аларм и тако се, лагано, одвикаваш од раног буђења викендом све док ти се не устали суботњи сан. Шалим се, наравно, мада се човек размази. Знаш да не мораш, планираш викенд, као временски период који траје два цела дана, који ћеш или да преседиш или да акцијашиш. Али, увек има али, дође неко да мало „меша малтер“ кад зидању није време.

            У уторак ми је у канцеларију свратио „надлежни орган“, од милоште звани шеф, који то не чини често. Изненадио сам се. Ем што је дошао до мене, ем што је имао нормалан тон у причи. Није изгледао ни нешто расположен. Чудно. Заиста чудан осећај. Ценим да људи тако изгледају кад иду код попа да се исповеде, тако некако. Седе он поред мене па поче са глупавим питањима и подпитањима о послу, шта ја радим, како ми иде и слично, а на сва већ зна одговор. Поставља их, онако, реда ради, да би „пробио лед“. Затим заподену разговор о тренутном пројекту, о терминима, о морањима и неморањима и дође до објашњавања шта су њему, неки обершефови, причали и придиковали. Кад је видео да сам почео чудно да га гледам упита ме, некако бојажљиво: „Да ли би могао да дођеш сад у суботу на посао?“ У фирми не персирамо јер се сваки дан виђамо и нема разлога да се ствара нека глупава баријера. Ако је шеф није Супермен, је л` тако? Ненавикнут на ову врсту питања-молби одговорио сам к`о из топа: „Да, што да не. Ако су термини и посао у питању, наравно.“ Ипак, напоменуо сам да ми је баш чудно да су термини одједанпут померени јер кад год добијам или узимам на себе било шта да завршавам, прво питам кад мора бити готово. Не волим кашњење. Ови супертермини нису били ту пре одмора. Па ово, па оно, па ето догодило се, па ето морамо, па они хоће пре, хитније им је него што су планирали, ми смо добро испланирали али, знаш, они и тако даље... Волео бих да могу да будем кући са породицом, но добро, шта је ту је. Није ми мило а и рачуни се неће платити сами од себе. Шефу би мило што сам пристао. Оде насмејан.

            Касније, током дана, сам разговарао са још пар колега које раде са мном и схватим због чега је шеф био онако понизан и помирљивог тона. Овој двојици се не долази. Не долази се и мени али нисам направио толику драму око тога. „На шта ово личи!? Баш ме брига за њихове термине, то је субота. Нисам ја ватрогасац па да радим суботом! Имам ја и лични живот. Није мени ова фирма све. Морам и око своје куће да сређујем. Доста сам ја испланирао и сад ово. Не, не, ово није у реду. Жалићу се ја због овога следеће недеље. Не може то тако. Ушета у канцеларију, као да је његова и одреди ко ће радити викендом. Шта он мисли, ко је он!?“ Јебем ти. Па да су му заказали одсецање ноге не би се оволико бунио. Плус што се сваки сат рада викендом рачуна у тзв. „слободно време“ и кад било ко од нас напуни осам сати тог времена, добија слободан дан који може да искористи кад год му одговара. Пуца им за слободан дан. Све ми је било јасно.

            У среду је један од колега „суботара“ мало закаснио на посао. Други је заказао посету градилишту у петак (ове посете трају неколико сати, не цео дан, што њега није спречило да се не појави на послу). У четвртак се један од њих двојице појавио на послу три сата касније! Кад му се већ рачунају прековремени сати у суботу, решио човек да их унапред искористи. Направи минус сате током недеље, добиће бонус у суботу и на крају месеца ће бити на потребној цифри и заболе га. Још нешто се догодило у четвртак. Нема шефа. Питамо где је и сазнамо да је на одмору! Нама распоредио суботу а он на одмор. Направио човек себи продужени викенд. Од недеље долази. Два дана су му уста била пуна координације, „нашег“ залагања и прилегања на посао да нам је већ свима био досадио. Схватили смо  колика је фрка, добро, долазимо јеби га више. Термини, извештаји, па опет термини, лудило, јао па јао и на крају идем ја да ладим јаја а ви завршавајте шта треба. Он ће да нам помогне, уложоће свој труд и умеће да нам помере термине, да нам олакша… Није него. Да неће то можда из куће да одради? То је већ лицемерје.

Дође субота. Дођосмо сва тројица. Имам шта да радим па сам и радио. Кад сам на послу, волим да завршим шта треба. Ако ми преостане времена за бацање, прочитаћу новине, а ако не… Ником ништа. Она двојица... муко моја. Сели пред компјутере, отворили новине, којекаве сајтове, па онда позив на окупљање зарад доручка, ту су и крофне, кафица… Од рада није остало ни „Р“! И то све без иоле стида и срама па још и коментаришу што би морали они ако је шеф на одмору. Њихов посао је њихов посао, шеф га неће завршити и заиста ми није јасна ова количина безобразлука.

              Рекох ја, у Немачкој је сада на снази чист, филтрирани социјализам. Не знам да ли су свесни да иду путем којим се ређе иде и све ми се чини да до комунизма неће ни стићи