Крштење

          Ко би рекао да овако, у принципу, једноставна ствар може да буде компликована и да ме толико разљути?

      Да појасним. Ми нисмо у Србији али моја мајка јесте. Дакле, бака будућег крштеног Србина је отишла до цркве која је надлежна за нашу парохију. Оде жена а наш поп на одмору. Добро, мора и он кад-тад да одмори. Ништа, крене она да се распитује код других шта нам треба и да ли може да се закаже крштење за датум који је нама одговарао. Можда има неки црквени празник, шта ли већ. Они је одјебаше као будалу у фазону „па за вас је одоговран само ваш свештеник, не може то било ко да вам заказује!“ Не заврши шта је хтела, сачека десетак дана за колико су јој рекли да ће се „наш“ поп вратити са одмора и оде поново. Кад тамо међутим. „Јао, па управо сте се мимоишли. Мало пре је био ту...“ „Сачекаћу га, није проблем.“ „Их, не знамо кад ће се вратити јер је отишао, знате, у парохију па... не знамо кад ће завршити, знате већ, разумете ви то већ, зар не?“ „Опростите али није ваљда да ми баш нико од свештених лица овде не може рећи шта бих требала да спремим, да урадим, да купим пре самог крштења и да ли је уопште могуће заказати за жељени датум?“ „Жао нам је госпођо али парохија је парохија... и ми не желимо да се мешамо у туђе.“ Опет она оде као попишана кући. Распита се да ли је могуће крштење у некој другој цркви и одговор је био увек исти: „Ви не припадате нашој парохији па би било најбоље да питате свог свештеника.“ Брате мили, као да су кримоси. Не дилују на туђим ћошковима! Моја мајка је једна дивна жена па је отишла и трећи пут код њих. И нађе попа на радном месту. Успех! Пита га све већ речено а он ће: „Ви сте му бака. Заказивање могу само родитељи да заврше. Ви, не.“ „Опростите али они нису ту. Спречени су. Доћи ће кад вам већ, можда, буде касно. Има ли икакве шансе да закажем ја, не они?“ „Не! Само родитељи. Али кад већ инсистирате, нека ме позову (пружа јој визит-картицу са „ТТ“ подацима) на мобилни. И то понедељак између 8 и 8,15 ујутро, наравно.“ Кад ми је све ово испричала, мало је рећи да сам попиздео али сам јој и предложио да каже комшиници да га зовне у то време и закаже крштење за Младића или Караџића! Ово је било, у најмању руку, веома непословно са црквене стране.

         Мирко је крштен у манастирској цркви у Земуну. Крштења обављају у групама. Ко год дође да се крсти је добро дошао. И увек суботом. Милина. Ништа паре, ништа чашћавање и сличне финансије али смо сви оставили по који кеш. И ту се догодила епизода веома типична за овдашње просторе. `Ајд`што је бар половина присутних била леђима окренута олтару, старији су људи, у комунизму су одрасли, то му дође као оправдање али што младе мајке долазе у допичњацима у цркву, то је већ превише. Мајка једне девојчице, њена сестра и њене другарице су изгледале као да су се спремале за кастинг за порнић! Свега ми! Јесу згодне, нека су, али мини хаљине уз тело, нападних боја и још нападније нашминкане... А мучени свештеник прича о одбацивању грешних мисли. Гарантујем да се сваком мушкарцу тамо, који није имао физичких проблема са ерекцијом, стегла батина! Гарантујем!

          Прославили смо дан постанка православним Србином у стану, са доста драгих гостију и прасетином на столу. Мирков деда из Босне се побринуо за прасе. Хвала му. Пиће, прича, зезање и сјајна атмосфера са доста клинаца је помогла да се део негативне црквене енергије изгуби. О другим мукама, неком следећом приликом...