Ускрс

          Волим сваку врсту пријатељског или породичног окупљања.

Нисам имао ни брата ни сестру али смо нас троје имали свој мали моменат сваке недеље. Није то никад био неки посебан ручак али смо били сви на окупу. Ко је радио, недељом није морао, ко је учио, недељом је имао право забушавања око домаћег и тако... Остала ми је навика да ме недељом све мрзи. Само бих одмарао.

Кад год сам имао времена, позивао сам друштво код мене. Ништа велико, ништа специјално већ онако, дружење. Дан је био потпуно небитан. Једино је било важно да ли могу сви да дођу у договорено време. Ја се побринем за клопу, грицкалице и слаткише а пиће су доносили сами. Шта се коме пије, нек` пије.

          Славим славу. Свети Симеон Богопримац. Није ни велики, није ни неки много битан светац али ми се тог дана сјати велики број људи у кућу. Мени срце пуно. Нешто родбине, много више пријатеља, клопица, пићенце и уживанција.

Ускрс, или Васкрс мени свеједно, је један од празника које волим. Не интересују ме црквени аспекти већ обични, приземни. Не ради се око Ускрса и то ми је битно. Више времена за себе и оне који су ми битни. Интересантно ми је и оно фарбање јаја. То ми је као неки породични ритуал. Некада ми је ово било битније:

„Пошле жене да фарбају јаја,

`оће л` која да офарба моја!“

Једва чекам да Мирко порасте, па ће или да тражи неку за фарбање јаја, или ће са маленом да се зајебава око тога јел боља црвена, плава ил` обична луковина. Ја сам ту да донесем и принесем. И бићу ту. Да се ја питам, само бих скувао једно десетак, две`ес` комада и готово. Каква фарба, какви бакрачи... Мени је срце пуно кад видим породицу на окупу. Прича, смех, неко се и посвађа, дигне глас, ма нема бре везе, ту смо, наши смо. Ко ће коме ако не свој своме, јел тако? С тога, Христос се роди!

          Па до Божића... ако у међувремену не одем код некога на славу, свадбу или крштење. Ако буде штогод у међувремену, чуће се. Баш би могла и нека свадбица да падне. Одавно се није нека догодила а ја волим да играм по свадбама.

Ко о чему...

            ... баба о уштипцима, курва о поштењу, војник о скраћењу а источни Немци о неким старим временима. Или, како они кажу „ДДР времену“ (у оригиналу „DDR Zeit“).

            Мало, мало па у неком опуштеном разговору са њима, или међу њима, чујем сетне уздахе док се подсећају некадашње подељење Немачке. То ми је било невероватно па сам мало, онако, изокола, попричао са неколико људи који су се родили и одрасли у тој Источној Немачкој, а не познају се међусобно. Факултетски образован човек и самостални предузетник. Додирних тачака... па и немају. Једино што су обојица Немци.

Факултет је завршавао по руском принципу. Нешто налик нашем. Код нас је тај принцип и даље на снази док је овде већ заборављен. Сећа се лепих дана током учења, одлазака на екскурзије које су коштале неколико „дојч марака.“ Он их није ни имао много па му је то било супер. Учио је, излазио на испите, полагао пред веома строгим професорима, завршио тај факс и је те дипломске године нашао посао. Плата је била омања али је радио. Једино му је жао што није могао негде даље да путује. Јеби га, тада је био веома строг визни режим за било кога из Источне Немачке. Интерсантно је да је назив Источне био Демократска Република Немачка (Deutsche Demokratische Republik (DDR)) а Западна је била Народна Република Немачка (Bundesrepublik Deutschland (BRD)) с тим да нит` је ова била народна, нит` је ова друга била демократска. Политика и сила су чудо кад се удруже. Поред одлазака на те студентске излете за ситне паре, морао је да учи руски. Није видео поенту тога јер није хтео да путује тамо. Ипак, остало је то урезано у малом мозгу па зна да чита ћирилицу и дан-данас. Моја шоља за кафу има мотив старог Београда са ћирилчним натписом и морам признати да је име града баш фино изговорио, са добрим акцентом. Руси су оставили траг, нема шта.

Приватник је човек од заната. Завршио је неку школицу, не рече коју а ја нисам наваљивао са питањима, али данас држи ауто-школу. Много је природнији и срдачнији од факултетлије. Биће да су године „службовања“ на факсу и руског усмеравања оставиле и те каквог трага на психу. Елем, приватник се сећа свега уобичајнијег. Имао је плату око 2500DM што је била фина цифра. Стан и храну не знам колико је плаћао али би сваки пут при уласку у продавницу питао продавачицу шта има ново данас? Каже да је имао толико новца да није имао где да га потроши. Једва су чекали са се отворе руске касарне па да могу код њих да пазаре неку новотарију. Најчешће је куповао воће. Огромне зелене банане и поморанџе са, наравно, Кубе. Киселе до зла бога али их није било иначе у продаји, па су их јели к`о у вицу: „Једу и плачу!“ Сећа се да је свако са 18 година полагао вожњу и то за ауто и мотор. Зашто за оба? Па на ауто се чекало по 15-так година. Сваки захтев за куповину возила се понаособ проверавао и одобравао тако да док он стигне... Купиш мотор у међувремену. Сви су фурали двоточкаше. До тамо неке 30. године живота заврше школу, венчају се и таман кад се оснује породица, стиже и поносни Трабант! Каже да му више и није требало. Ајд` да му верујем. Децу су сваке године редовно слали и на море и на планину. Свако дете у школи је имало право на по две недеље и једног и другог. Комплетан одмор за децу, са смештајем, храном и превозом, је коштао једну до две марке! Остатак је дотирала држава. Једину ману је видео у томе што се увек ишло у државе тзв. источног блока. Питао сам га за Југославију. Она им је била недосањани сан. Нису смели даље од Мађарске. Кад су се спојиле државе и кад је уведен Евро, све је отишло у курац, према његовом схватању. Плате су прерачунате у нову валуту а цене су промениле ознаку из „DM“ у „€“ и стандард је пао. Трабант је био превазиђен па су се куповала скупља кола. Људи су се веома брзо задуживали и гинули у тим новим, бржим колима. Једна деоница у Саксонији је названа веома сликовито: „пут смрти“, јер није било дана да неко не погине. Иначе, комплетна Источна Немачка (састојала се од пет савезних држава) је имала становника колико само једна држава у Западној Немачкој: Северна Рајна – Вестфалија илити познатија као Рурска област. Њему је данас жао што се његове ћерке муче око стамбеног питања. Скупи станови, куће, свеједно а он је то некада могао све себи да приушти. Питао сам га и око притиска Руса, тј. комунизма као покрета на цркву и црквено изјашњавање. То му је питање било чудно јер такав притисак није познавао. У цркву је ишло, и даље иде, бар 80% становника. На западу, где је била „слобода“ је тај проценат знатно мањи.

Поредећи све ово са нама и са мном лично, био сам збуњен. Слична прича се и нама сервирала. Био сам мали, не сећам се свега али имам родитеље и родбину па сам се информисао. Шта смо то ми имали? Јесмо ли били демократе? Нисмо. Било је партијског гласања и у време СФРј, с тим што је на листићу стајало само једно име па ко заокружи, заокружи. Ко не заокружи, оде мало да припомогне око уситњавања камења. Јесмо ли били комунисти? Нисмо. Никада се идеја равномерне расподеле власти и добара није догодила. Јесмо ли имали народну државу? Нисмо. Можда само народну Милицију. После те Југославије, све је лагано напредовало ка све већем лудилу. И кад тако мало размислим, упоредим приче ове двојице са мојом, ја стварно немам за чим да жалим. Никад нисам имао велику плату коју је немогуће потрошити, нисам летовао, ни зимовао, за сићу, нисам лако завршио факс, једва се после њега запослио... Можда би моји имали по коју сетну да кажу о том времену али ја, не.

            Чини ми се да је то све био привид стварности. Тек када је пукао златни кавез, људи су се сусрели са стварним светом и стварним проблемима. Већина се није снашла па се радо присећа тог кавеза. Као да имају Хелсиншки синдром. Имали су много ограничења али, ваљда, нису морали много да се брину, да планирају, шта ли је, не знам... Скоро сам чуо резутат једне анкете и тамо стоји да би око 45% „Озија“ (немачки сленг за источњаке, Немци са запада су „Везији“) вратило зид и оно што је било унутар њега. Мени је ово запањујућ податак. Можда робујем предрасудама. Можда је „некад пре“ ипак све било бајно и сјајно.

Застава се више не вијори

            1953. је година када је забодена прва црвена застава по сред Србије. Касније је постала безбојна. Од скора се не вијори више ни црвена, ни безбојна. Ни не треба. Требало нам је превише времена да схватимо колико је она скупа била. Да смо је на време продали екипи из Торинске фабрике аутомобила, боље би нам било.

            У ствари, они су је већ поседовали. Само један веома кратак временски период, и то одмах после побадања заставе, под њом је направљено стотинак теренских возила америчке фирме „Џип“. И то најпопуларнији модел „Вилис“. Јес` да се рат завршио и да они више нису имали никаквог економског оправдања, ми смо их ипак правили. Додворавање Американцима? Може бити... Сваки следећи модел је био италијанских руку дело. Опет су то била возила намењена војсци. Тек касније су била путничка. Они су их дизајнирали, пробавали и ако није баш најбоље ишло, продавали су их другима. Шпанском „Сеат“-у, пољском „ФСО“-у или нашој Застави.

            Модел којим се комунистичка врхушка дичила, који је чак био на парадама и који је представљан као наш модел је ипак туђи. Популарни Фића, Фикус... не могу да се сетим још надимака. 

Застава 750 "Фића"

 Што јес`, јес` скоро свака друга породица се у њему возала. Ако неко упита старију гарду, сви ће редом рећи, са сетом у гласу: „Ех, то је било време. Колико смо се ми са њим навозали... А не к`о данас!“ Реално је рећи да је данас нижи стандар и да се зато мање путује али то је већ нека друга прича. Оно што мало ко жели признати је да је тај исти Фића у потпуности смишљен преко Јадрана. Он је био наследник, можда најпопуларнијег торинског модела, „500“ илити „Ћинквећента.“ 

Fiat Cinquecento

 Срећници који су баш овај имали у Србији су били несрећни због делова. Морали су у Италију по исте. Нема везе. Трст је ту, у комшилуку. Све што су требали да кажу, кад уђу у продавницу делова је „Ја сам Ћинквећентиста“ и ствар је решена. „Застава 750“ је била најпродаванији ауто подно српске заставе. Првобитни мотор је био од 600 кубика али је касније прерађен и запремина му је лагано повећавана на читавих 850. 

Fiat 600

Док смо се ми дичили како умемо да правимо аутомобиле, италијански спортисти су тај модел већ поодавно терали по тркачим стазама Европе и освајали награде. Били су то чувени Абарти. „Абарт“ је била група ентузијаста која је из малих мотора извлачила много! Због тога су и изабрали шкорпију за симбол. Мала је али уме много да уради. Дуго се и код нас говорило за неки побољшан модел да је „абартован.“ 

Fiat 600 Abarth

 Били су препознатљиви по црвено-белом шаховски офарбаном крову. Хрвати то имају као државни амблем па је то касније избачено јер је долазило до непријатних ситуација. Политика је чудо... Било како било, сви су волели Фићу, возали се њиме, а екипа окупљена око оне заставе се китила туђим перјем. Једино достигнуће које им се мора признати је осавремењивање улазних врата. Првобитна су била „наопака“ јер су се отварала уназад. 

Застава 750 из 1965. године

 Данас их популарни тјунери зову „самоубилачка врата“ и све су популарнија. Е па та врата су они средили. Преместили су шарке тамо где су и остале до последњег направљеног примерка овог аутића. И да не буде забуне, ја Фићу волим. Био је технолошко достигнуће свог времена. Због дугог коришћења током безбрижнијих времена око њега су се плеле приче и причице. Али лепе. Пар примера. Покојни теча је свог Фићу купио у познијим годинама. Касно је положио и вожњу па му није ни требао ауто. Чувао га је као зеницу ока. Гаража је била топлотно изолована а по снегу га није возио јер се плашио. Једном га је огребао и променио му цело крило. Ништа префарбавања и то, ма јок. И како је био све старији све је више избегавао да га вози. Лагано му је и возачка дозвола истекла. Са око 70 година је морао поново у школу и положио. Спремио своју женицу и себе и кренули у обилазак целе родбине. Скоро месец дана нису били кући. Вратили се, он га опрао, усисао, пребрисао, паркирао у топло и оставио. Те године теча је преминуо. Фића је остао као његов споменик... Мене је отац у наранџастом чуду успављивао кад сам био немиран као беба. Умота ме, спусти на задње седиште па у вожњу по крају док не заспим. Били смо с њим и на вр` пар босанских планинчуга, еј! Истине ради, не сећам их се, био сам млад, али није то било небитно достигнуће за онако мали и једноставан ауто. Било је умеће возити га. Мењач је имао своју нарав ако возач има снаге да притегне оно потпуно механичко квачило, убрзање је... па да, убразавао је, ко није имао резервно платинско дугме боље и да не креће на пут, док је кочница имала филигрански мали ход папучице. Осећај за вожњу Фиће се морао развити. У Фићи си ил` био добар возач, ил` си био у каналу с њим. Треће није било. Има и свој клуб обожавалаца.

            Следећи „успех“ под заставом после југословенског народног аута је Тристаћ. 

Застава 1300 "Тристаћ"

 Познат и као „Југословенски Мерцедес.“ Е то је већ био ауто за поштовање. Надимак је добио због запремине мотора, 1300 кубика али касније је био и модел са 1500. Кад се овоме дода погон на задњој осовини, диск кочнице на свим точковима као и поприлична опрема за оно доба у унутрашњости добијао се прави пицоловац свог времена. Био је ретка зверка на улицама. Коштао је доста али га је зато народна Милиција возала к`о бесна. Као и Фићу, и Тристаћа су пројектовали и у дело спровели Италијани. Код њих се продавао под једноставним именом: „Fiat 1300“ или „Fiat 1500.“ 

Fiat 1500

 Нама су дали сажвакан и проварен посао, што у доба комунизма није било кога спречавало да се хвали како је преданост наших инжењера, подно заставом, донела овако леп производ.

            Тристаћ је био добар, квалитетан али скуп. Скуп у старту, скуп кад се погледа потрошња, скуп за одржавање и због тога је морао бити смењен са трона. Италијани су опет ускочили у причу. Њихов „Fiat 128“

Fiat 128

 је код нас, са мањим променама, освануо као Стојадин. Лепо, шумадијско, име. Неко га је звао и Кец јер му је званично име било „Застава 101.“ 

Застава 101 "Стојадин"

Мени је лепше оно Стојадин, јер упркос томе да смо ми певали од среће кад је ћале заменио Фићу 1981. године са овим чудом, име му баш пристаје. Наш народ је чудо. 

Реклама за Заставу 101 Комфорт

Доскочица са именом је подмукла. Није само у питању број 101 и име које је од њега настало већ му је и смисао имена пристајао. Стојадин илити сто јада. Ко га је возио, знао је о чему се ту ради. Све је добро док не крену јади... нема им краја. Или се врата не затварају како треба (било је потребно с времена на време иста широм отворити, спустити прозор, провући руку кроз окно и на фору „о-рук“ их цимнути на горе; због тежине а лоших шарки, временом падну па брава више не погађа рупу), или се прозор више не може подићи (то је решавао заглављен шрафцигер у вратима), или неки прекидач више не ради (трајно решење за овај проблем није познато, мада, многи су покушавали са извлачењем додатне инсталације ван командне табле и уградњом којекавих прекидача), или се пета врата не могу задржати у отвореном положају (дрвена летва је увек била при руци у гепеку) и тако даље. Разлика од оригиналне „стодва`ес`осмице“ су управо та пета врата. Италијанима се то стилско решење није допало, па оно, као, дај то онима под заставом, они ће то да прогласе за своје, баш нас брига. Тако је и било. Опет хвалоспеви о успеху наше индустрије а кад год би неко подигао хаубу, на блоку мотора су се церила следећа слова: „F.I.A.T.“ Срамота колико је туђе перје коришћено, срамота. Ах да, правили су и „Заставу 128“. 

Застава 128

 Зашто и не би кад су је већ добили на поклон. Једино се о њеном пореклу доста ћутало. Стојадин је свуда потуран. Жалосна је чињеница да се Стојадин родио 1973. године, баш у време Голфа 1 и били су прави такмаци. Колико је Голф напредовао, схватио своје мане, преболео све дечије болести и порастао, сви смо сведоци док је Стојадин покушавао да задржи тај послератни шарм...

            Колико год да су Фића, Тристаћ и Стојадин били лоши, у ствари не толико лоши колико су били недовршени, Југо их је све засенио. 

Yugo 45

Не знам кад, не знам у чијој глави, не могу да схватим толику мегаломанију, се родила идеја о томе да ми можемо да производимо нешто што би цео свет куповао. То је била идеја водиља приликом лансирања овог, већ тада, застарелог дечака. Да појасним. Италијани су направили дизајнерски конкурс у својој фирми за мали, градски ауто. У финалу су била два идејна решења. Оба су откупили од њихових твораца. Један је отишао у даљу производњу а други је остао као попишан у сефу фабрике. Наиме, оба су била толико добра да би били конкуренти један другом. Озбиљна компанија то не сме да дозволи и Југо је отишао у тмину. Победио га је „Fiat 127.“ 

Fiat 127

Југу су оставили само једну опцију. Завршиће у нечијим туђим рукама али тек кад 127 престане да се производи. Тако и би. Чекао је Југо, дуго је чекао али је дочекао својих пет минута и почео веома поносно да се шепури по Србији као српских руку дело. Али му то није било довољно! Некад се певало „Америка и Енглеска, биће земља пролетерска“ а он је то хтео да спроведе у дело. Препливао је и Ламанш и Атлантски океан и све је урадио да би се прославио. 

Авај, од славе остаде само мртво слово на папиру јер је био спор, недовршен као и сви његови претходници, потрошач све скупљег бензина и краткотрајан јер га је рђа јела к`о баба ратлук. 

Помало претенциозно, зар не?

Лажу трговци

Имао је и више верзија мотора, чак и верзију са покретним кровом, ма све је покушао али се морао задовољити успехом, само, на домаћем тржишту које је захватало круг полупречника од неколико стотина километара око оне заставе. Док се он борио за место под сунцем, Југославија је нестала. Остало је само његово име да нас подсећа на име државе у којој се родио. О квалитетима Југа најбоље говоре народне доскочице, типа: „Зашто Југо има грејаче задњег стакла? Да се вашим пријатељима не би смрзле руке кад га гурају.“ Или „Сви возачи Југа иду у рај. Пакао су већ прошли.“ И можда најсликовитије је „Југо – неће дуго.“

            Једина светлија тачка наше ауто-индустрије је опет Југо али Флорида. 

Yugo Florida

 Помпезно име. Зашто баш Флорида? Једноставно. И даље је неко желео да уфура Југа у Америку. Овог пута је познати дизајнер Ђорђето Ђуђаро умешао своје прсте и створио, опет за своје време, довољно добро возило. Бар споља посматрано. Међутим, успон јужнокорејске ауто-индустрије, прецизније Хјундаија Пони је унаказио сваки Флоридин недосањани сан. 

Hyundai Pony

Време је показало да бисмо се са овим моделом само наставили брукати по свету. Само они недужни поседници тог возила знају како им је. Држ`те се! Не брините, продаћете га, кад-тад! Биће боље. Као да нам није било доста што је Југо коришћен као пошалица у Америци (10 студената је на једном факулету добило по једног од свог професора који их је купио за неких 1000 долара а нису били прешли ни по сто километара!) или као поклон уз Кадилак. Опет, оно на чему је Југо Флорида започињао своју каријеру је потекло од Италијана. Каросерију је одрадио Италијан, то је у реду, али је и овај модел остао недовршен.

            Овде не желим да говорим о Франкенштајнима као што су Скала Поли, Флорида Поли и Југо Корал  Ван 

Skala Poly

Yugo Florida Poly

Yugo Koral Van

јер су били употребљиви као и предратне каруце. Мала носивост и велика потрошња. Изостанак серво-управљача ми никад није био јасан. Оно пре, још и некако али ови каснији модели... Зашто је било толико тешко уградити серво уређај на стуб управљача, зашто?

            Зашто се од 1953. године скривао потпуни нерад оноликих инжењера у Крагујевцу? Зашто се ћутало о италијанској подмуклости? Потурали су све своје израубоване и остареле моделе које смо ми прихватали као своје а они, Италијани, су само добијали веће и веће тржиште, јер не треба заборавити да смо били „несврстани“ па смо народима на „црном континенту“ продавали ова чуда технике. И дан-данас се возају по Египту... Зашто се нико, бар дилетантски и аматерски, није потрудио да доради, доврши, усаврши оно што су правили? Ако ти је већ неко понудио, дао 90% готово решење, па дај бре потруди се мало, мрдни гузицу, промени нешто, свега ти! Ал` да буде на боље, наравно. Они нису ништа мењали. Ни на боље, ни на горе. Само је један човек, један једини у Србији, хтео нешто да направи од Заставе. Иронично, и он је Италијан. 1980-тих година је дошао у Србију као млад механичар са тимом људи који су спремали Заставе по Србији за ауто-трке. Били су искусни у свему томе јер су им мотори већ добрано познати. Ишло им је добро али је дошло лоше време, предратно... Кренуше назад али онај момак не хтедне. Заљубио се у Српкињу и `оће да је жени и да остане у Србији. Што на ум то на друм и остане са својом женицом у Србији. Волео је механику и моторе и хтео је да од Заставиног обичног 1100 кубног мотора направи нешто боље. Да унесе 16-то вентилску технологију. Да не давим, то значи мања потрошња, бољи одзив на гас, мирнији рад и тако даље. Купио је три распала Југа. Први му је експлодирао на радном столу. Други се мучио и јецао али је трећи радио к`о сатић! Милина. Сав важан 1994. године је отишао код инжењера под оном заставом да им преда оно што је одрадио. Наравно, уз неку своту новца. Бар трошкове да му надокнаде јер је био у дуговима. Зајмио је да би истерао свој сан. Знао је какво је време па је толико и тражио. Нису га ни саслушали. Отераше га на правди бога. Шта ће, где ће, морао је некако да врати уложено па је тај исти мотор продао Фијату. Они га откупише и ставише забрану на њега: не сме бити продат Србима! Опет питање конкуренције. Разочарани механичар се вратио у Србију а тамо почеше да га називају издајицом, пропалицом... загорчаше му живот. Опет, шта ће, где ће, покупи породицу па преко Јадрана. Никад се није вратио а мене је срамота што не могу имена да му се сетим. Надимак му је био „по нашки“, нешто типа, Миле Италијан или тако нешто...

            Застава нас је упропастила а Италијани су сво време скупљали кајмак. И ћутали. И чекали. И дочекали. Шта се сада тамо ради, знам колико и сви остали. Тачно онолико колико нови газда дозвољава да се зна. Није то више она полупородична фабрика где свако ради оно шта хоће па да свака снајка зна јел` данас склопљен један ил` ниједан ауто. Заведен је ред. Какав, такав. Кад један Фијат може да брине о „Ферарију“, „Масератију“, „Алфа Ромеу“, „Ланчи“, од скора и о „Крајслеру“ ја ту не видим разлог због чега би се сумњало у способност управљања маленом „Заставом“. Можда се може сумњати у њихове намере али за то је већ касно. Педесет година се нисмо нити једног тренутка забринули па што би и сад, јел тако? „Сеат“ им је купљен испред носа од стране Немаца али је и она „ФСО“ фабрика у Пољској у потпуном власништву Фијата. И раде, склапају, продају их. Ја, као велики љубитељ аутомобила и онога што их окружује, се надам најбољем. Ђовани Ањели нам је довољно радио о глави. Време ће показати шта је велики маг економије и менаџерства, Серђо Маркионе, смислио.

Ко се играо са казаљкама, јебем ли му... све му јебем!

            Не знам ко и не знам кад је био толико бистар да помера сат тамо-`вамо!? Нисам претурао по нету да добијем податке на ову тему јер не желим да губим време на ту идијотију!

            Оно што знам је да утиче. На мене, моју околину, чак је и господин Медведев приметио да се краве музаре збуне што им неко драшка сисе кад томе није време. Иако ниског раста, у мојим очима, је веома порастао због одлуке да се укине „зимско“ и „летљње“ рачунање времена.

    Разлоге увођења овог светског принципа сам схватио. Са инжењерске стране посматрано, а помало и економске, јасно ми је. Штедња електричне енергије. Раније устајемо, идемо на посао па кад се вратимо послеподне имамо до касно увече сунчеве зраке, те не морамо да укључујемо сијалице по стану. Од тренутка увођења свега овога, много тога се променило.

            Прво. Сви смо постали конформисти. Волимо да нам је удобно. А што и да не волимо кад све плаћамо? И то папрено плаћамо. Дакле, већ су нам узели, или ће нам тек узети новац, па што не би користили све погодности које пружају утичнице пуне електричне енергије које спремно чекају електричне уређаје. Закључак: трошимо електричну енергију и заболе нас колико је сати.

            Друго. Сијалице. Тек је технологија израде истих у овој области напредовала. Угљенична нит је сијала, ту нема збора, али је и кратко трајала. Радни сати су јој се мерили радним минутима. Последњи у дугом низу наследника јој је волфрамова нит која исто тако добро греје али и дуже ради. Сија и дан-данас у многим становима а та светлост је 10% енергије коју потроши. Остатак је топлотна енергија што и није тако лоше кад неко има пилиће. Ставиш их у дрвени сандук, поспеш им сламу под ногице, даш им хране и воде у довољним количинама, укључиш једну сијалицу од 100W да им сија и милина. Ем им је топло, ем мисле да је нон-стоп дан па стално кљуцају и расту. Већина данас користи оне штедљиве сијалице. Ево ја први нпр. Свуда су ми у стану само те. И одразило се на потрошњу. Итекако. Дакле, штедим и без да ми то неко натура директно на нос. Ја то морам да платим и то ми је довољан мотив. Закључак: прича о каснијем укључивању светла у стану и штедњи тим путем више не пије воду.

            Треће. Већина нас одлази на посао, као и кад је ово померање уведено. Али многима је померено и радно време. Мој отац је својевремено морао да буде у 6ч на радном месту, кад је био у тзв. првој смени. Устајао је око 5ч и наравно да је при том сијала барем једна сијалица. Мајка му стара, није он био сова па да се сналази у мрклом мраку! Било му је зајебано у тој смени, горе него у трећој, а кад се врати, морао је да одспава мало. Који ће му светло при том? Даље, тада, као и данас, све иоле интерсантне емисије, филмови, серије почињу у вечерњем термину. Ако и искључим светло, укључио сам тв. Данас ми више ради компјутер али то су сад финесе модерног доба. Све у свему, јебе ми се што сунце сија сат касније током вечери кад ја имам неку другу занимацију. Да идем да шетам, можда? Могао бих, стварно бих могао, здравије је а и не би било лоше да искористим те дивне тренутке заласка сунца али ко ће после те касне шетње сутра ујутро на посао, а? Закључак: искористићу те послеподневне сунчеве зраке кад ја хоћу!

            Четврто. Има ли неко, неки уређај који редовно користи, у стану који не ради на струју? Евентуално је ту плински шпорет и, шта још? Све у стану нам шљака на електричну енергију. Моја баба је ложила „Смедеревац“ да би скувала ручак многобројној породици али и да би се згрејали. Чим су ујаци направили нову кућу, тај се иселио. Направили су централно грејање. Котао у подрум, развукли цеви по стану, монтирали радијаторе и бог да их види. Ако и ложе угаљ у тај котао, онда им бар она пумпа, која гура воду кроз систем, ради на струју. Ово је, можда екстремни, пример модернизације на селу али по градовима је систем даљинског грејања већ одавно нормална ствар. Поред тв-а, компјутера имамо и увек обавезни фрижидер, машину за веш, неко и машину за суђе, музички стуб, радио, бежични телефон чија се база пуни са електричне мреже, фен за косу, електрични бријач, пуњачи за све и свашта... и ко зна шта још. Не бих рекао да све ово увек искључујемо кад идемо да спавамо. Потреба за корисним обликом енергије на свету расте из минута у минут. Један од основних принципа физике гласи да је укупан ниво енергије на свету константан. Само се обилици исте мењају. Е па нама не треба енергија таласа и ветра негде напољу већ у утичници у стану! Ова чињеница не зависи од тренутка изласка и заласка сунца... Закључак: укључиваћу шта хоћу, кад год хоћу и колико дуго год хоћу без обзира да ли се сунце налази изнад или испод хоризонта!

            Пето. Утиче на МЕНЕ! Јесте, увек се време помера (рогобатног ли назива... да је Ајнштајн жив, јеб`о би нам маму... ужас) између суботе и недеље али ја то померање осећам данима после. Тек у среду осетим како долазим себи. Чак је и секретарица приметила да је највећа потрошња кафе у фирми, а имамо апарат са бесплатним избором између два, три срања, убедљиво највећа понедељком после промене. Мање и неквалитетније се спава па је већини потребан допинг за будно стање. Ја ову промену осећам откад знам за себе. Или сам раздражљив, нервозан или ми се спава. Ове године, захваљујући и Мирку, ми се спавало. Видећемо шта ће бити следећи пут. Закључак: кад бих могао, преспавао бих тих неколико дана после „померања времена!“

            Шесто. _______ (допунити по жељи)

           Све у свему („Зачин Ц“, говорио је популарни Мићко у старој реклами), ја немам више оправдања за ову зајебанцију људске популације на планети. Можда је некад и имало смисла, остављам ту могућност отворену, али више не! Питам се само хоће ли се ико дозвати памети па да нас више не цимају?