Лакше мало са том тастатуром, јес` ме чуо?

             Рачунари... реалност, јеби га. Више се без њих не може. У ствари може али би све било спорије, компликованије и да не набрајам даље. Свима су јасне и добре и лоше стране ових сокоћала. Интернет нећу ни да спомињем. То је отворена Пандорина кутија и повратка нема.

            Оно што је неопходно код компјутера је „исхрана“ истог. Без довољног уноса података он нема баш и неку функцију. У принципу је чак и ружна справа ако неко хоће да му стоји онако, без везе… Једном сам видео сјајну примену кућишта старог цевног монитора. Човек је повадио све, остала је само љуштура а уместо екрана је уградио врата и у њему чува кућног љубимца, хрчка. Дакле, унос података је од виталног значаја. Био то низ нула и јединица или хрчак, није битно јер тек тада добија смисао постојања.

Тастатура… Да не би чика Гејтса, данас не би имали миша али то је већ нека друга, економски уносна прича. Чиме другим ако не преко тастатуре. Постоје којекакви облици, величине, боје… небо је граница. Али оно што је проблем старијој генерацији која је силом прилика морала да се обучава за употребу компова је бука коју они стварају. Добро, де, није то да баш свима смета али сви они које сам чуо да их звук куцкања по истој нервира нису рођени после `65. године! Некада су дактилографски одсеци били у неким подрумима или, у најбољем случају, у приземљима јер су ометале чак и обичан  телефонски разговор. Њих више нема, свако има своју „куцаћу машину“ са свим базама података и сам одговара за своје грешке. Све се, дакле, пренело у радне просторије.

            Где год сам до сада радио, нисам био сâм у просторији. Радио сам и у екипи од петнаестак људи. Све се решавало у току, сарадња је морала бити непосредна, није се радило са подизвођачима већ се крајњи производ као такав продавао. Е што се тамо куцкало... ма све у шеснаест! Додуше, и миш је имао велику улогу. Такав је програм у којем се ради. И никад, нигде нисам радио са тзв „тихим“ тастатурама и мишевима. Мени не смета. Домаћи сам још у основној школи радио уз тв а студије сам одрадио уз радио. (Дигресија: римује се!) Могу да се концентришем и на концерту метал-панк бенда, заболе ме, а тек што ми куцкање не смета... Сада сам у бироу са још двојицом. „А тројке су Ђуро шта?“ Неко је одлучио да је тако боље, немам појма, нисам завршио Факлутет организационих наука. Један од колега је пре радио сам. Сам у соби. Сам за телефоном. Сам за компом. Ја бих се сморио, он није. Такав тип човека. Гајби нема тв, нема мобилни, вози бајс на посао док не падне први снег, и свира клавир. Он воли тишину. Тихи. Смета му радио, дужи разговор, било телефонски или не, бука кроз отворен прозор... Али му не смета „кликтање“ тастатуре и миша. Уз све ово, увек је у трипу да касни, да неће стићи да одради све у задатом року па су му сви покрети помало нервозни, брзи, изненадни. То смета овом другом! Овај Други се констатно жали како га смара што Тихи много користи тастатуру. Уме да куца на слепо те му се прсти заиста веома брзо крећу по дугмићима и то овом смета. Предложио сам као Соломонско решење мембранску, која је знатно тиша, да баци ову клик-клик али пошто то фирма не може да набави, њега заболе за то што опасно смара колеге. И тако се драма наставила... Тихи се буни због радија, приче и телефонисања, што је мени потпуно невероватно јер има дана кад не проговорим ни једну једину реч за осам сати рада. Добро, могу ја без тога али Други... Други се буни због тастатуре, која очигледно представља симбол свега што му смета, и све је, после неких годину дана од како радимо заједно, кулиминирало сценом од пре десетака дана кад је устао и рекао Тихом: „Лакше мало са том тастатуром и том нервозом!“ Не само да то овог није погодило, већ је чак имао „који ти је мој?“ став. Други је попиздео, отишао код доктора, објаснио стресну ситуацију на послу, и овај му је преписао три недеље бањског лечења од стреса!

            Тихи и даље клиће ли кликће... и покушава да достигне задате рокове. А нико га не тера. Такав је. Немачки одговоран. Ја сад само чекам следећи чин кад се Други врати са „лечења.“

Тренутак слабости

           Ох, боже, какав дан! Колико се тога издогађало за ових десетак сати. Да ли је могуће да нормалан човек толико тога може да одради за само један, једини дан...? Тамо, па овамо, па удовољи овоме, ономе, али не! Боље што пре под туш па на починак. Доста је било размишљања за данас. Свако има право на одмор па и тело, заједно са ово мало душе што је преживело ове ненормалне навале обавеза и помешаних осећања. Сутра се не ради, напокон.

            Да ли је могуће да је већ дан? Ноћ као да је пролетела. Умор је потиснуо и снове. Ништа се није стигло догодити у глави целе ноћи. Какав невероватан осећај пролазности времена које нам својом брзином задаје велике муке док смо будни. Сунце је почело да боцка кроз затворене капке и да штипа образе умилном топлином. Мммм... Протезање, лагани поглед око себе кроз стан и на крају кроз прозор у сунце. Тешко га је гледати али нека га, нека греје и сија, поштено одрађује свој део задатка. Колико ли је сати? Где ли је та проклетиња која служи злом господару свих нас, Времену, где ли се затурио? Други поглед кроз стан и нема га. Није тешко видети цео стан једним погледом јер ових двадесетак квадрата и немају неке скривене ћошкове а опет га нема. А и нека га нема. Данас је нерадни дан. Без обавеза. Опуштено...

            Никога поред коме би се могло пожелети добро јутро али ипак, устати се мора. Ако ни због чега другог оно бар због пуне бешике. То никад није био проблем. Пражњење исте причињава предивно задовољство. Моменат пре него што крене и... ево га... Мали трзај језе низ леђа и осмех је на лицу. Пљус, два водом, пешкир, поглед кроз исти у огледало и лице је опет ту. Само нешто није у реду. Облик, боја, кључни делови су ту али нешто ипак није у реду. Нешто са очима није како треба. Блистају се, да, али нешто им недостаје, нешто их чини тужнима. Ваљало би ту душу поправити већ једном. Унаказиће очи до краја! А лепе су, плаве... баш би била гре`ота да их душа и даље квари. Тренутак, или два, замишљености је нарушило тело јављајући се из трбушине. Рече: „Касније. Време је за кафу а можда и за неке протеине, витамине и шта ли већ има у фрижидеру. Душа ће касније доћи на ред. Сад ја!“ Јесте незахвално ово тело! Кад год душа дође на ред оно се пробија силом на прво место и потискује туђе потребе! Добро, добро, де... ево и кафе и хране и, ма на` ти свега! Наједи се, `ајде!

            Кафа, она права турска, јака, црна, без млека и шећера, се за време јела фино прохладила. Сркати је при овој температури значи само навику сркања. Није врућа, није ни хладна. Таман! Дим скупог дувана испуњава уста и ноздрве, дражи непце, затим срк, два црне течности умањују тај надражај на довољну меру поред отвореног прозора и потом дубоки удах пролећне јутарње свежине. Ах, лепо ли је... Па опет. И још једном. Ух... Него, јел то време стало? Сата и даље нема на видику. А и коме треба тај понизни слуга у овом тренутку.

            Поред подигнутих ногу на симсу прозора стоји и једна саксија. Не рачунајући неизбежне инсекте у ово мало квадрата, ова Афричка љубичица је друго живо биће у овој пећини са једним прозором. Само што она не воли ни кафу, ни дуван већ само воду. Не воли ни да се мази. Не прија јој. Одма` се наљути и поломи грану. Није баш неки другар. Али је ту. Шта је ту је. Шепури се својим омаленим али бројним цветовима тамно љубичасте боје. Кад се мало боље поразмисли, није јој ни лоше овде. Цвета ли цвета. Да може да прича, ко зна шта би рекла. Мада, добро је што ћути. Има и тишина својих предности. Врло често је подцењена. Јучерашњи дан је и овако и онако био превише бучан па је ова тишина веома благодарна. Ваљало би је залити.

            Одједном тело престаје да ужива у свему овоме. Ноге постају тешке, капци још тежи и све је накако тешко. Шта се збива? Који му је? Па било је хране у изобиљу! Ни доза кофеина није изостала. Можда је могло без никотина али нерадни је дан, нема никога коме би сметало, дозвољено је... Сваки покрет почиње да боли али некако изнутра, онако мучки. Ноге се једва померају, руке издају, ни сто ни столица не нуде довољно упориште за масу од готово сто кила меса, костију и крви. Тетурање по стану се завршава спуштањем у онај исти ненамештени кревет у средини стана. Шта се догађа? Ко ово изазива? Која је поента свега овога? Болест? Али зар она не би требало да боли? Ово је неки непознат бол, недоживљен до сада. Стиже изнутра али му је тешко одредити извор. Инстинктивно скупљање у положај фетуса испод покривача само говори да је по среди велики проблем. Зашто? Шта је бре све ово? Иако је сунце фино угрејало, покривач је неопохдан, тело се не дâ загрејати довољно. Да ли због скупљања тела или нечег другог суза је клизнула низ лице као да је истиснута. Убрзо још једна. Очи су, дакле, кључ проблема. Кроз њих мука излази. Али која? Ужасавајућа непознаница обузима све више и више. А сузе добијају све више другарица. Једна за другом. Јастучница је добила влажну мрљу али ко за то мари кад нове само стижу. Очи... очи... који ли проблем њих мучи? Ах, мајко мила па јасно је! Души је прекипело. Не жели, или не може, више да се стиска. Тражи одушка својој муци. Она је та која боли! Она је та која све ово изазива. Зашто? Једноставно питање али одговора нема а ова једна, једина реч одзвања ли одзвања кроз главу док се ехо исте само појачава. Чиме ли је душа овако намучена? Унутрашњи бол никако да спласне. Стиска сад и груди а тело се грчи и све је тромије и слабије... Крик бола се пролама кроз уста и одбија се од ових ужасно блиских зидова који се чине да су све ближе и ближе. Одјек се враћа, изазива још један који још дуже траје. Ово је сада већ урлик! Напокон... бол се спушта на подношљивији ниво... сузе лагано пресушују... руке се лагано опуштају после грча... колена се одвајају од стомака, попримају нормалан облик... а прекривач постаје сувишан... Нежни окрет на другу страну и прелазак погледом кроз стан а у њему мрак. Зар је већ ноћ?

            На столу је остала шољица са осушеним црним талогом, скупи дуван се претворио у пепео а прозор и даље зјапи отворен. Пролећни поветарац уноси прохладан вечерњи ваздух, ваљда остатак од зиме, који просто опија. Помешан са измученим телом гура у сан...

            А љубичица? Није заливена. Ваљда ће преживети од сутра. Ваљда ће сутра бити неког да је залије. Неког ко ће имати воље да помогне другоме да живи.

Зима, зима е па шта је!

            Не знам како остали али ја и немам много тога против зиме. Јесте, хладно је, обданица је превише кратка, мораш да се облачиш преко сваке мере кад излазиш макар и ђубре да бациш, ко нема даљинско грејање мора стално да иде да подложи, ко иде колима на посао мора сваки дан да струже лед са прозора или да откопава ауто из снега, „ово бијело говно опет пада“ а и „гртал`ца се заглав`ла“... Све је тако. Опет, има зима својих чари.

            Полазим од нечега чега се придржавам у свакој прилици. Све око себе покушавам да схватим што је позитивније могуће. Свачију реакцију прво посматрам са оптимизмом, као да је била из најбоље намере. Ако се испостави обрнуто... јеби га, суочићу се с тим. Трудим се да уживам у сваком дану, какав год био. Чак и сваком четвртку дајем шансу! Имам и ја својих лоших тренутака у животу. Тада нисам добар ни за себе а камоли за некога другог! Трудим се да се то не испољи али јеби га, види се... Ко ме зна, клони ме се и окане ме се док ме не прође. Сви остали тренуци ми значе. Када кажем уживати не мислим само физичко задовољство већ и психичко. Тело се лакше задовољи. Добра храна, добра клопа, наспаваш се, секс... и ту се већ кроз секс долази и до психичког задовољства. Неко се психички испуњава и материјалним поседовањем али ја не. Волим да обезбедим шта ми треба и ћао. Да су сви око мене колико-толико задовољни и идемо даље. То ме и психички испуњава. Одмор има посебан значај код мене. Волим да одрадим шта треба па уживанција. Е ко ме тад поремети... Овде не мислим само на лежање на некој удаљеној плажи и слично, већ и на дневни одмор. Нити је тај одмор увек излежавање к`о морж на кревету. Може и шетња, разговор са драгим ми особама или чак и ситни радови по кући. Чудан сам али ме и то уме одморити. Концентришем се на тај проблем, остало занемарим и буде ми лепо.

            Шетње волим. Не по робним кућама и супермаркетима али ни потпуно бесциљне низ улицу. Нити брзе. Лагано ми прија, корак... по корак... И да је уз то у некој природи. Паркови су „мајка Мара“ за градове! Волим и новобеоградску обалу. Лети је много топло па се не може баш много лутати кад упече звезда, пролеће и јесен умеју да буду досадни, и то данима, јер пада киша или ветрови издувавају и оно мало душе из града па нигде нема човека на улици. Ипак, и тада сам знао да изађем напоље. Ухвати ме неки неиздрж па на ветар! Продува ме, не знам ни где сам, ни да л` сам пошао, ни да л` сам дошао али ми буде боље. Кад много седим, осетим се бескорисним. Зима отвара прелепе могућности за шетње. Ако нема паркова онда неко брдо, планина... Знам да то кошта али само ко хоће да се скија. Ја нисам никад стао на скије и прошле године сам после зимске посете Либерецу, Чешка (пар слика је испод текста), пазарио комплет скија и мени и маленој у намери да скијамо ове зиме али Мирко, љуби га мајка, има другачији план. Свеједно. Можемо да шетамо. Има кад, скијаћемо се касније сви скупа. Шетња по снегу и по сунчаном дану уме да буде веома лепа и пријатна.

Ситуација којој не могу да одолим: снег је падао једно три дана, нападао неких тридесетак центиметара, температура се спустила до -10°C, не дува ветар, сунце сија, све се прелива а снег шкрипи под ногама... Пружао бих кораке док не поплавим од умора. Али лагано, без журбе... Која хладноћа бре, који бакрачи, то код мене не пије воду. Не носим шалове ни рукавице јер ме толико утопљавање прегрева. Руке су ми као неки регулатор температуре. Кад ми је много топло, руке напоље, чим се мало смрзну онда назад у џепове и ћао. Капа је за мене једини обавезни зимски модни детаљ. Па кад се још моја малена после таквог акцијашења припије уз мене јер јој је прохладно, за мене нема лепшег осећаја.

Затим клизање на отвореним клизалиштима. Не волим затворене хале али ако нема друге могућности, онда може. Са једне на другу ногу... па са једне на другу ногу... И тако у круг. Чим се малкице уморим, направим паузу, па неки топли напитак, кафа, чај са румом, па поново.

Кад су зимски дани сјебани превеликом хладноћом, јаким мразевима, великим снегом и још све то зачињено са ветром, усвајам остајање у затвореном и топлом. Што би рекао мој комшија Вељко: „Прави птичији дан, мој комшија... Само за Сову и Шеву!“ Има седу главу а луд к`о струја! Тако и ја лепо загрлим моје омиљено биће, моју малену, па се грејемо, причамо, можда падне и неки филм... Рекох ја, има зима своје лоше стране али има и дражи. Лепо су то Кугуарси отпевали:

„Зима, стиже зима,

биће кијања и кашљања...“

али има и онај део са:

„А шта може зима мени,

шта ми може, шта ми сме?

Кад привучем цуру себи,

Биће мени пролеће!“

На крају крајева, зима мора доћи и проћи да би могли и лету да се радујемо на прави начин, зар не?

П.С.: Ево и слика.

Поглед на врх Јештед, тамо смо се запутили. Неких 6500м. 

Поглед на стартну позицију. 

Кад се окренеш десно са Јештеда видиш ово... 

... а ово ако се окренеш лево.

Мала илустрација шта уме ветар кад се удружи са повећим минусом и обилним снежним падавинама. Мајка природа је, чини се, једна уметничка душа...

У потрази за информацијама

Доста тога се може наћи на нету али... Шта је са личним искуством? У неким случајевима га је тешко наћи. Ово је један такав случај.

Ради се о МАТИЧНИМ ЋЕЛИЈАМА. Чуо сам за могућности лечења истим али и да то још увек није све потпуно испитано. Не сумњам у научни просперитет али будући да се ради о новој методи и немам много информација. Поред оних које нуде фирме које лагерују те ћелије.

За оне који не знају о чему се ради, укратко ћу. Матичне ћелије су оне ћелије које могу да се преобликују у све остале ћелије у нашем организму. Када се посечемо па све до тежих случајева, оне су те које стижу на "место несреће" и помажу убрзано обнављање ткива. Како старимо тако их имамо све мање. Е сад, њих највише има у крви у пупчаној врпци. А одатле је их је и најлакше извадити (нема опасности ни за мајку ни за дете), издвојити и чувати за касније. Друге методе укључују веома непријатне поступке узимања великих количина коштане сржи из бутне кости али то је већ... Тренутно се овим ћелијама могу лечити нпр дијабетес типа А, значи почетни, одређене болести мозга и мождане опне и слично... Медицина напредује и мало, мало па неко објави научни рад на ову тему како је успео ово и оно. Јеби га, неће ово никога спасити од умирања, није свети грал али ако је у питању болест код детета онда је битно што је пре могуће и што је пре боље излечити, или залечити, исту, зар не?

Чување тих ћелија и њихова примена су оно што мене интересује. Многи се хвале, постоје дуго времена и немам разлога да сумњам. Ипак, све ово кошта. Од неких 1200€ па до 3000€ у зависности ко их и како их чува. Ово раније није постојало и сви гинеколози и бабице хвале овај принцип могућег лечења детета. Нисам ни ја изузетак па да нећу да платим сад и да после ударам главом о зид ако се мом детету, не дај боже, нешто догоди... Нећу да будем себичан у том погледу јер толико могу да обезбедим. Мој кум је ово одрадио у Србији јер је гинеколог његове жене, на питање шта да раде, буквално одговорила: "Ја сам се породила пре десет годиан и тога није било. Да је било, не бих ни тренутка размишљала." Није објаснила зашто а ови нису ни питали... Нити је објаснила примену истих. Како се то обавља? Нека трансплантација, шта ли је? Опет, вероватно није ни знала много више од тога што је рекла.

Дакле, да ли ико од вас познаје некога, има у роду некога или можда јесте доктор и има било какву релевантну информацију о свему овоме? Сви ми говоре да је то добро, капирам, и сигуран сам да ћемо ово моја малена и ја одрадити јер ми се не ризикује и не игра са будућношћу највреднијег ми на свету, ако не морам, али ме интересује, ако ћемо већ да дајемо толики кеш, јел то оправдано улагање у будућност нашег детета? Да ли да очекујем да сам учинио неко много добро дело или играм игру на срећу? С друге стране, ако је ово (опет) нека фора па "лекарска и фармацеутска мафија" узима кеш људима широм света, нека им, нек` се удаве у истом... заболе ме, мој образ је чист.

Хвала вам унапред.

Све што сам мислио да кажем...

... данас није битно јер је Србија освојила ДЕЈВИС КУП! Ненад Зимоњић, Виктор Троицки, Јанко Типсаревић и Новак Ђоковић су посао одрадили срцем и ја могу само да кажем, алал вера! Јеби га, није мала ствар бити први у било чему у свету... Вредни помена су и Слободан Живојиновић, Богдан Обрадовић и Никола Пилић.

П.С.: Једино ми је много жао што нисам био у прилици да погледам ни један меч.