Шта ауто све може, а неће да покаже!

            Прошлог викенда сам био на тзв курсу сигурне вожње! Дâ се помислити да је то један онако, непотребан курс и уопште беспотребно губљење времена с обзиром да је било у суботу и да је трајало од пола девет ујутро до поподнева. До неких 16ч. Међутим, преварио сам се.

Моја врла фирма нас с времена на време шаље на пут. Обиђемо тамо неко место где се гради оно што планирамо, проверимо како иду и да ли иду радови, докле се стигло, шта треба и тако даље. Тај пут готово никад није неких 50 до 100 километара већ бар 400-500км. Није мало. И није увек по милина времену. Прошле зиме смо ишли у јануару и иако волим брзу вожњу, не волим несигурну и није ми било ни мало пријатно кад је колега терао службени ауто минимум 160км/ч по делимично влажном и пресијавајућем путу. Летели смо, дословно речено. Срећа па смо слетели где треба а не негде поред пута. Да би се смирио, зажмурио сам и натерао себе да заспим, па ако се нешто догоди, нек` буде к`о у вицу: „Мој деда је умро у сну а не вриштећи као остали путници са њим!“ Елем, због таквих путовања у било које доба године јер кеш не спава, фирма организује ове курсеве све у циљу сигурности својих запослених. Тј плаћа их. Неко други организује.

Тачније, овог пута „Ауто клуб Европа“ („ACE“ а њихов сајт је www.ace-online.de). Раде све могуће и немогуће тестове. Пре свега је то немачки клуб а они готиве аутомобиле к`о своју децу те им је све око тога битно. Осим лепоте али добро, то је релативна ствар. Поред тестова имају и обуку возача свих категорија за што сигурнију вожњу. Поента је да сви возе своје возило и да се упознају са могућностима истог. Ово је само у случају аутомобила док за камионџије, бус-возаче и бајкере имају симулаторе и посебно припремљена возила.

Дођосмо ми тако од сабајле у једно село у околини а тамо читав полигон. Не изгледа „вау!“ већ потпуно опуштено, чак некако јефтино и скучено. Рекох себи: „Не дај да те први утисак завара.“ Паркирам мог Пежоа 306, 1994. годиште, мотор 1.4 литре бензинац са минимумом електронике, само радио и светла, поред четири Бембаре, старе не више од две године, Субару Форестера последње генерације, Аудија А6, Мицубиши Колта, Кије Пиканто и једне Опел Корсе која је ту негде годишта као мој лав. Видим, биће интересантно. Сви са накурченим возилима и још накурченијим ставовима а ја са све дедом међу њима и трудницом на сувозачком седишту. Била је да гледа шта се збива, нисам је ни пријавио а и трудна је па не иде да се цима. Скоро је положила, има кад. Чим сам ушао у просторију где ће бити одржано мало теорије, видех пар жена и би ми некако драго. Не због тога што не волим жене возаче и слично већ што сам потпуно сигуран да нећу баш ја направити највећу представу већ госпођа са Корсом, која сигурно нема никакву електронику као ни ја, и девојка са двогодишњом возачком дозволом и Колтом. Њен Мицубиши ми је био сумњив, има ли или нема којекава сокоћала...

Теорија је била пријатна. Домаћин нам је рекао пар ствари које нисам знао или нисам обраћао пажњу на исте. Од правилног положаја за воланом па до тога како се под дејством, неумољивих, физичких закона понаша ауто при блокирању свих или тек по неког точка. Чему служе којекави А-Бе-еС-ови ми је већ било јасно. Тај део ми је био досадан. Наравно, био је ту и филмић и није било лоше. Мало смо се и представљали, ко шта вози, колико вози, да ли свако зна шта има у колима а ја сам изазвао смех, и понеки подсмех, рекавши да знам шта мој ауто има унутра: ништа! Оно што је по мени било најбитније, а што је разочарало пар напаљених мужјака, је кад је инструктор, са својих 69 година истакао да ово није такмичење и да не очекује од било кога да буде бољи неког другог. Разочарење се највише видело на лицу једног буцка са најновијим моделом баварског пропелера. Исти се касније ипак истицао допуњавањем инструктора. Као каква учитељицина улизица у трећем разреду основне. Сморио је брате, стварно јесте. После седељке, приче, кратког филма, којег гутљаја бесплатне кафе и воде, пређосмо ми на главне ствари. Праксу.

Прва у плану је била вожња између чуњева. Оно лево-десно. У први мах човек помисли како је то по мало небитно али није тако. Између чуњева се не иде све време исто, тј не сме се дозволити да линија кретања буде синусоида. Мора се прекидати. Зашто? Зато што се ауто све више и више заноси ако му то дозолиш. Дакле, око чуња се нагло скрене па исправка волана па опет нагло око следећег па исправка и тако... Интересантно. Пробао, допало ми се само тако. Сви ми са старијим колима смо се ипак љуљали, амортизери нису били на нивоу задатка али смо обавили посао. Сви ови накурчени су били к`о пегле. У хоризонталној равни скоро да није било померања. Добили су прву рунду...

То би готово, паркирасмо кола па чикица рече `ајмо опет унутра. Опет мало теорије. Добро де... Пре неке веће усмене науке, наручили смо шта ћемо да једемо за ручак. Избор је био шпагети болоњезе или неки чорбуљак са свињским месом којем су основа шаргарепа и боранија. Мршав избор. Ја шпагете а моја малена ову папазјанију. Мука јој је ових дана од млевеног меса... Елем, теорија је овог пута била због кочења и кретања по клизавом коловозу. Шта ће бити и како ће бити. Испред зграде у којој смо слушали теорију је и повећа метална површина уместо асфалта. Углачана само тако. Е њу ће инструктор још и да окваси па удри. Једва сам чекао! Неко овде мора да приреди представу!

Најпре је било кочење по сувом. Нагло и из све снаге. Намрчени пропелери и остала луксузарија је то све одрађивала без трунке шкрипања али смо зато ја и госпођа са Корсом јебали кеве колико су нам гуме вриштале. Она мала са Мицубишијем је ипак, ипак... имала електронику. За мало! Ништа, спаде књига на два слова. Идемо да се клижемо. Принцип је био само нагло закочи по клизавом и држи кочницу док ти се ауто не заустави. Опет су лимузине радиле свој део посла у оквирима очекиваног осим двојице. Имали су летње гуме! Опа... идемо! Клизали су се као и ја. Упркос А-Бе-еС-овима! Јуху! Следећи трип је био пола-пола. Једна страна аута је на клизавом а друга на сувом. Нешто као када зими на ивицама коловоза има леда. Овог пута је инструктор тражио да иде са госпођом са Корсом. Упитах зашто не ја? Па немам ни ја ништа компјутеризовано? Рече кратко: „Видећеш!“ и намигну ми. Даје му по гасу, залеће се и нагло на кочницу и ту почеше пируете по путу... иајаааооо... у глави ми је било Моцартово „На лепом плавом Дунаву.“ А она унутра вришти! Била је гласнија од свих других звукова! Добила је аплауз и осмехе. Заслужила је! Браво! Ја се нисам занео јер Французи подешавају кочнице назад тако да нема блокирања. Коче али не блокирају и без којекавих помагала. То нисам знао! Заиста нисам. Лепо ми је то човек објаснио и видиш чуда. Сад сам још поноснији на мог дедицу. У инат оним мјамунима који су ми, уз осмех, пожелели срећу кад сам кренуо ка „клизишту.“ Не да сам био поносан кад сам изашао, ма шепурио сам се к`о паун! Поготово што је иза мене у том тренутку пируете правио један од она два Баварца са летњим гумама. Једно пет, шест пута скупљи ауто и опет се зачуо Моцарт...

После је уследило управљање возилом у кривини кад се изненада наиђе на мокро или клизаво и као завршница свега је избегавање препреке по клизавом коловозу. Како се управља возилом под тим екстремним условима. У међувремену је био ручак. Муко моја. Не бих га много описивао. Моје шпагете су биле још и ђене-ђене али чорба од шаргарепе и... Не знам. Чак није ни мирисало како треба. Глад је урадила своје и тањири су били полизани.

Чикица изађе пре нас, постави чуњиће, ткз препреке на клизавом и ето и нас. Требало је зајурити ауто до 45, 50 км/ч и онда нагло закочити чим се наиђе на клизаво, мало да се осети клизање, пустити гас, држати квачило све време, тада управљати и лагано, по потреби и осећају, кочити, вратити се на путању и то је то. Требам ли рећи да је већина, у којој сам био и ја, ово одрадила одлично, чак је Корса била на нивоу, можда не одлична али је положила тест, док она два Бе-еМ-Ве-а са летњим гумама... Један се окретао као блесав, јер електроника функционише тако што не дозовљава дуготрајно блокирање точкова али и кочи точкове како би предупредила окретање. Гуме биле летње, клижу се и то није упалило. Пируета за пируетом. А други се на крају забио у брдо поред! Буквално! Нови ауто али је завршио са земљом на хауби. Возач изађе, сав, и даље (!), поносан, провери да није нешто пукло, да нема делова које ваља покупити и врати се да проба поново. Једва су њих двојица успели да исконтролишу ауто и после трећег пута. Ј е д в а ! Лепо сам се провео, био мало и морални победник а госпођу срећем у фирми. Сада има прелеп осмех задовољства како је то она све лепо одрадила!

          Поента је да сам заиста доста научио. Осетио, што је можда и битније. Стекао појам шта се може очекивати и тако смањио могућност панике у неким свакодневним ситуацијама. Скоро сам гледао неку емисију о рели возачима, и било ми је скоро па невероватно, да се у Финској, иначе држави која је дала највише светских рели шампиона, вожња полаже 3 (и словима три) године! Једна од ствари које човек мора да зна на полагању је да контролисано занесе ауто! Није ни чудо, живе близу поларног круга, вазда је поледица. Схватио сам поенту тога и питам се због чега ово што сам ја одрадио није обавезан део обуке у свим ауто школама на свету!? Знам да би онда то коштало више али колико више? Овај курс траје око осам сати и кошта 100€. Јел то много? Не бих рекао поготово за неког неискусног возача а чак смо и ми искуснији имали проблема. Непредвидивих и несхватњивих проблема. У одређеним ситуацијама нисам ни претпостављао да ми се ауто може тако понашати. А јесте. Изненадио ме. Овде је то изенађење било дозвољено, чак и добродошло, али на путу... Не бих рекао. Приликом повратка, обишао нас је један Голф, стара тројка, иако сам ишао максимално дозвољеном брзином. Као и још пар возила испред мене. Све нас је претекао, кроз „маказице“ се вратио у нашу траку, мало занео и једва одржао ауто на путу. Да је било мало кише... не знам и не желим да знам! Овде постоји фактор глупости који је свеприсутан али опет. Да ли је тај кретен имао икаквог појма шта ради? И колико његових колега је у возилима око свих нас?

Реагујете ли на оно што се пушта у паузама редовног програма?

Да не кажем на рекламе, и то одмах у наслову. Ја сам један од оних што обожавају ту врсту кратке уметности. Наравно, уметност није реклама за детерџент где којекави дебили искачу људима по кући иза кревета, фотеље или се мистериозно појављују у купатилу, при том додајући „чудотворне“ супстанце које решавају проблем. Не. То је смарање. Да ми је мало власти и то бих кажњавао али ајд`, нек` им буде. Пребациш канал и ћао... Одлазио сам и на оне „рекламождерске“ ноћи. Лепо је то. Не могу рећи допада ми се баш ова или она али умеју да одушеве. Од онога што се може тренутно видети на тв-у, издвајају се рекламе за парфеме, које су као уводне шпице или трејлери за порниће и рекламе за аутомобиле. Види се ко има највише кеша...

Ево неколико фаворита којих се радо сећам. 

- Фудбалери и "Најки":

Добро против зла 

Какве шансе имају нинџе против фудбалера? Реално...

Шампионат под покровитељством легендарног Кантоне

Шта би било кад би било илити завиривање у фудбалерски ум

- Шокирати публику је један од начина да се скрене пажња:

Дрога и вожња

Вежи тај појас!

Колико енергије носи један мали метак са собом?

Ако ти је ортак попио коју, па не дај му да вози!

Ево шта бива кад не видиш бејкера на време

- Смех је свакако лепши начин да се освоји публика:

Корњача и вопи, 1.пут

Корњача и вопи, 2. пут

Кад се жабе запију 

Попијеш пиво и много си опуштенији 

Не играј се с ватром, попиј пивце 

Шта рећи осим "Васаааааап!" 

"Васаааааап!" на јапанском 

"Васаааааап!" са девојком 

Скоро па оригинални "Васаааааап!" 

Купи потрепштине на време... 

Кад фамилија сложно запева, ма то све пршти! 

- Према мојим стандардима, а веорватно и интересовањима, најбоље су рекламе за аутомобиле. Примећује се пристрасност ка једној марки, али хеј, ово је МОЈ избор:

Љубав на први поглед 

Добро је, отишли су! 

Легендарна "Герапа" реклама

Интересантно поређење 

Свашта знају ти Јапанци 

Мало су натегли и законе физике али ко мари... 

Извини али не са овим аутом 

Не по овом времену 

`Беш лепоту без мозга 

Можда најлепша и најбоља реклама за Мечку

- Ово је једина, колико ја знам, реклама која је званично приказана само једном а имала је рекламну кампању од неких пола године. Дакле, била је рекламирана да ће бити приказана само ЈЕДНОМ на свету. Хвала модерним технологијама па није... Честитке маркетиншком одсеку "Мекинтош"-а!

Apple, for the first time 

Има их још али нека остане на овоме...

Шта има да се попије у овој кафани? А да се поједе? (У слици и речи)

Сређивање простора и отварање кафане је потрајало. Није се нешто много развукло, колико уме кад мајстори развуку коло, али је потрајало. Ред налаже да се и понуда среди. Могућности су велике. На мени може да иде ко шта жели. Надам се да нема жеља за печеним препелицама и винима из неких „ексклузивних“ година... А ако баш морам, и то ћу набавити. Нема грешке. С тим да ће то бити на посебном листу у менију јер ја некако преферирам маћадо кухињу. Дакле, ево шта овде може да се поједе и попије.

Јела и пића код Дајца

Да ти отвори апетит:

-          Мезе (домаће суво месо, домаћи сир)

-          Српски чекић

-          Телећа чорбица

-          Пилећа супа

Да се добро наједеш:

-          Порција ћевапа у сомуну/лепињи са црним луком

-          Карађорђева шницла

-          Прасетина са сувим шљивама

-          Јагњетина испод сача

-          Роштиљска кобасица (јужњачки љута)

-          Домаћи пасуљ са сувим месом

-          Сарма

-          Пуњене паприке

-          Мусака са млевеним месом

-          Мусака са печеним паприкама

Уз добро јело иде и добра салата и понеки додатак:

-          Ајвар

-          Шопска салата

-          Кис`о купус

-          Туршија

-          Печена паприка у уљу са белим луком (љута а и не мора да буде, откуд знам какве су све паприке у џаку)

Да се засладиш:

-          Тулумбе

-          Баклаве

-          Урмашице

-          Јабуке у шлафроку (Туфахије)

-          Кнедле са шљивама (Гомбоце)

-          Чоколадна торта

-          Воћна торта (по куваровој дневној вољи)

-          Крем торта (по куваровој дневној вољи)

-          Палачинке (као основа „Еурокрем“ па следе могући додаци, типа млевени „Плазма“ кекс, сезонско воће, млевени лешници и шлаг)

И наравно, да се све ово залије:

-          Ракија (шљива, дуња, крушка, кајсија, клека)

-          Пиво (светло, точено)

-          Вино (бело и црно, домаће, од кума из Гроцке)

-          Домаћи сок (дуња, крушка, вишња, кајсија, јабука, дрењине, купина, малина, јагода, нана)

-          Кафа (домаћа са талогом у шољи или нес, хладан или топао)

-          Чај (у зависности које смо траве набрали и осушили пролетос)

-          Кисела

Пријатно!

Мирко!

Доктор рече: дечак! Куроња татин!

Tour de Balkans

Давно планирано путовање. Нисам баш сигуран да је било планирано у овом обиму и интензитету само због чињенице да су карте купљене док је моја малена још увек била нетрудна. Њена трудноћа је претила да откаже комплетан угођај али је чика доктор рекао: „Може!“ Добила је и папирић, неку потврду, на којој пише да сме у авион. То нисмо ни тражили али је он њој даде јер човек има искуства са тим. Догађало се да извесне авио компаније не дозвољавају трудницама да лете из страха да им се може нешто догодити током лета па онда они морају ту да кеширају трошкове и бла, бла... Своди се на новац, наравно. Нико то није ни тражио на увид. Биће да су и службенице на аеродромским шалтерима веома верзиране у процењивању одмаклости трудноће. Види се стомак. Расте. Оне га погледају и само климну главом у смислу одобравања. Лет је био са преседањем у Франкфурту на „мајци“ и тамо су јој рекли да не пролази кроз скенер већ су је прегледали поред са оним детектором. Било ми је чудно што то нико други није урадио али ми је малена рекла да је њој и лекар рекао да нема никаквих проблема да прође кроз тај скенер. Ето. Човек увек нешто ново научи.

Слетесмо ми тако у Београд. Прва добродошлица је клсична. „Такси, такси...“ Игноришем их као и увек јер немам никакву жељу да се возам кроз град са таксистом који за појасом фура штољпи и чији је одговор на питање зашто му не ради таксиметар: „Договорићемо се“ уз обавезни опуштајући смешак. Колега је платио 35€ до Славије. Договорили су се онако како је он рекао јер противљење плаћању изазива потезање и претњу пиштољем. Ово је ипак нека друга прича а нас је овог пута чекао мој крсни кум. Милина. Кева се обрадовала али само на кратко јер смо само преноћили и сели у бус за Босну. У питању је источни део Републике Српске па је планирани пут био до максималних 3 сата. Враг не мирује, неће да лежи па смо путовали пуних четири и по сата! Обиђосмо и Срем и Семберију па тек онда куда смо хтели. Стигосмо ми после житија по околини аутопута у моју тазбину. Некада су живели у Тузли, па се ратовало и све сјебало и они су отишли у кућу коју је деда моје малене правио још ихаха раније у селу Лабуцка. Име потиче од давнина јер је у околини било једно језеро на којем су се окупљали лабудови. Одатле и тепање... лабуцка. Босна је у принципу сјајна, има духа али је сјебана међуљудским односима. Плус су били и избори... Околина те куће је веома лепа. Њима тамо више и није али мени јесте. Брда, зеленило, у дну пропланка речица са воденицом... Тазбина нам се обрадовала али опет кратко јер смо морали даље. Ту нас је чекала моја свастика са клинцима па смо се сутрадан кренули колима кроз Босну до Црне Горе. Она тамо живи и већ дуго нас зове да свратимо. Пут тамо је био давно планиран и обећан и ред је да не буде „обећање лудом радовање.“ Моја идеја је била да идемо ноћу да би петогодишњак и његов 3 и по година млађи брат спавали. Старији је дивота за пут. Једва чека! Али млађи... нема мира. Нек` је жив и здрав. Идеја о ноћној вожњи је одбачена као и предлог да се иде кроз Републику Српску због мање оптерећеног саобраћаја. Зашто? У принципу једноставно. Сестре су хтеле да једу ћевапе у Баш-чаршији. Додатно је и свастики требао неки мали уградни лавабо који није могла нигде у Црној Гори да пронађе па смо успут окушавали срећу у свакој радњи која продаје санитарије. Требам ли рећи да јој је срећа окренула леђа? Ћевапи су зато били одлични! Немам речи. У ствари, трип је у лепињи. Некако је много добра. Не знам у чему је трик а није ни битно. Били су добри. И мали. Кратки. Босански ћевапчићи. Десет тамо је као пет у Србији. Поред многобројних пауза због лавабоа и смиривања енергије млађег направили смо и већу паузу у Сарајеву. Прошетали смо се мало. Наиђосмо на неку златару и, жене к`о жене, право тамо. Свастика је имала неко ломљено злато па да се „мало“ распита. Ја остадох са старијим да се играм напољу кад нам у том приђе један лик. Није несрећник баш сав свој иако изгледа сасвим нормално. Рецимо да је 80% свој. Остатак... ех... И поче он прво са класичним питањима како се зове, јел` иде у вртић и тако. Овај му одговори да иде у предшколско и да воли фудбал. Овај се озари па упита га за који клуб навија. Надао сам се да га то неће питати јер му је ћале окорели Гробар. Мали к`о из топа испали: „Партизан!“ Ух... Не, не на Баш-рашији свега ти... па њима су чак и саобраћајни знаци у зеленој боји... Овај му одговори да он навија за Челић. Муслиман до корица! Брже боље му се захвалим на разговору, журимо јел`те... Покупим оне две љубитељице злата и пали бре одавде јер је онај већ почео са неким старседеоцима да прича. Не желим да верујем да је злонамеран али може он ту нас да спомене а будала има свуда. Нека, идемо ми. Од златаре до аута сам објашњавао због чега би требали да пожуримо... жене. Не могу да сачекају, да поверују на прву па бог! Настависмо ми узбрдо и низбрдо кроз Херцеговину. Прођосмо Мостар и Требиње и ето је Црна Гора. Про што смо урадили је да смо платили 3€ за пут! Који бре пут!? Па ето, средили прилаз ка Босни од Херцег Новог и сад то наплаћују. Небитно који и колико ауто возиш и које таблице су на истом, никакве то везе нема. 3€ па изволи... невероватни су. А продали су бога оца Русима, којих сад тамо има колико нећеш. Рује опрале кеш, дале га Црњогорцима који су сад постали још већи лезилебовићи. Част изузецима, наравно али већина се „средила.“ Шта рећи осим да је квадратни метар стамбеног простора у Будви коштао 4000€! Еј бре! Куповали Руси и нису питали за цену. Један Будванин им је продао парче брда! Буквално. Рус је то брдо минирао, средио падину у изградио четири зграде. Сад је то постало фенси брдо. О да! Квадрат је 2700€ а у остатку града је класика. Сома до сома и седамсто. Невероватни су. Све се ради преко тапшања по рамену. Ја са мојим нагласком нисам могао ни возну карту да резервишем унапред. Спаваћа кола за двоје. Не. „Жао нам је. Не радимо резервације за више од једног дана унапред.“ Ко има повратну тај је безбрижан а ми остали... е па... нема. Позове мој паша и резервише на прву! Нема проблема, па што не кажеш да си из тог и тог села, одатле је и мој стриц и тако. Наши домаћини су свој стари стан, гарсоњеру, продали за фине парице и пазарили већи. Двоје деце, логично, па су у процесу уписивања истог у књиге. Упитам колико то траје? Па око месец дана, рече мој паша, али ја знам ту једну жену и она ће ми то средити за месец! Нисам одолео а да се не насмејем. Дакле, сви раде једни преко других и очекују повратну услугу. Ако не знаш никога, боље ни не почињи, џаба ти, проћи ће ти младост. Нама двома је било лепо у Будви. Топло са лаганим поветарцем, шетњице по граду, ма баш је било лепо. Клинци к`о клинци... тетка па тетка... Мене старији зове по имену. Нисам теча. То ми годи. Тетка се воли и памти. Додуше, сâм сам крив за то што ме зове по имену. Својевремено, кад ме први пут видео никако није могао да схвати ко сам ја и шта ја радим са његовом тетком? Лепо сам попричао са њим, рекао му како се зовем, ко сам, шта сам и успут му пазарио играчку коју је хтео. Од тада ме зове именом. Иако је млађи пун енергије, како се то модерно каже хиперактиван је, дивни су. Слушају онолико колико се то од њих очекује. Лепо смо се изиграли а онда на воз. Малена је пустила и растанак-сузе... Воли их онако како то само добра тетка може волети. Најжалије ми је што су нам подалеко. Заиста јесу.

Уђосмо у купе, кревети су ту, све сређено и на спавањац. Воз клацка лагано, хипнотише и спављује. Сат после поноћи се зачу „Граница!“ Једва сам навукао панталоне и сео на кревет. Трудници сам рекао да се не миче. Ако и њу подигну онда стварно... Врата од купеа осташе одшкринута, неколико униформи прође, провирише и ништа. Идемо даље. Печат, провера пасоша и то... ма јок. Добро. Чекамо српску страну. Крену воз и клак, клак... Никако да стане поново. Није ваљда да је промашио царину!? Заспао сам поново. Са све фармеркама на себи. Опет у сред дубоког сна „Граница!“ Погледам колико је сати. Два сата. Која сад граница, у вражју матер!? Српска контрола. Возу треба сат времена да дође од црногорске до српске стране!? Ал` нам је међудржавни простор мали, свака нам част! Овог пута је био ревноснији службеник. Пасоши прегледани, печат лупњен и на крају добисмо и срећан пут. Секунд касније сам спавао. Ујутро сунце уђе у купе и угледасмо пилон новог моста у Београду. Ето новог симбола кад се стиже у главни град. Ауто путем се види торањ на Авали а возом пилон. Каснили смо сат времена. Одлично! Очекивао сам пар сати али сат времена је скроз ок. Стигли смо у суботу ујутро тако да нормалне гужве око штајге и није било. Моја мајка се обрадова. Опет. Други пут за седам дана. У недељу сам крстио шестомесечног Вукашина. Крстио сам и био кум на венчању Вукашиновог оца па што не би и њега, јел тако? Нек` нам је жив и здрав. После смо ишли на ручак у ресторан. Е тамо смо се откинули од клопе. Предјело: телећа чорбица. А главна јела... најмања порција садржи пола киле меса. Моја трудница је јела телеће медаљоне у сосу од печурака са кајмаком а ја моје омиљено. Девојачки сан илити Карађорђеву шницлу. Била је машала: 800 грама меса пуњена кајмаком. Остало ми је пет, шест залогаја. Морао сам да оставим места за торту. И да, кајсијевача им је одлична. Разиђосмо се пуни утисака и још пунијих стомака.

Дође понедељак а ми трк у МУП да се распитамо око жениног држављанства и да ја предам шта морам за личну карту. Истекло ми срање... Тамо ФТ1П! Пре свега, морала је да се пријави па да се после један дан пре одласка одјави. Која је то невиђена глупост, ја немам речи. На портирници МУП-а попунимо картончић, он печатира, потпише и да нам парче истог. А држављанство? Нема нигде папира! Како бре нема? Па ето, нема. Једноставно је. Нема. И шта да радимо? Кога да питамо осим оне тамо службенице? Одоговор: никога! Ево вам телефон па се распитајте. Ок. Звао сам цео дан и добио сам локал на који се нико не јавља. Добро. Скупио сам гомилу беса да јој се сутра поново појавим пред очима и да не идем нигде док ми не да објашњење! Већ сам био спремио и пар телефона да окренем неке другаре који раде у новинама па да крене прича... За личну сам дигао руке. Документа па онда ујутро у 7 сати по број да ми кажу кад поново да дођем да предам папире и тако... Нестало ми живаца. Сутрадан сам био код офталмолога. Познајем медицинску сестру код ње, мајка другара са факса. Изјадам се њој а она ми рече да зна неку жену која може да провери где су папири! Дал` је могуће? Позове она и после једно пола сата жена јој каже да су нашли папире и да нема појма што нису прослеђени даље јер је све малтене готово. Само да се овери. Оставио сам мајци овлашћење па ће то онда даље да регулише. Током прегледа споменем и личну карту. Рече ми да би ми било боље да предам папире јер после неког времена морам да доводим сведоке!? Брате мили... Није битно кад ћу да подигнем личну, само да она буде готова. У општини сам као идентификацију за вађење потребне папирологије дао пасош и чим је видео биометријски пасош, човек ми рече да не треба ништа да вадим јер је све скенирано. „Само“ плати таксе и то је то. Одем назад до МУП-а да проверим претходну причу и пази кад може. Ипак ми службеница провери податке кад оно није скениран Извод из матичне књиге рођених! На коју фору то није урађено ја немам појма али ето мене опет у општини по јебени извод! Сутрадан у 7 испред МУП-а по број па који сат касније да предам папире, да ме слика... Звучи ли вам познато ова прича? Мени је ово дежа-ви по ко зна који пут. Бојим се да није последњи јер кад сам упитао службеницу у МУП-у да ли ће убудуће да буде опуштено око добијања свих личних докумената, она ми одговори: „Ако не измисле нешто ново...“ а мени у глави музика из серије „Зона сумрака.“

Само смо један дан поптуно одмарали. Вече пред одлазак сам провео са најбољим пријатељима. Они то стварно јесу. Један ми је крсни кум а други венчани. Без девојака, без жена, само нас тројица. Нисам имао појма где ћемо већ су ме само одвезли. Клуб, кафана шта ли је, „Кајак“ на Дунавском кеју. Нисам ни знао да се тамо почело заказивати. Пиво, по пиво, ракија по ракија и на крају је било и играња на столовима. Жива музика па понесе. Ми нисмо играли на истим али неке гошће јесу. Морам признати да би било супер кад музичари тамо мало боље и свирали и певали али да не цепидлачим. Почели су са смор старим забавним песмама, типа Нови фосили и та срања. Сморисмо се мало али онда је кренуло... све до „Три пољупца хоћу ја...“, „Мито бекријо“ и „Јово, Јованке...“ Иако сам себи дао на вољу, нисам успео да се напијем. Кум, крсни који је раније дошао по нас на аеродром (сви смо исто годиште) се напио. А он нас је довезао и до кафане. Возио је други  који мало пије. Предлагао сам такси... Један кум је ударао по пиву, други по кајсији а ја по дуњи. Не напих се јер су се оне моје јебене емоције почеле играти са мном. Не знам који ми је курац био. Ништа ми се посебно лепо није догодило у претходних две недеље. Чак су била и два битна датума. Један је кад сам упознао моју малену а други кад сам се венчао са њом у општини. Раздвојили смо општину и свадбу из практичних разлога, није ни битно зашто али су та два датума била и ми нисмо чак успели да се саставимо да одемо негде! Видео сам људе које желим да видим и који су желели мене да виде и било ми је лепо али сам попиздео шта се ради. И у сред свих тих мешаних осећања сам пожелео на неки начин да им помогнем у свакодневној борби, да им се некако нађем. Рекао сам им то и добио одговор. Иди, опусти се, ниси заборављен, ниси сам, имаћеш и дете... Добио сам од њих двојице и наруквицу са посветом „Пријатеља бираш само једном у животу“...

Сјебе ме сваки растанак. И кад одлазим и кад долазим... Увек ми је потребно неко време да се вратим у нормалу. Кад стигнем у Србију прилагођавам се ситуацији пар дана, кад сам у Немачкој опет ми треба неко време да схватим да не морам да се гурам кроз саобраћај, да има везе што ми је жена трудна и да не мора да чека ред, да могу без проблема да пређем улицу, да им пуца курац за гејеве, да не губе време и енергију на вађење коцки из путева како би гађали друге људе, како не арче бензин на коктеле да би спалили дежурне кривце, како у продавници има млека... И како су сви који су ми у животу значили и били подршка остали тамо да се склањају од свакодневних лудака. Јебем ти емоције, ко их уопште и измисли!

Јутрос ме питају како сам се провео на одмору, рекох, био сам кући, како би ми могло бити, видео се са пријатељима, фамилијом, дивно, никад боље, а у новинама на столу код колеге Немца наслов „Нереди у Београду!“, „Србија-Естонија 1:3“ и текст о предлогу неког амандмана који би требало да пооштри неки немачки закон о странцима... Шта да им даље објашњавам кад ни себи не могу да објасним?

"Недеља", Давид Албахари

Скоро наиђох на овај текст и толико ми се допао да је једноставно морао да буде овде. Признајем да сам се замислио али исто тако морам рећи и да сам један од оних који ОБОЖАВА да ленчари недељом. Некако ми тако прија. Волим и трке Формуле 1 и других облика ауто спорта а исте се одржавају увек недељом па ми то дође као бонус. Милина... Кад не ленчарим недељом, понедељак ми некако брзо дође па ме то уме помало и унервозити.  Моју мајку нико, али нико, не може натерати да ради нешто недељом! Осим ако нисмо ишли негде на неки битан ручак па мора да се допеглају кошуље и то је то. Недељни ручак је био светиња. Ко не дође, мора да има подебео разлог за то. Скоро па као оправдање у школи што си изостао. Све у свему, недеља је у кући мојих родитеља била и остала закон. Тај закон се установљава и у мојој кући. И има велике шансе да успе.

Дакле, "Недеља" од Давида Албахарија.

"Шта се десило с недељом? Јуче сам је целог дана тражио и  нигде нисам могао да је нађем. Некад је, сећам се, свака недеља била празник, облачила се бела кошуља и прале уши и врат. Недељом се ишло на породичне ручкове после којих су сви дремали, разбацани по стану као насукани китови, и тек би нас мирис црне кафе будио из те омамљености. Устајали смо полако, пажљиво, ништа није смело да буде брзо и нагло. Недеља је била дан спорости, дан лењости, дан који се проводио тако као да му ништа није претходило или као да се ништа неће десити после њега.

"Недеља - дан без будућности", написао је у једној својој песми Раша Ливада. Не знам на шта је он мислио када је написао тај стих, али то је за мене најлепши опис недеље. Оне друге недеље, каква је некада била, а не каква је сада и каква је била када сам јуче изашао из куће.

Некада недељом нису радиле радње. У ствари, до десет се у неким продавницама могао купити хлеб, млеко и погачице, а били су, такође до десет, отворени киосци за продају штампе. Све остало је било затворено и уживало у недељном миру.

На пијацу се ишло суботом. То је био прави дан за куповину паприка, лубеница и кајмака. Недељом се одлазило на пијацу само у случају да вас је нешто спречило у суботу. Уосталом, недељна понуда на пијаци је пружала само бледу слику у поређењу са суботњим обиљем.

Недеља је била дан за излет. Пењали смо се на Авалу као да освајамо Монт Еверест, а онда бисмо трчали низбрдо све док се не бисмо уморили. Тада бисмо извадили кифле намазане бутером, тврдо кувана јаја, кришке "Зденка" сира и црвене јабуке.

Недељом је подневни мир у дворишту дуже трајао. Нисмо играли фудбал, нисмо ударали лоптом у зид. Ћутали смо чак и док смо играли кликере. Тек касније поподне, када се сутон већ прикрадао преко неба, почињали смо да говоримо гласније и слободније, мада ни тада нису наши гласови одјекивали као других дана.

Недеља је била спор дан. Дан обнове. Дан када су у целом граду сложно звецкале кашике за супу, када су улице биле пусте, а возила градског саобраћаја била празна.

"Недеља - дан безбудућности." Дан у којем се заборављала прошлост и није се мислио на будућност. Прошлост је била ужурбана субота, коју је требало што пре сметнути са ума; будућност је долазила са понедељком, страшним даном, који је представљао почетак нове једноличне радне недеље.

Недеља је била као рајска башта, дан између стварности и снова. Дан у којем је све могло да почне, а ништа није морало да се заврши. Чардак ни на небу ни на земљи. Међутим, када сам јуче изашао напоље, помислио сам да је четвртак, или петак, или било који дан. Само не недеља. Наиме, све радње су биле отворене: пиљарница, бакалница, чак и апотека. Једино банка није радила. Међутим, то и не очекујем од банке, јер банке свугде раде мање од свих других. Ако и банке почну да раде недељом, биће то знак да ускоро долази пропаст света. (Нек пропадне, није штета...)

Онда сам почео да тражим недељу. Завиривао сам у разне зграде, прошетао сам поред реке, питао сам људе који су чекали на аутобуској станици, затим младиће и девојке са слушалицама на ушима, али нико није знао да ми одговори. Слегали су раменима и гледали ме погледима који су показивали да не разумеју шта их питам, као да је недеље заборављен и мртав језик, разумљив само неким лингвистима и археолозима.

Лепа је некад била недеља. Ујутро се дуже спавало, касније се доручковало и свако је смео да одуговлачи колико је год жели.

Недељом се ишло на фудбалске утакмице, затим у шетње поред реке, а онда, пред крај дана, наручивале су се палачинке са чоколадом и орасима. Вече се шуњало преко неба, али нико на то није обраћао пажњу јер смо знали да је недеља дан другачији од свих дана и да се, у ствари, никад не завршава.

Али онда се нешто десило и недеља је нестала. Ма шта ми радили, ма колико покушавали, не успевамо да је нађемо. Сакрила се негде, увређена и застрашена од могућности да је неко натера да промени име. Наиме, ако назив недеља потиче од речи "не делати", а сви се тог дана понашају као да је у питању било који дан и не престају са својим делатностима, онда недеља није недеља и с правом је побегла. Отишла је негде где се још увек поштује једноставан наук: шест дана ради, а седмог се одмарај, читај књиге, пиши песме, отиђи у природу, буди нешто друго, нешто различито од онога што си осталих шест дана. Буди другачији тог дана да би осталих био увек исти. Успори ритам. Нађи неку спору песму и слушај је целог дана. Уживај у спорости. Кажи: "Спор сам, признајем, али када бих био бржи, не бих знао да постојим."

Да, крајње је време да вратимо недељу. Ако то ускоро не учинимо, никада је више нећемо видети. А живот без недеље, односно, живот без дана одмора није више живот, већ суморни рингишпил који се зауставља само једном - онда када је касно за све."