Посебна објава!

Мислио сам да овај дан неће никад доћи, али... Одричем се фудбала. Ово изговарам на дан кад сам крштен. Не сматрам себе побожним али је тако. Пре тачно 15 година сам се крстио у Саборној цркви од стране Проте Ђуре Скочића. ЈА заиста не могу више. Постао сам тежак зависник од фудбала. Да не буде забуне, не волим да се коцкам у шта убрајам и кладионице тако да то нема везе са овим што желим рећи, тј објавити.

Ове године се навршава 20 година моје навучености на фудбал. Све споротве готивим. Чак сам и карлинг гледао. Али овај један једини ми душу једе... Све је почело кад је Црвена Звезда поосвајала све живо на овом свету. Иако ми је ћале био Гробар, ја сам Циган. Џабе му је све било. Свашта је пробао али није успео да ме одведе на Тамну страну. Елем, почео сам опасно да пратим „бубамару“ где год да се она на свету котрља. Као да ме је нешто запосело. Домаћа лига, Лига шампиона, Интертото, Енглези, Шпанци... ма све могуће! Кад је стигла кабловска у Србију почео сам редовно да пратим и јужноамеричке текме. Све ми је по том питању интересантно. С малом опаском на чињеницу да нисам упамтио ни петину података, тј имена тимова, играча и слично. Као што рекох не свраћам до „клаџе“ па ми ни није играло неку улогу, а не скупљам ни сличице (иако сам својевремено за „слајбу“ легендарног немачког голмана Шумахера дао стотинак дупликата, кожну лопту за фудбал и три аутића). Добра текма је за мене душевна храна. Али... никад нисам могао да гледам нити једну једину а да за некога не почнем да навијам. Мајке ми моје миле! То осећање почне да ме ради, да ме мучи, шта ће урадити „мој“ тим! Срце почне јаче да ми лупа, расте ми температура, адреналин шиба, шетам по соби к`о лав у београдском Зоо-врту... страшно... Не могу да заспим колико ми је адренали ушао у сваку пору. Просто се димим. Јутрос сам толико рано устао да сам лепо и доручак спремио, кафицу скувао, све онако натенане, с тим да ми до посла треба око пола сата колима а у 7ч да почињем да радим! Дакле, ако тај неки тим победи, пресрећан сам и онда ме тај осећај среће и радости држи и по два дана. Ако изгуби, неверица ме држи та два дана. Није да ја баш не функционишем али онда доста времена размишљам кад ће следећа? Да видим шта ли ће сад да буде. Хоће ли наставити победнички низ или ће успети да се извуку из „down“-а због изгубљеног меча?

Синоћна утакмица, где смо изгубили, мада би ми било свеједно и да смо победили, са 2:1 од кенгура је прелила чашу. У ствари чаша је већ била препуна али су течност у њој само површинске силе држале да се не проспе. Кључна кап је пала синоћ. Све се разлило... Не могу више да се мучим... Идем на одвикавање од фудбала. Први корак је да га не гледам уопште. Нити ћу да пратим вести о истом. То сам обећање дао мојој жени, мојој љубави јединој, после синоћне утакмице кад сам толико тешко дисао да сам помислио да ће срце да ми стане. Стискало ме у грудима. Мој највећи проблем је што не експлодирам у тренутку, емоције не дам да излете, већ то чувам и скупљам у себи. Не вичем, не јаучем, не певам већ то некако стискам... Не ваља ми то, знам. Једноставно то не могу да променим, од таквог сам материјала саткан. Густо везен. Интересантно је да тако реагујем само кад је фудбал у питању. Е не`ш више мајци... 22 богаташа на терену ни немају појма шта ми раде а ја да попиздим. Не, не више... Једину ограду сам ставио око Звезде, чији сам одскора и члан, и око Ливерпула. Читаћу у новинама шта раде и то је то.И њих ћу да се одрекнем, ух, тешко ми је и да куцам ово, али мораћу ако овако наставим.

Знам да ово звучи као наркоманско јадање али можда и јесте. Довиђења фудбале! Идем да живим мало...

Поздрав свим навијачима са жељом да њихов тим победи, прође даље и постане светски шампион, било где и било кад на свету белом!

Како сам се провео на летњем распусту... Аликанте

... илити "Шта знам о Аликантеу"

Још од прошлогодишњег фијаска размишљао сам како се квалитетно провести за исте или сличне паре. Изгледало је скоро безнадежно јер посматрајући из угла некога ко је у Немачкој, Мајорка се намеће као вазда најповољније решење. Следећа ставка је Турска јер сам у Европском леглу Турака. Ма колико пута учествовали у свему што се одвија у Европи они су за мене били, јесу и остаће Азија. Мала дигресија. Извињавам се. Турска се наметала као интересантна јер је у самом Дортмунду седиште Изиџета („EasyJet“) за континенталну Европу и они лете по невероватно ниским ценама за многе дестинације али поготово за Турску. Тако да је од њих и кренула претрага по интересантним летовалиштима.

Да не будем искључив дао сам шансу и другим јефтиним авио компанијама (ни сам не знам зашто их тако зовемо кад је нпр баш тај Изиџет купио нове Ербас авионе док онима у ЈАТ-у није ни прошло кроз главу да би ваљало мало бар офарбати оне несрећне јероплане а камоли да спусте цене карата). Елем, било како било, било ми је битно да се лети из Дортмунда и да је негде на југу јер, опет јеби га морам имати бар неки услов, нешто од чега крећем у потрагу. Имам могућност да одем дуго на одмор у мају јер има два нерадна радна дана, а море је још увек поприлично незагрејано, тако да би ваљало да је бар јужније. Ценим да је тамо бар мало топлије. И ту се запитам. Што да ценим, имаш нет лудаче, погледај температуре мора, па то мора да неко мери. Проверио. Југ Пиринејског полуострва убедљиво најтоплије воде у мају. Значи, избор се сузио. Одлично. `Ајд сад опет на сајтове авио компанија. Лети ли ико тамо из ове вукојебине. И лети. За неке градове нисам ни знао да постоје, да будем искрен, као нпр сам Аликанте али млад сам, доста ја тога не знам. Као што нисам знао ни како да нађем смештај без агенције. И опет, шта? Наравно, интернет је чудо, што каже популарна Ромска медијска звезда. Само да не заборавим, поред Аликантеа интересантно место ми је било и град Фаро на самом југу Португала.

Лутајући по сајтовима туристичких агенција из Немачке схватио сам да ћу да после летовања да гладујем. Понуде су све неко драње... Те овај хотел са оволико звездица, саунама, фитнесима... Па добро бре мајку му `де је у свему томе море!? Еј бре! Ја `оћу са девојком да осолим гузицу у Медитерану а не да џеџим у ђакузијима, саунама и скачем по фитнес салама! Нуде чак и соларијуме! А сунце напољу!? То није здраво а лампе су ок... Јаооо, где оде овај свет. Опет скрећем са теме, извињавам се.

После лудила са агенцијским понудама, окренем се нету и самосталној потрази смештаја јер превоз тј лет имам. Дестинација је одређена после краткотрајног размишљања (једно 5 секунди прим. прев.) јер су цене у Фару доста веће од цена од било чега у Аликантеу. Одакле почети? Шта тражити? Гугл ниди све а ја? Стао и `ко теле у шарена врате... муууу... Куцни ово, пробај оно, унеси ово, измени у претрази ово и аха, ево га! www.tripadvisor.com! Јуху! Предиван сајт... Знам да ова реч звучи мало геј али ипак је права. Све је лепо излистано. И хотели и мотели и било који други смештаји... па ресторани... места за изласке увече... С В Е ! Плус, искуства људи који су оверавали све то и није их мрзело да то све куцају. Као сад мене :) Ту сам лепо нашао онај који су најлепше оценили корисници услуга истог. Хостел „Les Monges Palace“. Око 5 минута до плаже, у центру старог града, који је интересантан, у осталом делу града се спава а овде се живи. Сјајно. Међутим забрине ме оно хостел. Оно што ја знам о њима је да се спава са, буди бог с нама којим, лудацима и ко зна коликим бројем истих. Да не помињем да се кења у једну рупу на спрату! Плус Тарантинов филм "Хостел", ма иди... Овај је нешто друго. Скроз друго. Слике на њиховом сајту су показале колико је то леп смештајни објекат. Урађен у неком јапанском (!) стилу, дрво, камен, одлична идеја. Коме год да је пала на памет, свака му част. И сада да упоредим са прошлогодишњим смештајем. Дупли кревет, ове године хвала Богу а не ко прошле, к’о сироче, купатило достојно хвале, и по чистоћи по величини узимајући у обзир да није неки издркани Хилтон, са све и феном. Девојка ми је била одушевљена овим детаљем. Женска посла. Орман праве величине, тв, радио у зиду са звучником у зиду на једно метар и по изнад кревета, припрема за интернет и клима (ово двоје се доплаћивало али ок, коме треба... нека плати) и мали фрижидер који смо ми користили да би хладили оно што смо сами куповали мада је и оно што је било у њему било по повољним ценама. Евро за лименку било чега. Соба на другом спрату, окренута додуше ка ничему, читај зиду од суседне зграде, што ме опет па заболе јер сам ту спавао а не разгледао. Све како треба. И имају једну добру фору да не изгубиш кључ. Као привезак на кључу је нека картица коју кад уђеш у собу убациш у нешто што личи на штекер али се она убацује одозго и то је централни прекидач за сва светла у соби. Тако да знаш `де ти је кључ у свако доба. А и кад изађеш немогуће је заборавити светло па и они тако штеде. Паметнице Шпанске, нема шта. Не могу изоставити напомену да смо обоје летели из Дортмунда што наводи на помисао како се она ипак више цимала јер је дан пре слетела у Дортмунд, па код мене у стан, па сутра опет на аеродром и на море. Повратак исто тако само у супротном смеру. Разматрао сам могућности да она лети из Минхена, па да се тамо нађемо али за неверовати је да је овако изашло јефтиније јер све авио компаније више цене Минхен па оданде није толико јефтино као из јебеног Дортмунда. Даље, не само што сам нашао онај сајт већ сам нашао и сајт неког лика који обожава Аликанте и његову околину (где је Аликанте нећу да објашњавам много, јужно од Валенсије а после тога отићи лепо на „Google Earth“ или „Maps“ па погледати, није тешко), који је све детаљно описао и ту сам нашао мени најпотребнију ствар у целој причи. Како доћи од аеродрома до града. Бус Ц-6 и за 1,2€ по особи смо у граду. Вожња је трајала око 35 минута, плус-минус 5 минута. Бус је климатизован :) Боље него такси. Јес’ да иде на 45 минута али нема везе.

И тако се нас двоје, у то време запрошеника, морам да се хвалим, неко не би ја али ја хоћу, стигосмо у Аликанте. Испратило нас је невероватно сунчано време у Дортмунду, мало спарно али ипак топло. А дочекала нас је киша! За јебено не поверовати! Па добро бре шта смо нас двоје скривили!? На свим сајтовима пише да имају 20 кишних дана. У години! Еј! И ми стигосмо на један... Ништа. Стадосмо под неки сунцобран :) Прође пљусак, летњи у принципу леп али је остала по мало забрињавајућа температура. Прохладно. Али ја у дуги рукав не идем па макар снег пао! Њој није било свеједно. Као и свако друго женско почела је да се смрзава :) И да будемо у току, у питању је субота, 17. мај, рано послеподне. Сместили смо се у собу па мало у шетњу. Јес` било прохладно али ето. Пала је нека смешна клопица јер је све било пред затварање!? Што? Сазнамо да имају двократно радно време јер имају поподневну фијесту. Одмор. Шпанци. Опуштен народ само тако. Јебе им се што туриста има. Биће их и касније. Кад је одмор сви затварају. И најјача фора. Ми нисмо уплатили доручак јер реко` не треба нам. Прегриземо нешто на путу до плаже и доста. Кад упече звезда на ручак и у собицу на заслужено излежавање. Међутим...

Овде већ залазимо у нови дан па је и нови пасус. Међутим... ништа ни преподне не ради до 11,30ч! Гладовали смо само тако. И што је и овај дан било прохладан са кишом. Изем ти све. Али нека. На мору сам и ништа ми неће пореметити провод са мојом будућом. Дакле, недеља 18. мај. И тако доручкујемо у 12ч. И лагано у шетњицу по граду јер стварно није за купање. Вода има својих 18так степени али сунце није прошло кроз облаке како треба цео дан па је и ван воде око 22 степена. Без директног сунца. Кад бих изашао из воде, смрз`о би се. И тако смо обишли добар део града и током тог обиласка се поприлично одушевимо уређеношћу и опуштеношћу самих људи у граду. Појма немају енглески нити било који други језик сем, наравно, њиховог али се убише да објасне шта и како. Сјајни су. Гостољубље. Домаћини. Прави су. И као што рече колега, који ће се појавити као лик у причи мало касније, само фале југићи па да буде као у БГ-у. Нити возе добре ни велике аутомобиле а и није их брига ко и где паркира. Ако може да се прође, добро је :) Овог дана смо мало више лутали у потрази за неким другим рестораном и да видимо шта и где нуде. Зајебао сам се тад као никад. У једној од уличица су били постављени столови из ресторана поред у згради. То иначе раде сви у улицама које су чисте пешачке зоне. Допадне нам се понуда, неки дневни мени. Седнемо и кад смо мало боље загребали испод површине у тексту провалимо да су цене тог мени јаче него код других. Ипак, остаћемо, рече моја драга. Наручићемо сама јела, без тог менија. Ја наручим јагњеће котлете иако смо на мору и ваљало би да једем морске плодове које обожавам а она маринираног лососа. Није ни она мутава ;) И салату. Стиже њена салата и омањи тањир са комадићима зелене салате и лососа и неким лепомирисним преливом. Ал` им је нека салата... Оно, као, кућа части. Па јебем ли га, малено. Она почне лагано, као док нам дође поруџбина... Стижу моји котлети. Јао муко моја! Па нису могли више да скину меса са оних ребара. Да су их опрали више би ми остало! Њеног лососа и даље нема али скапирамо да је оно мало са салатом то. Не да сам се изнервирао него сам испиздео! Цела ова зајебанција са пићем око 40€! Ок, запамтимо који је ресторан да у њега више ни у лудом сну не уђемо. И нисмо :) Решимо да се то вече оно баш, баш средимо па да одемо у неки који изгледа најскупљи, да упоредимо, шта год. Прошетамо даље јер стварно има шта да се обиђе, фин градић, мајке ми. Вратимо се у собу и крене спремање. Ја сам се као и свако нормално мушко опрао, обријао и спремио комплет за 15так минута, максимално, али онда је кренуло нормално женско спремање. И не би ја све ни помињао да није буквално пред крај свега тога почела, шта? Кишааа... Е не да сам попиздео него закива! Ту она мене смири, типа шта ћеш, проћи ће. И стварно мало попусти и ми у први ресторан поред хостела. Не да смо заболи врх ресторан већ, не верујем. И атмосфера, и конобари, а бога ми и конобарица, ма све. Из тог ресторана нисмо избијали остатак одмора. Касније смо сазнали да су и конобарица и један конобар из Африке, Алжир чини ми се, где је овај чак и у Београду био! Готивљење је пало и крај приче. Једино ми је криво што смо им остављали бакшиш јер им је газда одузимао исти! Замисли ђубре! Ни евра им није давао! То су нам рекли касније, да му не иде више у џеп него што треба. Последњег дана смо од њих добили Сангрију на рачун куће. Лепо. Елем, било како било, погледамо ми тв и тамо прогноза невесела за понедељак. Опет неко њањаво време. Падне одлука: идемо у Валенсију. Изнајмимо ауто на дан и удри. Ово је била идеја и док још нисмо ни стигли у Аликанте али је била на стенд-бај-у јер ако буде до јаја време нисмо планирали ништа посебно.

Понедељак, 19. мај. Доручак (који смо договорили до краја одмора јер се може накнадно уредити, шведски сто је па може) па паљба по ауто. Авис је изабран методом случајног узорка и добисмо ми предивног Сеата Ибицу 1,9 ТДИ, са црвеним И што ће рећи 110КС под хаубом малог аута. Није ми било равног цео дан. А мали уденеш га `де `оћеш. Опет скрећем са теме... И кренемо ми тако ауто-путем за који сам сазнао са ауто карте купљене успут у граду. И све лепо кад путарина. Наплатни систем као код нас. Узмеш картицу на излазу из града и плаћаш на искључењу са ауто-пута. То плаћање иде мало другачије него код нас. Поред свих рампи имају две за оне који имају месечне претплатне карте и само их убаце и иду даље. Ја не знајући то, станем и пробам да убацим дебитну картицу врле ми Дојче банке. Али не иде. Срећом ту би неки батица и наплати ми уз образложење да сам требао поред. Ма немој, сад ми попуј молим те! Али одосмо ми ипак даље до Валенсије. Град... прелеп... сав сређен... цвеће... дрвеће... старе и нове зграде... јебем ти какав град! Одушевљење које нећу ни покушати да пренесем преко ово мало могућности које куцане речи дозвољавају. Углавном цео дан, неких 6 сати смо шетали по граду. Ибицу смо углавили у неки паркинг и даље пешака. Уживање цео дан, са малом опаском да ми се мала смрзла, опет, па је купила џемпер (!) у некој радњи. Помислио сам, најебасмо сад са ценом јер је неко хаљинче 180€! Кад оно само џемпери на попусту, 6€. Па оно јес`, ко па купује џемпере на почетку лета, јел тако? Одушевимо се и купимо два комада :) Различита, наравно. Она се згреје и тако наставимо даље. Слике ће више рећи од свега што тамо има сем што морам да кажем да нисмо видели L’Ocenaographico. То је један много леп акваријум у којем шеташ по дну! Стаклени тунел а све око тебе и изнад тебе плива и ... ух! Нисмо знали да ради до 18ч али се тамо мора доћи најдаље до 16ч јер у карту је урачунат и обилазак неког научног института и планетаријума. Јеби га, други пут. Вратисмо се назад то вече и једва сам успео да паркирам ауто. Као у БГ-у свега ми.

Следеће јутро вратисмо ауто и жупла! Сија сунце као да никад сијало није! Напокон! Плажа лепа, пешчана, природна а море онако лепо слано, баш како треба и класика, једно 30так метара до дубине у којој се може пливати. Све је то дивно. Уживанција... напокон... Вода хладна мајку јој јебем али окупао сам се! И она је. Сунце пржи, згреје се човек. Само што сам се ја навукао па мало мало у воду. До јаја. И тако цело преподне тог 20. маја. Послеподне смо провели опет у лутању градом и успут сагледавању златара јер ипак нека веридба је на помолу, ваља се. Знам да то иде у фазону ја купим прстен на невиђено и она се ту као нешто одушеви али јеб`о ти то бато. Шта ја знам шта је у њеној малој глави. Нико још није сагледао границе Универзума нити је схватио сврху његовог постојања и функционисања а камоли женског мозга. Нашли смо неку и она ту одлепи због нека два прстена али паре и картица остали у соби. Ништа. Узмемо визит картицу и ћао до сутра.

Наредни 21. мај је почео слично као и претходни дан. Јутро, доручак, плажа, купање, песак, сунце... до ручка. Одосмо на ручак и после тога на бирање вереничког прстена. Овог пута са картицом по прстен. Тако кренусмо са поносом и мојом картицом у куповину истог. Међутим, не лези враже. Увек нешто. Треба јој пасош. Продавачици треба мој пасош. Што бре? упитах ја. А она ће па провера. Јебем ли га ако знам шта али `ајде де. Вратимо се до хостела неком стотом улицом и у повратку истим путем наиђемо на још једну златару коју не видесмо пре. И ту јој се наравно допадне неки трећи и она одлепи за њим. Видим враг однео шалу, то је тај `бем ти! Купуј. Узе човек пасош, погледа га и као што сам и мислио није му ни требао сем због неке визуелне идентификације. Глупост. Провуче он картицу а апарат пинг! Па опет пинг! Не прихвата ми картицу! Нисам могао да верујем. Ништа. Упитам га где има и да ли има Дојче банка а он поче да ми прича како је ту поред нека Реал па Каза па не знам ни ја сам које је још споменуо... Споразумемо се ми некако да ће ме испровизирати и да ми треба моја. Отвори жуте стране а тамо само број телефона. Нема адресе. Захвалим се човеку и кажем да ћемо доћи сутра па како буде. Изнервиран одем у прву продавницу и дам картицу да је пробам да ли уопште функционише а продавачица чим је видела Дојче банк рече не примамо! Како бре!? Па на вратима лепо пише Маестро, Виза и та срања... Жена се извини и рече да али не и те банке. Што? Нема она сирота појма. Шта ћу сад? А таман сам помислио како сам решио проблем са прстеном и веридбом и све по реду. Срећа у свему овоме је што су се још двојица колега нажарила на моју причу о Аликантеу и реше да дођу у четвртак па до недеље. Јавим ја њима да ми донесу кинту, враћам по повратку. Ту сам изврнут зајебанцији, шта ћу, добар им моменат да ме зигују. Вече нам је прошло у смиривању моје нервозе и неверице...

Сва је срећа да је сутрашњи дан био сунчан. Али баш, баш сунчан. Цео дан ни облачка на небу. Температура ваздуха, пише на некој табли 25 степени! Уживанција. У том периоду уживања дођу и колеге, другари из Дортмунда и ето мени парица. Објаснили су ми да никоме није јасно како сам кренуо без курца у свадбу. Рекох да имамо довољно за проводе и зезање али не и за прстен! Схватили су. После краткотрајног објашњавања полегали смо и до 14ч се нисмо више јавили. Ко гуштери... У 14ч ми на клопу а њих двојица ће као још мало. Наравно изгорели су. Нису мали, шта да им радим. Овде морам да додам да су после отишли до апотеке да купе нешто против опекотина. Пазарили су неку фину крему а ујутро нису могли да се мрдну. Установили су да су добили крему против алергије на убод инсеката! Идиоткиња је њихово црвенило схватила као такво, за не поверовати. Па да их је комарац жвакао били би мање црвени... Нема везе. Касније су се лечили као су знали и умели. А нису хтели јогурт, предлагали смо им. Да се вратим на ток мисли. У међувремену нас двоје смо се лепо средили, ручали код оно двоје Африканаца и полако по прстенчић. Онај батица нас већ био отписао, као одустали смо али све је лепо запаковао и дао попуст због готовине. Моја будућа срећна, ја решио проблем, ма све по реду. И тако срећни и задовољни нађемо се у граду са она два рака да мало и они виде града. Успут наиђемо на шта? На јебену експозитуру Дојче банке и банкомат исте! Да свиснем. Наравно следећих 700 метара сам био предмет зајабанције. Чак и од стране моје драге. Памтим :) Поподне смо нас двоје отишли у обилазак мање и непознатије од две тврђаве у граду. Сан Хуан. Пентрање по каменим зидинама и сликање оданде и није нека ствар за описивање па ћу је и прескочити. Једино што смо остатак дана радили је да смо се сликали.

Сутрадан, петак 23. мај. Сунце се повукло иза облака што су она двојица Звездиних ватрених навијача искористила и отишла у Валенсију на исти начин као и нас двоје а ми у обилазак тврђаве Сан Кастиљо. Велика и на вр` брда! Куда и како до ње? Немамо појма али кренемо ка њој. То се, наравно испоставило као бесмислено јер се тек тако тамо не може стићи. То смо сазнали од једног чикице који се опасно смарао у неком, ваљда, музеју, шта ли је. Објасни он нама без и једне енглеске речи да имамо три начина да одемо до тамо. Први, лифт. Око 3 евра кошта повратна вожња али он не ради због неких радова. Други, пешке. Објасни нам човек да морамо да идемо око целе планинчуге до пута који води узбрдо. Ма ваажии... Лош трип. И треће, бус. Вози на сат времена и креће са станице поред плаже поред које смо ми сваки дан бар 10 пута прошли! Ми тамо и ухватимо последњи који иде тај дан. 2€ повратна вожња али како он брзо иде назад нас двоје смо се шетали по тврђави и пешке лагано доле. А тврђава... ма да ти памет стане колика је и колики преглед околине пружа. Кажу није никад освојена већ је мењала газду кад се повуче онај ко је у њој био. Поптуно ми је јасно зашто је то тако ишло. И овде слике казују више од речи. Елем, заборавих поменути да нас је фини господин који ради у хостелу дан раније замолио да спакујемо своје ствари и да ће их они преместити у другу собу код нас на спрату. Зашто? Ето, дошло је до неких неслагања у њиховим рачунањима. Пристали смо без проблема јер су стварно били љубазни. И тако док смо ми шетали тај дан по планинама и брдима Аликантеа наше прљаве гаће и мајице су завршиле у соби поред која је, испоставило се, апартман! Два пута већа, са великим купатилом, туш кабином у којој се на дугмиће подешава температура воде (нисмо провалили како ради :) ) и кадом са ђакузијем, који је, чини ми се, био искључен. Није ми ни требао али смо мислили да га пробамо. И да, тв није био мали већ ЛГ флат од једно 22 инча. И то ми није требало. Допала нам се соба као соба и питали смо пошто је. Цена је као она у којој смо били са доручком за обоје. Дакле у тој смо могли бити без доручка за исте паре у односу на претходну. Лепо мада ипак превише. Који ће ми баш толики луксуз, зар не?

И ништа, дође и та субота 24. мај, спаковасмо се из собе, платих и одосмо на бус Ц-6. Опет 1,2€ по глави и ето нас аеродрому. Узесмо бординг карте и лепо на излаз да чекамо јероплан. Пензионера из Британије к`о блата. Чинило ми се да је цела енглеска геријатрија била на летовању. Додуше, најближи град је Бенидорм па ако се сећаш епизоде „Мућки“ у којој иду на летовање... Дочекасмо време и укрцавање. Кад батица који само треба да погледа моје име у пасошу и упореди га са бординг картом, крене нешто да проверава и да се цима. Зове ону на шалтеру како сам ја прошао са пасошем непостојеће државе и одакле ми право да се тако крећем по ЕУ и слична срања. Не одреагујем ја ту ништа јер сам навикао на те глупости. Она му објасни да имам визу и да не брине за пасош. То је све ок. Извините господине и изволите. Море м`рш говедо једно, помислим и прођем док је мојој будућој само видео хрватски пасош и изволите. После ме зајебавала како је она на помало црно у ЕУ и лепо прође а ја сам три налепнице са визама па немам прођу. Будале, као да би се ја са неисправним пасошем шетао по Европи тек тако. Шта рећи. Слетели смо у јебени Дортмунд у којем је било много кише и топлоте. Као Амазон. И с времена на време невреме и град величине лоптица за стони тенис. Претерујем али било је града.

За крај, неколико ТТ података:

- повратни лет за нас двоје: 300€

- смештај: 45€ двокреветна соба за ноћ

- доручак: 6€ по особи

- превоз: два пута 1,2€ по особи

- клопа: у просеку је дневни мени 10€

Толико од мене,

поздрав до следећег распуста

Како сам се провео на летњем распусту... Мајорка

Да кренем редом.

- Откуд ја уопште на Мајорци?

- Случајно, веровао ти или не мој добри Куме. Last Minute понуда и ја је искористим. Коштало ме је, са све повратним летом из Дортмунда 329€ + 27€ осигурање, које нисам морао али сам ипак платио... Никад се не зна, зајеби. Понуда је била и остала повољна јер је од седам дана, колико сам одсуствовао са посла, пет тамо. Лет је био увече а повратак ујутро. Знам, знам шта мислиш али Шпанија је Шпанија...

- Смештај

- Ако те неким случајем задеси оваква могућност, не иди у ништа мање од 3*. Ја сам био у 2* и био сам у рупи. Додуше окреченој али ипак рупи. Ако се сећаш на чему си спавао у војсци... а сећаш се, то се там озвало КТ68, због године производње а мој кревет тамо је био КТ2005, рецимо. Врло мали, узак и неудобан. Али опет, мало сам ја тамо и спавао али доћи ћу и до тога. Поред оваквог кревета и купатило није за похвалу. Толико је минијатурно да је то страшно... Туш кабина је, буквално, 60x60cm! Мерио сам. Нема класичне туш кабине већ одвод у поду и завеса али кратка таман толико да после туширања буде мокро цело купатило. Зато је увек било свежих пешкира свакојутро и могу ти рећи да су одлично скупљали воду са пода. Иначе, то је био полупансион, што ће рећи са доручком, који ја, овако јешан нисам пропуштао, а и платио сам га. Време за доручак је од 8ч па до 10ч а клопа да бог благи сачува... Опет сам се сетио војске и никад горе подригуше. Било је ту и некаквог сира, куваних јаја и једине светле тачке, парадајза. Добар и свеж. Кафа и сокови су били из кесице. Без коментара. Нисам напоменуо да ми је соба била на 6. спрату од 9. Има и лифт. И то два али један је радио. Једина стварно, стварно позитивна ствар у вези собе је што је окренута ка, рецимо, свероистоку. Сунце у собу уђе око 7,15ч а изађе око 7,19ч и цео дан је обилази.

- Дневне активности

- Као што рекох, доручак је од 8ч па и ја устанем у то неко доба сиђем у приземње, клопнем шта се може очима погледати а носу принети и ту процедуру завршим до 9ч, јер иако волим добар и обилан доручак то нисам себи успевао да обезбедим нити једно јутро, те сам се на плажи налазио око 9,15ч. Тих 15 минута је време колико ми треба да узмем шкирпе па на жупла, удаљену једно 100m од хотела. Од јутра па до 12, најдаље до 12,30ч, излежавање и гуштерисање на песку поред мора... Иначе, нисам могао да бројим облаке јер није било нити једног за целих 5 дана. Јеби га... :) Море је увек чисто, свака част мајци Природи и Шпанцима. Плажа такође али само ујутро кад још нема ненормалних туриста који ће на обалу понети залихе хране као да ће да се зарати. Отпад који за њима остаје је неописив. Да се вратим мору и води. Обала, као и дно, су од правог, природно, морем нанесеног песка. Није насипана плажа тако да се ни пешкир не може упрљати. Улаз уводу је помало досадан јер ми је требало, без претеривања, да пређем 200m пешке до воде толико дубоке да ми таласи запљускују јаја. И још једно 200m да се може заливати без да руком додирујем дно (краул стил, илити „мушки“, прсно је могуће и пре других 200m). Сунце око 12ч почиње да пржи јебе кеву! Кад устанем, стојим на сенци, без шале. Мада, дивна чињеница је да неки прохладан ветрић пирка 24ч... као да је клима укључена, тмана тако. Лежиш на сунцу а он дувка. Субјективан осећај је да је око 25°C, док је највиша дневна била око 35°C. Ма милина. И око поднева паљба са сунца. Не само што оно почиње да пржи к`о бесно већ су и оне подригуше одавно проварене и исподригиване. Истуширам се у соби, пресвучем па к`о господин човек у подневну шетњу. Први дан сам мало више лутао тражећи добро место за клопу али сам се већ тада усталио у „Kafeteria Maritimo“. Имају одличне паеље (Paella – оригинално на шпанском, прим. прев.). Ја сам на њима живео. Пробао сам пар али на крају само на једној. Морски плодови. Све лепо очишћено. Иначе, паеља се састоји од куваног па прженог пиринча у шафрану са грашком уз додатке. Е сад, ја сам увек наручивоа морске плодове јер ипак сам ту, поред мора али може и са свињетином или пилетином. Пиће уз паељу, пиво. Шпанско, наравно. „San Miguel“. Заиста је одлично. Одатле се запутим на једну добру кафицу, у мом случају еспресо, кратак, и, да сам на неком другом месту вероватно би наручио и сок од наранџе, али опет да нагласим био сам у Шпанији и тамо сам пио Сангрију уз кафу. Добро охлађену, са малкице неке њихове траварице познате под именом Тунел и доооста различитог свежег воћа у чаши од пола литре. Ову комбинацију сам упражњавао у опет већ испорбаном кафићу „Bar Bahia“. Најбоља сангрија, дојава локалаца ;), и убедљиво најлепше конобарице. Мушко сам, визуелни пол, шта ћу. Дојава о овом локалу ми је дошла из продавнице „Supermarket Marisko“, све нека мора у именима, лудило... Човек који тамо ради је један од малоброних Шпанаца који зна енглески. Невероватно али истинито и могу ти рећи да сам се баш зготивио са њим. Сјајан тип. Елем, после добре клопе и још боље кафице и коктела у хладу по врелом дану, одем у собу и одспавам једно сат, два па негде око 17ч, 18ч дођем себи и опет, где? Па на плажу. „Vamos a la playa...“ А ту ме чека оно најлепше поподневно сунце. Таман се умори од целодневног пржења туриста и онда полако... уживанција је док залази... Кад зађе, залазим и ја, ал` усобу. Туширање па напоље и то је већ следеће поглавље.

- Вечерње и ноћне активности

- Овде сам био понајвише разочаран. Забава неког медитеранског, отвореног типа скоро да не постоји. Клубова скоро да и нема. Био је додуше један у који се улази испод земље а поклопац отвара ју два кршна црнца. Тамо ми се и није баш ишло. Да ме неко дефлорише, мани. Дакле, има их али нису посећени јер су Швабе најбронији гости на острву и све је подређено њиховом стилу уживања и живота. Не каже се џабе у шали да је Мајорка седамнаеста немачка држава. Њихово поимање забаве смара све друге који нису Немци. Били смо у мањини али шта се ту може. Два најпосећенија места су отворене баште са пивом на плажи (прим. прев.), да не кажем „Große Strand Biergarten“... Јебем их досадне. Ту можеш да видиш пијане Немце али баш, баш пијане. Они имају израз „Баламан“ а то је кад се обезнаниш од пића на један посебан, скоро па ритуални начин. Кофа, класична, пластична канта у коју се сипа све од алкохола који можеш да нађеш. Онда сламчице од по метар па цело друштво у круг док се кофа не испразни. И то што брже. После тога не да си пијан него... И так оони већ око поноћи иду четвороношке. Али не и Немице. Оне су у фазону, шетамо се, рибе смо а све су сачувај ме боже. Ни једна није без појаса за спасавање. Такве су, тако се гоје. Код нас се тако ортаци гоје. Стомак па околина а код риба расту сисе и гузице. Остаје нека женска линија. Код њих то није случај. Немају ни кука ни струка уопште. Страшно! Али су мнооогооо истриповане јер су сад на мору па их гледамо, па дааа. Да ли је било нешто више од гледања, у једном од наредних поглавља. Елем, свако јебено вече сам био у потрази за добрим проводом, у смислу неког клуба, неке баштице са шпанском зиокм, зезањем али узалуд. Већином сам избегавао пијандуре. У овим немачким баштама сам се задржавао око 2 минута... Једно вече сам се толико сморио и изнервирао због неверице баш да нема ни мало очекиваног. Изашао сам из собе решен да ћу да шетам и тражим док не нађем нешто. Вратио сам се из лова у собу око 1,30ч после поноћи, неуспешно. Наравно да би било боље да сам имао неко друштво али, тако је било и то је то. У се` и у своје кљусе, каже наш народ. Иначе све им се налази 500m уз обалу иако је острво порилично велико. Једно поподне сам ишао мало узбрдо, даље од плаже, и нисам имао шта да видим. Крај пута и набацано камење које глуми калдрму ( примети се изостанак владавине Турака 500 година па не умеју да среде то камење по путу да личи на нешто) и хацијенде. Неке су ограђене бодљикавом жицом. Против пијаних туриста, ваљда. Изгелдају као у вестернима... само је фалило да ми искочи неки у брадуз арасли и неокупани Чико и да припуца. Тако да од добре вечерње забаве ништа, niente, nada! Шетња и понеко ћепи. Као некад у синдикалним одмаралиштима са кевом и ћалетом :).

- Туристкиње (у даљем тексту рибе)

- Већина немачког типа. Квалитено су и чврст ограђене, уз добро одржавање могу много да пређу, што су старији примерци показивали на плажи. Али не пријају оку толико колико јужноевропска производња. Нпр Шпањолкице и Италијанке. По нека Францускиња али то је то. Доста су експлозивније и лепше за видети али не прелазе много и уз најбоље одржавање. Стартабилност, међутим, код свих примерака је релативна, чак и по лепом времену. Ко зна како ли је кад су лоши временски услови. Немачким моделима одговара само немачки језик, на остале се скоро и непале. Већином због тога што их не разумеју а и имају свог у изобиљу, као што сам горе објаснио, па бирају. Остали модели реагују и на друге језике али на моју несрећу био сам сâм и од тога није скоро ништа било. Да сам био у друштву све би се лепше одвијало јер бих тако имао сву логистичку подршку. Следе примери:

1. пример. Поред мене су прво преподне лежале три манекенски грађене девојке. Старосна граница: не преко 28 година. Одлична берба само мало превише мршаве за моје схватање женске лепоте. Ипак, врло пријатених спољашности. Две плаве и једна црна где је мени баш ова последња и привукла пажњу. У сваком случају, прво јутро нисам желео никакве сметње и ометања током гуштерисања (хтео сам једноставно да уживам у сунцу јер сам пре овога последњи пут био на мору далеке 1994. године у јебеној Бјелој у ЦГ) али сам ипак чуо причу двојице млађих Немаца како покушавају да остваре контакт са, за њих, ванземаљкама. Чувши јадне покушаје да попричају са њима на немачком и тврдећи да знају како су оне из Швајцарске нисам могао а да се не насмејем.колико су глупи млади Немци. Ем не знају ни реч енгелског, ем нису ни после неких 15 минута да схвате да су девојке из Холандије. Ко је чуо Холанђане једно у животу како причају, препознаће њихово чувено кркљање и готово гушење при изговарању речи. То су они што су нас у последњем финалу Европског првенства у фудбалу за младе до 21 године надували са 4:1. У даљу историју нећу да улазим. Ту се ја, ипак, убацим у причу са њима и буде им, очигледно, драго што знам одакле су а и што знам енглески. Мала дигресија: Немци и Холанђани се тек не подносе али то је јавна тајна. Кроз причу сазнам да путују сутрадан и да би има пријало друштво јер су цео одмор провеле саме... а а баксуз тек стигао. Ништа, хвала девојке на преподневном дизању. И да, врло важна напомена: све су биле у топлесу (без горњих делова бикинија, да не буде неке забуне, јел...) и све три су имале, јао кад се само сетим, по пар предивних сисица, јер су биле мршаве па нису баш нарасле да би завредиле назив сисе. Тог дана ми се није догодило ништа битније.

2. пример. Следежег дана сам окуражен претходним случајним искуством, покушао стартност неких других модела. С том разликом што сам, као, мало бирао. Која изгледа спремнија за разгвор. Тако сам дошао до две Италијанке кое су лежале одмах поред воде. Једна је смарала другу и то се видело из авиона. И у моменту кад је њена досадна другарица отишла да смочи гузицу у мору, ја приђем. Покушао сам да будем интересантан и не сећам се искрено речено, свих глупости које сам при томе изрекао али она ми се врло умиљато намсеши и искрене главу и погледа иза мене. Мало потом ми прстом покаже да и ја погледам. Учиним то и видим неког типа како прилази. Биће да њен драги. Схватим да је зато и била сморена. Недостајао јој је. Ништа. Устанем, окренем се, погледам у њега а он подиген палац десне руке и направи мимику лица у смислу, добар си, добар али то је моје. Док је он прилазио она ми онако иза леђа рече, он је овде, можда на следећем летовању. И ту опет падне дизање. Плеоназам али сам опет отишао у море на дуго, дуугоо хлађење.

3. пример. Дошао петак 13. Нисам о томе ни размишљао али је то био добар шлагворт за причу са незнанкама. Пробао сам овог пута са Немицама али није ишло. А баш је биал добра фора са петком 13.... штета.

4. пример. Субота је дан кад сам се опет зајебао са две Немице. Не случајно. Претходни дан су лежале поред мене. Тј дошле су и легле поред мене након краћег осматрања околине, а плажа није као у Црној Гори, 10 пута 10 метара, веће је ихаха... што је мени био сигнал да ту има нешто. И данас су учиниле исто. Дакле... Слушао сам их и с времена на време по нешто пороговрио на енгелском, нпр нешто ме изнервира мобилни и слично, како би се оне опустиле и што више разговарале на свом језику не би ли и мене оцениле у том дијалогу. На неки начин се то и огодило. Кроз текст се провукло да могу да прођем. Одлично. И нисам намерно хтео одмах да их исцимам већ сам покушао код њихове „комшинице“ на плажи. Као што рекох неуспешно али сам са њима двема сутрадан, тј у суботу, почео фину причицу а оне су ми кроз исту врло лепо ставиле до знања да их не занимају, да се тако изразим ненемци. И опет у море на хлађење.

На крају сам баталио стартовање јер очигледно мора на гурку а ја ем немам времена дуже да гурам ем ни мале гурке нису успевале. Нисам манекен, `би га. Поред ових био је и један флерт са две Енглескиње. Случајан. Тек су биле стигле и селе су поред мог стола где сам ја седео и пијуцкао онај еспресо и Сангрију. Упитале су ме нешто на некаквом шпанском, ја им одговорим на енглеском, оне се одушеве али како нисам могао да их упутим где су хтеле ја им понудим по Сангрију, па ако им се допадне само сам ја на губитку. Схватиле су флерт и биле још јасније од оне две Немице. Пољубиле су се, онако како треба, рекавши ми да не траже мушко друштво... Бар сам гледао.

И да дочарам недостатак среће, морам напоменути да ме је последње вече опуштања на предвечерњем сунцу, једна, да кажемо дебела али коју бих радно... питал да јој манажем леђа. А она ће после мени. Лепо, помислих, лепо. Намажем ја њој леђа по договору, малко измасирам масни тапацирунг, а затим почне она мене да мацка. У једном тренутку, лежећи на стомаку, гурне ми руку у ћега, засутави је на дупету и забоде ми нокте у исто. Примакне главу мојој и упита ме колико остајем. Збуњен ситуацијом био сам искрен к`о какав клинац и кажем јој да сутра путујем. Она извуче руку као д се опекла и рече онда ништа, следеће године...! Тако да имам уговорену дебелу и ону Италијанку за следећу годину...

Лагани почетак

Неко рече да је сваки почетак тежак. Уобичајено је рећи „неко паметан“ али ја баш нисам сигуран да бих тог неког могао назвати паметним. Сам по себи, почетак није толико тежак већ више изискује спремност да се крене даље. Или си спреман (тј спремна, да не буде како намерно или не, заборављам, реалано, лепши пол) за ту одлуку или ниси. Кад можеш то са собом да раскрстиш, да ти се може, хоће... онда идемо. Управо та спремност сваког од нас да променимо било шта у својим малим животима представља оно што би требало да нас покреће. Нас као људе, нас као народ, нас као свесна и разумна бића на крају крајева. И тако ја почех да куцкам по тастатури охрабрен да то ипак има смисла, па реко` дај да пробам да се представим на неки начин.

Свако има различите пориве да размишља и чини онако како му савест налаже али ја не спадам ни у авантуристе нити у претерано опрезне. Добро де, неко ко ме површно зна, и ово чита, можда сада клима главом у неверици али је тако. Себе сматрам реалистом. Доообрааанооо размишљам о својим поступцима. Не волим да мирујем, живот не видим као такав. Постоје тренуци када заиста пожелим мало хедонизма, да седим, лежим, ма само да мирујем и да бројим облаке (израз који је изнедррило дугогодишње дружење а касније и крсно кумовање са Кизом, са којим сам ишао на Аду где смо се излежавали к`о гуштери, а тамо смо без речи могли дуго, дуго да лежимо и бројимо облаке). Исто тако не волим да скачем у рупу а да не знам да тамо има било какво дно. Не морам увек да га видим али ипак волим да знам да је тамо негде и да ћу слетети на исто, са више или мање повреда... Сваки нови дан посматрам као још једну шансу да ми се нешто лепо догоди, да нешто фино чујем, видим, осетим... оптимиста, шта ћеш... Што би рекао Шкабо „Ништа нећу постићи лењо седећи на буљи“ и човек је у праву. Знам да морам даље, е, а онда стављам све на кантар. Не добро и лоше, то су замајавања и фразе за малу децу већ шта би требао да одрадим, на један тас, а шта су ми тренутне могућности, на други. И онда лагано. Па нисам ваљда побенавио да се као ожењен човек зајебавам са стварима које су ми преко могућности, зар не? Нисам бре више клинац. Околности се мењају кад се прстенујеш, верујте ми. И нека, и треба, цела фамилија је рекла да је већ био ред... а и мени је баш баш лепо. Нисам идолопоклонаш али баш обожавам моју жену.

Још током гимназијских дана почело је, не само мени већ већини Срба тих година, да бива јасно да се ствари морају мењати. Јеби га, прославио сам доста рођендана и све старији и старији ликови се почеше тамо појављивати. Упита се човек... Вођен Мао Це Тунговом изјавом „И шут у задњицу је покрет напред“ знао сам да се много тога мора променити. Нисам знао како и зашто али ето. Није ту у питању пубертет и та срања, то је само утешна прича за маме и тате. Реалност је то бре, еј! Морао сам да путујем добрих сат времена до школе и толико назад, клацкајући се у трамвају са богтепита каквим све ликовима онда стваарнооо... прошири то видике, мајке ми моје миле. Ако ништа друго схватиш шта у животу не желиш да постанеш. Остале опције остају отворене...

Сада док ово куцкам, присећам се те „седмице“ и стадох на тренутак. Са ове дистанце посматрано, јебем ти па ја то још једном у животу не бих поднео! Мајке ми моје миле. Гимназија па факс, све укупно 12 година... дванаест година исти број... ух! Моја жена рече да баш воли број седам па ми некако лакше. Одлутах на трен...

Елем, нити сам баба Ванга нити сам Милан са Палме па да знам шта живот носи, наравно, али нисам ни слутио да ћу ово куцати и на блог страну постављати преко немачког интернет провајдера. Да ми је неко ово пре испричао, ја би му у лице рекао алааа лааажеееш... баш тако. Деда са мамине стране је читав рат провео по логорима или радећи којекаве послове у Немачкој. Прве године је заробљен као припадник Краљеве војске и депортован, негде. Као неко ко је знао да брине о себи и ко је био вољан да научи макар језик, последњих пар година је служио неког грофа, шта ли је већ био. Вратио се са свим зубима у глави и одличног здравља. Главе му је дошао неопрезни камионџија који га је приколицом бацио поред пута, као куче, са све бициклом док се враћао са посла. Али то је нека друга и тужна прича. И сад ја, као потомак некога ко је морао да помаже развитак Трећег Рајха, својевољно радим и доприносим напретку потомку истог. Заиста, не бих веровао некоме да ми је ово причао али реалност је другачија. Мајка ми је била овде у посети и у једном трнутку док смо путовали возом до другог града у обилазак, једноставно смо ућутали а њој суза низ лице. Гледа кроз прозор, промичу њиве, шумице, сеоца, све под немачки конац уређено, па гледа мене и није јој било лако. Шапнула ми је само, „За шта ли сам ја радила у животу? Где ли сам ја у овој краткој историји наше породице...“ Извињавам се, што ће ово можда неко схватити као патетисање, али причам како је било и утицало је на мене. Додуше, ја нити имам воље да овде остарим нити имам илузије да ћу „гастарбајтовањем“ да зарадим авионе и камионе, па да се скућим у неком малој вили на ободу неког града у Србијици. Ма вааажиии... Где ми је адреса, још увек нисам сигуран. Тренутно имам велики емотивни и морални проблем који морам да решавам и томе нећу било кога да давим к`о змија жабу. То је моја душевна реума. О културолошком проблему тј разлици ће тек бити речи.

И тако ја свој живот живим, критикујем га, унапређујем, од данас и блогујем, улепшавам кад год и с чим код могу, трудим се да не нервирам лепу и омиљену ми околину, да исту усрећим док нам има дана за то, трудим се да будем довољно добар колега на послу, покушавам да разумем туђе потребе на прави начин и радујем се сваком дану који видим! Сунце, киша, ветар, суморно, ма заболе ме! Налазим разлоге да се радујем а не да тугујем. Када тугујем, или сам мрзовољан, имам утисак да ми брзо прође дан, некако сам га изгубио, не могу то баш у потпуности да опишем али као да га није ни било. Имам и таквих дана, шта ћу, човек сам. Пожути и мени по нека минута с тим што имам среће да ме околина разуме. Али се не дам! Има једна лепа изрека наших старих који су веровали у виле, врагове и остала чудна бића „Добро јутро лепе виле и нама га дајте!“ Осмех на лице па нек` цркну душмани!

П.С.: И да будемо начисто. Вређање мене овде још и може да прође, задаћете коју рану мојој сујети, зарашће, нема везе, али вређање неког другог, на мом блогу, мојој авлији, не дозвољавам. Ово сматрам разбибригом и малом можданом гимнастиком а не огласним простором те ако неко жели некога да прозива, нек` лепо отвори свој налог па удри брате, сестро или шта си већ. Свађа и те клиначке глупости не долазе ни под који обзир! Није цензура већ немање разумевања за приземна срања. Ако ме нешто нервира и диже ми притисак је препирање ради препирања! Двоје не може да разговара ако имају исти став, то је јасно ко летњи дан у подне, али контрирање зарад самозадовољавања личне малограђанштине заиста нема шансу. Аргументовани ставови долазе у обзир, то волим и много ценим и надам се истима. Унапред хвала на разумевању.