Сâм

            Можда звучи чудно али сам ових дана дефинитивно сâм. У држави сам која по бројном стању јури Кину али се осећам веома усамљено. Ту су колеге из Европе али они су превише затворени и воле да их било ко не дира и уопште сав контакт су свели на најмању могућу меру. Не само према мени, већ уопште посматрано.

           Комотно могу да повучем паралелу са затвором. Не, стварно. Имам да једем, да пијем, имам плаћен кревет, клоњу и о свему томе не мислим. Сваки дан одлазим на посао, тамо седим са истим људима, нервирам се што ми се догађа да данима понављам једно те исто да буде урађено, и назад у своју собу. Када сам добар, у смислу да сам одрадио све што треба, искористим викенд. Награда. Проблем је немање комуникације. На било ком језику. Возач који ме одвози и довози ем не зна добро енглески, ем им је свима речено да смање комуникацију с нама. То је вероватно тражио неки од мојих претходника или неки садашњи колега Немац којег то иритира. Као да су они богом дани за енглески. А нису. Немцима је мрско што су овде. Једини разлог због којег су овде је што им је то шеф наредио и што ће због тога добити неку кинту преко. Ништа више. Не воле Индију. Тек по неки воли индијску храну. Индијце цене колико и говна. Част изузецима. Не желе да комуницирају с њима. Сматрају их недостојним ни посла ни додељеног им задатка. Уопште посматрано, мрски су им. И ко о чему прича кад су заједно, они о пуним фрижидерима пива, кобасицама и... не могу да се сетим ничега више. Позовем их да играмо баскет. Ма само да бацамо лопту на кош и оно, дружимо се под кошем, причамо о свему и свачему, без идеје и припреме. Изузеци су се појавили на терену. Добро, понудио сам да пронађемо салу за фудбал јер ето нису добри у баскету па их је блам. Не. Увече, већина чак избегава да се појави на вечери у исто време. Ни тада не желе да се виде и попричају. Макар и о тим кобасицама, мајко божија... Ипак, оно што ситуацију чини још гором, је што воле да се оговарају. Мене заболе, јао како ме заболе, и то осете, знају па преда мном сви све и свакога оговарају. Јебем ти па као да сам у уредништву неке жуте штампе. Завист и неподношљивост блиског живљења са другим бићем је на невероватном нивоу. Само један од њих је другачији. И зна да са мном може да попије кафу без да причамо о тим темама. Што и радимо. Управо смо попили једну српски малу, црну и јаку.

                И тако ја устанем, средим се, доручкујем, седнем у ауто, одрадим шта имам, седнем у ауто, вечера, соба и тек тада се радујем дану јер скајпујем са најмилијима. Тек тада се осетим слободним и друштвеним бићем. Само тада у целом јебеном дану овде. Није ми мрско што радим дуго. Није ми мрско што сам у другој држави, напротив, али ми је мрско што се осећам ужасно усамљен.

             Сада, када сам сâм, имам довољно времена да размислим о томе и ко сам, шта сам, где сам, шта радим. Да бар мало покушам да искористим потрошњу ваздуха корисном. Имам времена да размислим о плановима. О стварима које сам урадио. Да ли сам некоме направио неку рану пењући се даље. Да ли сам требао то некоме да учиним. Имам времена да размислим о будућим поступцима. Дефинитивно имам времена да се средим и фокусирам на битно у животу. Не тугујем. Нисам меланхолик. Размишљам како да унапредим себе, мој живот и живот мени најмилијих. Звучи чудно, па чак понекад и застрашујуће, али мој посао ће и у будућности зависити од одлазака на краћи или дужи период у, ко зна које, друге државе. Радићу у канцеларији, висићу по грађевинама, обилазићу и провераваћу урађено, спаваћу у хотелу, у стану, у соби, у кући или у радничком контејнеру. Све ово долази у обзир. И то ме с времена на време ужасне. Не желим да будем далеко од своје деце. Малена ме разуме, знам то, и знам да ће ме и Мирко и Хелена разумети али тек кад одрасту. Волео бих да што више будем поред њих, сада док су мали, док имају интересовања за мене. Кад порасту, пад почну хормони да управљају с њима, биће другачије. Тек кад их све то прође, схватиће и мене и Малену али ћемо ми тада већ бити "старија екипа".

                Јеби га, недостају ми мој велики мачак и мала мишица.

Мумбај. Петак. Вече. Бус. Седиште "Ј". Гоа. Субота. Јутро. Ресторан. Плажа. Вече. Бус. Седиште "С". Мумбај. Недеља. Јутро.

            Да појасним наслов. Досадио ми је Мумбај, само тако ми је досадио, па сам после комбиновања, размишљања шта и како и са ким и где, одлучио да се уздам "у се`" кад већ немам кљусета. А и није ми први пут.

          Гоу сам планирао да посетим већ неко време. Плаже и добра клопа. Ништа више ми није требало. Окидач за овај викенд је био и фестивал бајкера из читаве Индије. Кажу и шире. Ипак, нисам их ни видео. Не жалим. Урадио сам шта сам планирао и поред чудних погледа и неверних Тома у мојој тренутној околини.

            Нисам авантуриста, те ће многи који ме познају бити можда изненађени што сам се одлучио на овај корак. Али, корак није био мали и без припрема. Први избор  транспортног средства је био воз. Постоје спаваћа кола и слично. Међутим, она нису као што смо сви у Европи навикли. Овде се под тим сматра место за спавање. Са ко зна колико још људи. За то ми је дефинитивно требала подршка још некога јер је мало теже пратити ко све улази, излази из воза. Стварно немам намеру да  се читаво време осврћем да ли ми неко мерка пртљаг. С тога сам изабрао бус. Аутобусе које могу видети свуда, нису баш пример доброг превоза. Велики, бучни, пренатрпани... Ови су другачији. Прави међуградски. Могао сам да бирам између седећег, седећег/спаваћег и спаваћег. Изабрао сам ову другу варијанту. Чепркање по нету, уплата једне варијанте и то је то. Разлика између ова три нивоа је око 100 до 200 рупија по правцу. Дакле, од 1,5 до 2,5 Евра. Додуше разлика у цени спаваћег воза је дупло већа. Воз, по правцу, је око 500 Рупија а бус је од 800 до 1000. Да не смарам даље с бројевима, платио сам 1950 Рупија тамо и назад. Климатизован, довољно добро одржаван Волвоов бус. Три осовине. Дугачко чудо. Преко наслона сваког седишта беше пребачено по једно ћебе. О чистоћи истих нисам ни размишљао. Прашњава су у сваком случају. Чим је бус кренуо схватио сам чему она служе. Понео сам само једну поткошуљу, у случају да ми буде прохладно у бусу ноћу. Е па било ми је. Клима је радила тако да је он био претворен у фрижидер! Без претеривања. Да сам само понео дукс... Био би ми довољан. Овако сам се ипак покрио ћебетом. Као и сви уосталом. Оно што ме ипак чудило је понашање Индијаца. Косило се са свиме што сам до тада видео. Ујутро, када је температура око 20 степени, жале како им је прохладно. Облаче јакне и капе. Чак и шалове. Али чим су ушли у бус, сели на своје седиште, сви до једног су укључили да им вентилација, дува веома хладан ваздух директно у главу! Зашто? Чему ово, за бога милога? Јесам за климу, наравно, али зашто је стављена на 15 степени? 22 би била сасвим довољна и сви би били мирнији. У пола ноћи се пробудих, намештајући се у полулежећем седишту, а око мене као да су многи поумирали. Преко главе се покрили и умотали у ћебад. Хладно им. Е па нек` вам је, кад сте толико ненормални. Капе, јакне, прслуци типа "хвала ти бако", промаја у главу и ћебе преко главе. Логико, видимо се. То је то, "Indian way of doing things". Бусеви су удобни али путеви нису баш увек. Кишна сезона их много уништи. Неки буду поправљени, неки не и то је оно што у ствари чини вожњу нешто неудобнијом јер возачи не покушавају да возе лагано и удобно већ да, једноставно, стигну на одредницу. Љуљање, труцкање, нагло убрзање, нагло кочење, скретање, обилажење, трубљење да се склоне, ма све. Ипак, један део је високо у планини и доста је кривудав, па су ту били више него опрезни. Веома нежни са воланом и папучицом гаса. За поштовање. Умеће возача ових чуда на точковима, више не доводим у питање. Јесам у почетку, признајем али после те деонице, не. Ако следећи пут урадим овако нешто, а зашто не бих, уплатићу "Sleeper bus". Кревети к`о у возовима, у оним спаваћим вагоним. Бар ћу се боље наспавати, јер реално, у бусу се човек не може сасвим добро наместити. Увек нешто заболи. Леђа, ноге, руке...

            Како ми је било тамо и шта сам видео, ћу рећи уз и кроз слике.

Доста првих фотки сам направио из буса, нажалост. Нисам баш тачно знао где је последња станица па нисам ни хтео да ризикујем са међустаницама. Овај натпис није могао боље да легне као прва фотка. Реч је наиме о реклами за такмичење у атлетици које ће се одржати ускоро у Гои.

Путеви су не бољи, већ се могу назвати путевима у односу на оно што је у Мумбају. Интересантно је да је Мумбај седиште протока новца у Индији. Највише је богатих по глави становника. Међутим, посматрано у просеку, најбогатији грађани су становници државе Гоа. Види се. Више се улаже у инфраструктуру и појаву самог града који је много привлачнији туристима. О којим туристима је реч, на крају. Чак су и рикше другачије. Имају врата, затамњене задње прозоре па и ако је кишна сезона, не седи се на промаји док пада киша. Паметно, врло паметно.

За разлику од веома ружне околине Мумбаја која је и недовршена и прљава, генерално несређена, околина и предграђа по Гои су нешто друго. Мало, мало па нека вила. Ово је додуше хотел али на овај фазон су и куће, тј виле. Нисам стигао да постигнем да их све усликам. Јер док се ја спремим, па док "окинем", плус индијски стил вожње... јеби га.

Да ли се разазнаје вила у даљини? Не, а? Е јеби га. Баш је лепа али ово растиње се испречи између мене и погледа.

ПОсебно ми је драго што сам усликао овај детаљ. Много путева и путељака је оивичено палмама и иду кроз непрегледна поља пиринча. Диван поглед беше, заиста диван.

Ову нијансу зелене боје сам видео само још кад пшеница, после зимског мировања испод снега, на пролеће настави да расте. Предивно. И боја и дубина... Једини проблем у овим пољима праве змије. Сиротиња их обрађује и с времена на време неко умре. То се нигде и не објави јер ко о њима брине? Према речима једног возача тамо, нису им стране ни најотровније змије. Краљевска кобра је ретка али уме да буде на путу, тј у води. Пиринач расте сам оако је у води, змија дође да се расхлади, радник дође да разреди пиринач и... Убрзо само змија одлази с лица места а пиринач остаје густ. Мука је то а ови се с тим суочавају сваког дана. Змије су толико учестале у јужном делу Гое да свако вече пале ватре око кућа не би ли их димом и топлотом растерали даље. Север је постао место на којем су журке, прославе и све је углавном веома гласно. То одбија змије. Али и људе.

Типично индијски. Један комшија има чиме да изгради лепу кућу. Други склапа крај с крајем и један дан с другим. Није тешко схватити ко је ко.

Ресторан у којем да ручао. "Fisherman's Wharf". Тражио сам на нету препоруке за добар рибљи ресторан. Нисам се зајебао. Поред сређности, амбијента, услужних, али онолико колико треба, конобара, храна је... Полизао сам прсте. Јесам, мајке ми. Чак ми је конобар Драној (Drannoy) донео папирне салвете мислећи да ми требају. Кад једем рибу, једна рука је прљава, тражећи кости. А кад је риба лепо спремљена, немам проблем да олижем прсте.

Панорамски поглед са стола за којим сам седео. Рибари. Стварно. Ресторан са овим именом није могао бити на бољем месту. Рибарев док, рибарево пристаниште.

Док сам читао мени, са стола ме гледао "Kingfisher Ultra". Нисам пивопија и за ових месец и по дана, попио сам једно пиво. Један Кингфишер. Ово нисам видео у Мумбају. Етикета је објаснила зашто. Није за продају у Махараштри, само у Гои. И одличног је укуса.

Пиво је било толико доброг укуса да сам наручио друго после предјела уз рибу са роштиља. Заборавих која беше риба али сам је уз сос од белог лука омлатио к`о баба ратлук. Фотографија је настала док сам био на пола пута. Сад не могу да се сетим која риба беше... Ма да је за паре, нема шансе да бих се сетио. Али се сећам да сам предјело, два пива, целу рибу плус бакшиш за одличног конобара платио 30 Евра.

Недалеко од ресторана, плажа. Кавелисим, кејвелисим или како се већ изговара. Прво што сам урадио је да сам свратио у прву крчму на жупли да попијем кафу. Једина мана рибаревог дока је што не имадоше кафу. Никакву. Штета али добро. Кафа има свуда али добре клопе, ретко где.

Испоставило се да у Индији немају добар какао па су им чоколаде очајне нити умеју да скувају пристојну кафу. Пијем само еспресо и могу на прсте једне руке да набројим добре. Овај је имао неку киселу ноту. Слаба кафа за њега. Попио сам га. Организам је пиштао у потреби за кофеином. Услишио сам му молбе. Питао сам и где је клоња, ако буде неких пропратних елемената.

С кафом је стигла и ова чапља на ограду. Како подигнем шољу, она ме погледа. Као да ме пита: "Јес` ти сигуран да желиш да попијеш то до краја?" Нисам слушао зов природе, ризиковао и добро прошао. Док сам ја био доктор Дулитл, за столом поред мене се одвијао разговор на руском. Она је хтела да једе крабу. Донесе конобар корпу с три крабе. Она упита за цену а овај одвали к`о из топа: "40 долара!" Прекинух разговор с чапљом и погледах колика је та џиновска краба. Мајко моја. Једва да су биле средње величине. То мора бити цена за све три. А она ће: "Узимам све. Сутра у ово време ми спремите све три." Руси. Сазнао сам да окупирају Гоу као Црну Гору. Купују све. Од некретнина до покретнина. И не цењкају се па цене расту ли расту. Када јој је рекао цену, могла је рећи: "Ок, све три" или нешто у том фазону. Не одма` може. Еј! То се тако не ради. Али не, Руси су то. Морају показати колико много имају, како им ништа није скупо. Богате сељачине које су до тог новца стигле ко зна како. Нисам ни примећивао кад оно сваки натпис има и руски превод испод. Пар хотела више нема индијско особље. Од чистачица, кувара па до возача су Руси. Невероватно. Конобари причају боље руски од енглеског.

Плажа. Широка једно 100 до 150 метара а дугачка... ја јој крај нисам видео. Али сам ето имао и пех. Дувао је веома јак ветар, подигао таласе и црвена заставица је истакнута: "Нема купања!" Она тачка лево у води је неки ћале који није чуо или није хтео да чује вику спасиоца да изађе из воде. Минут касније је био изнесен. Нисам то сликао. Није ово ријалити шоу.

Ово је главна зграда државе Гоа у граду Маргао. Влада Гое. У њеној близини сам чекао бус за повратак. И само да споменем да ти бусеви не крећу са аутобуске станице, што би било за очекивати. Не, зашто би се пратила правила. И то у Индији. Све је ствар импровизације. Чекао сам на улици као и сви. Чекао и дочекао. Бус је дошао. Кондуктер у виду неког момка је одмах с врата буса у пролазу повикао: "Мумбај! Мумбај!" Ко није имао карту а у бусу је било места, могао је комотно да уђе и плати карту. Тако то функционише.

На крају, сетио сам се оног семинара "Упознајте Индију." Ово је било то. Није било екстремно као возом, можда, али било је ок. Идући за Гоу, већина путника су били млађи. Иду у провод. Повратак је била старија екипа али не много. Нису били бабе и деде. И тамо и овамо сам имао с ким да причам. И о чему да причам. Свима је прво питање било: "Како се зовеш?" Друго: "Одакле си?" И онда ја исто узвратим и разговор има приснију, опуштенију ноту.  Имена се не сећам. Брзо кажу а мене блам да стално запиткујем али добро, није то ни толико битно. Битно је да сам ја био на плажи, прошетао се кроз воду, кад већ нисам могао да пливам. И било ми је лепо. Ко јебе ове само на комфор навикнуте Немце. У инат ми је било лепо.

Дани у Индији

             Има дана кад човек може да каже да му иде баш, баш добро. Али има и дана, цитираћу Николу Симића који је кроз уста Душка Дугоушка рекао, када не вреди ни устајати из кревета.

               Прошли викенд сам био планирао да обилазим Мумбај. Мало више и мало дуже. Типа цео дан. Ипак, заболела ме моја стара бољка која је тињала и која је дочекала својих пет минута славе. Тениски лакат. Када мало боли, лако се реши. Вежбе и слично и иде. Од пре пар година сам то решавао са неком врстом "фитнес" кугле. Има неки тег унутра и то малтретира руку и мишиће у њој да се крећу како је природа наменила. Е па заборавио сам је. Јеби га. Пре десетак дана је заболело. Нисам могао ни зубе да оперем. Одем код доктора, он каже, одмарај. И даде ми неке лекове против болова. Добро де. Попијем таблету у суботу вече и сутра ујутро сам се пробудио са таквом главобољом да нисам могао на очи да гледам. У животу ме није тако болело. Доручковао сам и отишао напоље да се смирим, да ме прође. Добра ствар је да сам седео поред базена али сам цео дан био сам.

За неповеровати је да 6 сати, колико сам тамо прогледавао, нико није свратио. Ем нигде никога, ем ми сјеба недељу коју сам испланирао... Макао се нисам. Јебене таблете против болова! Помислим, чућу се бар са најмилијма предвече па да чујем како су, кад оно тамо син болестан. Температура, лудило... Е јебем га. А сутра понедељак. Омиљен дан у пичку материну. Отежавајућа околност је што је дошао из Немачке човек који има знања, техничког, и искуства али понекад се нама, "потчињенима", чини да тражимо проблеме где их нема само да би имали шта да решавамо. Напето до коске. Читаво време сам чекао да све легне на своје место. Данима. До овог викенда је Мирку опала температура и дошао је заслужени викенд.

              Викенд је почео суботом вече. У хотелу је прва субота у месецу резервисана за "Happy hour", који траје два сата. Јес` да није прва субота али нема везе. Прва је била Нова година, акоје се више неко и сећа. Тај срећни, весели сат значи да сви који смо у становима у хотелу можемо да пијемо и једемо колико може да стане у нас! Неки су то одрадили до бесвести па су једва отишли из ресторана.

Предјело беше ситан, хладан, пилећи сендвич са неким чудним сосом. Чини се на слици велико али није. Залогај. Буквално.

Риба и пилетина са роштиља. Овде се види очајна величина оних хладнопилећих сендвича. Бар их је било у изобиљу. У чаши је рум-тоник. Не волим џин а сумњао сам у способности бармена да направи неки озбиљнији коктел.

Дезерт. А шта је ово на врху колача, који мој?

Шта, шта је? Злато. Дакле, декадентност на нивоу. Све бесплатно и све просечно али је чоколадни колач био са златом. За неповеровати. За ово сам чуо али јео нисам. Не даје никакво побољшање укуса већ је, ето, ствар престижа. До мојега! Сто других ствари су могли боље спремити али неее. Злато се сија. Циганија.

После пар рум-тоника, одважио сам се на Мохито. Ух ал` сам се зајебао. Шећерна водица. Укус Мохита не постоји. Само име. Е бре... Хтедох нешто друго са узмем али већ су прошла она два сата и то је био крај. Ипак, било је добро друштво и фино се проведох.

               Чух се са Србијом, здравствено стање се поправило. Одлично. Дође недеља која ме је сачекала са масажом. Дакле, после оног "хепија" и пића, јутро па масажа. Није било "хепи-енда", нисам на Тајланду. Опет дође вече, чујем да је Мирку боље али су сад сви остали прехлађени. Е па стварно. Затворио се круг.

                Одморио сам се, напокон после дана и дана пуних несанице, али сам читав дан провео у размишљању, шта ћу писати, шта ми се битно и велико догодило у Индији и схватим да ово нема везе са Индијом. Добро и лоше стварно имају чудан смисао за хумор.